недеља, 30. март 2014.

Горан Ранчић- 14. отисци





и ово

атом њене крви
бљесну на врху песме
тек запупољене

о чему гракће моја нагост
док вапи за свиленкастом
топлотом дубине стиха

између мене и ње
она трчи у себи и мени
односећи нас свуда

касно је помислих
моје је тело непотребно
ако успем да га напустим

да додирнем свој стих
као што га она додирне
као што он њу додирне

можда ће ме зачути
како гракћем од тамо
одакле се види све




субота, 29. март 2014.

Горан Ранчић- 12. ОТИСЦИ





12. отисци

ноћ
када је слетео гавран
у врту Аспазије
и питао ме

-      покушаваш ли то
да наришеш
срцем твога срца
моја крила од  крвавих речи

-      не знам

-      зашто си ишчупао
срце свога срца
и засањао
лет од крвавих речи

-      не знам

-      зашто си напустио
срце своје празно
док су умирала моја крила
од крвавих речи

-      не знам

-      боле ли те речи твоје
 боли ли те срце твога срца

-      гра гра гра...




Горан Ранчић - из поеме: ко залива цвеће у Холановој соби



             ................................
             ................................

ко сам ја
чија сенка клизи са мога лица
ја који лебдим
да нисам Аријел
зар угледала ме ниси
или барем сенку
не знам ко сам
ово је мртва земља
преживљавају само они
у пацовском крзну
ја сам само авет која пати
од ужасне чежње да будеш крај мене
бојим се уснићу
глас твој чути нећу

тако
без наде
као и све љубави
измишљам се
док
сновима заливам ово цвеће 






четвртак, 27. март 2014.

Горан Ранчић- празно је дубље



празно је дубље

са крила птица
прах дуге
у хаосу васионе
ти се опиреш
да је не удахнеш
да те не промени

узалуд радост
шири твоја крила
лепљива од магле
што у души твојој
подмеће је време

све то подсећа
на старе ветрењаче
напуштене што су
узалуд ветар окреће их

чак и пролеће
изгубило је боје
страх се смеши
са нагих грана
лист кад пада
уморан је од наде
која лажљиве очи
боје хлорофила има






среда, 26. март 2014.

Горан Ранчић- ОТИСЦИ






када си оно помислила да сам ја
иако у том тренутку ја не бејах више ја
бејаше то он другачији од свих несталих
и уздрхтала нежност твога прекрасног тела
приписивана је малој несмотрености срца

-      дођи
-      нећу
-      угаси лампу
-      нећу

и није гледао ка унутрашњости света
свет је гледао у његову унутрашњост
и сви повикаше у један глас ишчуђивања
гле срце му је окренуто наопачке гле
тај бедник и кукавица није умео да воли

-      нема те
-      знам
-      преварио си ме
-      знам

није то моја воља ово су тренуци
када су неспојиви предели са ледником
када је неспојив уздах из златног кавеза
са одсјајем распламсалих звезда у дечјем оку
оног дечака коме је и смрт окренула леђа
а љубав апсолутно недостижна оаза
нека рекла је остани можда неки други пут

-      узми ме
-      нећу
-      кад те молим
-      нећу

док је воз напустао станицу а ноћ плесала
под мишком стежући неколико стихова одлази у рат
није је чуо несретник чекаћу те викнула је за њим
глас њен се стопио са смехом прерушене смрти
која није крила равнодушност ка болу растајања
а и сама смешна и неодлучна понекад у тој намери

-      поведи ме
-      нећу
-      мораћеш једном
-      кад ја одлучим

јер тада не бејаше то он  већ гавран
није ми се причинило доиста беше гавран
у чија се крила бодљикава жица урезала
а дечји крици се клесали у његовој крви
и узалуд пратиш његове нестале трагове
мада их је било свуда по твоме телу
лако их можеш пронаћи ако зажмуриш
хајде да те видим зажмури ако смеш

-      загрли ме
-      нећу
-      спаси ме јутра
-      нећу

да би се загрлило безумних ли жеља
мора се и постојати и не може се плесати
по костима нерођене песме тек тако
мораш се сагнути и узети камичак
и изазвати у његовим очима небеске кругове
запевати док се светлост лелујала у лампи
принудивши сенке да се помешају
видиш колико је лако било стопити се

-      сакриј ме
-      нећу
-      већ свиће
-      нећу

а онда је дошла госпођица касно пролеће
да га поведе у неки други свет где се постоји
за разлику од овог што се опева на врху чиоде
(крик њен попут бомбе поплаши све оне мале
птице које сачинише гнезда у његовом срцу
који је враг морала да му угледа душу)
и рука њена оста у ваздуху посве  празна
видиш колико је лако нестати и закаснити

-      преварио си ме
-      знам
-      нема те
-      знам
-      није те ни било
-      знам
-      ко је онда певао


субота, 22. март 2014.

Горан Ранчић - тежина ваздуха





***

обичан си камен
рече му трава
обичан си камен
нема ти спаса
кукавичлук је
облик непостојања

али угледао сам
сенку месеца
нежну ко лептирова крила
и нисам је уништио
нисам је уништио
држао сам је на длану
док је плесала
до самог јутра
онда затворих шаку

није то ништа
рече му трава
понекад се сенка
претвори у птицу



четвртак, 20. март 2014.

Горан Ранчић - из циклуса: гипсани кловн







***
време је спаковало
стари шатор заувек

нећеш више никада
лоше плесати
под светлима
изненађене радости
шапну му неко
узалуд болујеш
само сазвежђа
која ретки угледају
горе негде
још само трептај
непотребан као пепео
поклањаш се ветру
веома лако
веома лако





***
усамљен у мозаику
тужан у срећи

тешке су двери
унутрашњег погледа
када их отвориш
хиљаду живих бића
и планета
годишња доба носи
и чаролије
које кругове спајају
месец се претвори
у кључ
који закључава небо
опијено вечношћу
као песма
као песма






понедељак, 17. март 2014.

Горан Ранчић- три песме из збирке поезије: златан кључ од непотребних речи






прах трешње

кад челом додирнеш
отворен трешњин цвет
цео дан прах тог пољупца
мисли претвара у поветарац

било је таквих дана
остану за цео живот
прођу у једном даху
после се за њима трага

такво блаженство
не корача животом
зато се доиста жали
над прекинутим сном


камени цвет

затровани бојом неба
крв и вода нестану

од чега стварно сачињени
црно је плаво
плаво је црно
око је величине Васељене
реч је хиљаду звезда

не настали од руку Мирона
крв и вода нестану
звезде гасну
небо је црно
отварамо туђе очи као своје
магма у њима се хлади
сенке каријатида
развејане као осмех
на лицу окамењене душе

врба

повија гране
ка води која бежи
храни се одсјајем
месец је нежнији

што исплаче вода не носи
мисли се камене у корену

не притискај руку смелу
на њено скрхано срце
упашћеш у замку сећања









субота, 15. март 2014.

Горан Ранчић - имена







Ваљехо

''...беше немогуће''
украсти птици перо
као што је немогуће
да укус речи
дубоко под непцем
сакријемо од смрти

као што је немогуће
ућуткати харфу
кад се прсти одваже
разиграни срцем
које пламену не одоли
и не бисмо горели
''...срца да имали нисмо''

''...беше немогуће''
не украсти цвет
што цвета у телу жене





четвртак, 13. март 2014.

Горан Ранчић - непостојанице







мутна слика
нечега што није било


који не постојим
морам да кажем
морам да кажем
оно што није било

у магли сећања
једанпут сам постојао
иако
сем камена
ничег не беше

није ме одувек било
као сада
и овде
с друге стране постојања
док јутро дозрева
пре но истина осване
пре но Сунце
у порођајним мукама
осветли ништавило

не беше траве
не беше пса што уједа
ни из чега
ка ничему
само камен
касније
речи се родише
камен заљубљен у речи 
запева

не беше пса
ни траве
само камен пева
нерођеном надом
ослепљен
беше то давно
камен је постојао
речи се преобратише
потпуно неразумљиве
постадоше лавеж
ваздух је тек требао
да се роди

превише касно
да се одрекнем
речи се родише
скинух своју кожу
рекох дајем вам
речи се обрадоваше
тој безумности
превише касно
да се одрекнем
родише се чуда
дајем вам
своју камену кожу
избледелу од сунца
које се родило
док сам дисао

дајем вам
да се огрнете
пред кишом која се
измишљала
иако се не рађа заувек
и потпуно као бол
јер одмах по рођењу
умире

ако некад постојиш
не буди камен
измислиће
лажљиво време
измислиће ваздух
измислиће пса
и лавеж пса
онда научиш да дишеш
онда јао постојању

ако баш решиш
да будеш камен
нека се деси
и ником ништа

камен рече
руко роди се и пиши

у самоћи се измисле
све оне
непотребне ствари
као љубав што је
никад достижна
као и саме речи далеке
иако рекох дајем вам
убијате ме
дајем вам
сва моја лица камена
лице пса
лице самоће
троглаве самоће
и ничег више
јер нисмо очекивали
рођење славуја
руко камена пиши
о камену
заробљеном непотребношћу
предај се речима
дај им
руко камена
дај им
срце камено
славуја
и пса и пса

ушима рече
родите се
да чујете славуја
траву
наравно и пса

очима рече родите се
да би свет постојао
да би се заљубио у себе
да би се озеленио
да би се винуо
да би се стопио
са творцем
са собом
ван себе
родите се
да се небо
огледа у језеру празнине

очи се успротивише
нећемо се родити
остаћемо склопљене
желимо да сањамо
нећемо се родити
док се плач и сузе
не доделе другом

нисмо против речи
само желимо
да их створимо изнова
у телу птице
и мирису цвета

о Боже
све је само сан
све је само варка
а тако лепог биља
и птица
има на овој земљи