петак, 07. март 2014.

Горан Ранчић- непостојанице





анти поет

те
просторе
прастаре
измишљају
стварају
играју се богова
историја крви
мрављих живота
путем  цвећа
крадом од
пролећа
заклијана дубина таме
не спозната светлост
ретки и непотребни
некрикнути
нечујени

ко сме
дозревати ноћ
гушћу
него вино од купина
ко може
знати песника
ако не преноћи
једну бол
његову
под својом кожом
ко може да живи
а да не заплаче
ко може да пева
из бронзе
једино Он
што некад пламтео је

јер
осредњост је цвет
без мириса
цвет ради цвета
покраден
од вечности
постоји
у непостојању
ко корача за нама
ко нас то прати
можда Хермес
не песник
радост
ослепи поезију
не окрећем се
немој стати
кога је брига
убијају децу
као то је ништа
смрт је неминовност
инквизиција
нацизам
комунизам
демократија
без разлике
а прошост је прошлост
заборавиће се
па и песнике
треба убијати
јер их нико не разуме
певају о себи
за себе
метафоре
ко вране изопштене
преображене слутњом
склизнуше
до бесмислене алузије
и наго приповедање
коме треба поезија
коме певати
непотребан је кључ
од златних речи

ја
антипесник
нихилиста
свађалица
чаробњак
рањиво маштало
будни сневач
свевидећи
скитач ходочасник
гипсани кловн
ненаучен да ћутим
после срамне историје
неутешно плачем
јер градинар нестаје
под чизмом
поезије бетона
песма
од усамљености
као љубав
пресахла
туђа
крвоток песка
заборав
рима и ритам
сузе смеха
скидам маску смрти 
крећем
у лов на славуја
старијег од песме


Нема коментара:

Постави коментар