недеља, 25. мај 2014.

Горан Ранчић- пуцањ






Отисци 36

пуцањ

Не одричући се универзалности поезије као кочијаш
На ветрометини чекам
                             Да прапорци утихнувши не огласе
се на сентименталним изгужваним пољанама
                                                        Окренут сопственој
Лакоумној жељи фијукнуће ветар на затамњеним
Крововима трошне риме
                     После ћемо накривљени сањати 
Гаудијеве метрополе и појавиће се судбина
                   Распустивши косу по телу раскалашне Пенелопе
на тргу немих паса и канализацијских Испарења
Док сам срицао на глас научене посвете као краљици
                                                   Смешила се пролећу
Док се Птоломеј огледао у врелини њеног сунца
                     То мало у срцу Фараона туга прокишњава
мумифициране снове загреби са песком истине
                                        Па и да крене та реч ко Катана
Окренут ка запеваној намери без имало саосећања 
                                          треба пробости лајаво срце
Рећи ће: дођи! Дођи! недостајање је на врху
                                                         Миронових прстију
Јесам ли опсовао накинђуреност данашње поезије 
и неминовност њене пропасти
                                                   Какве ли случајности
Достојанствено умрети у наручју жене
                                                  рођене по мојој мери
Па и да скочим са врха Ајфелове куле у бездан туге
                          Као небројено пута у трену малодушности
Ма волим то хиљаду година сањам тај лет
                                                Ко ће знати да је Она на
Центру Бабушнице већ педесет година стрпљиво чекала
                           Драгог свог давно отишлог незнано где
Погрбљена старица са црвеном марамом
                                 и букетом пољског цвећа
Ни имена њеног ни бачене младости у чељуст пролазности
Јуче сам је видео
Имала је очи веће од ње саме
                                          Само љубав уме тако јако да боли 
и уништи душу ухвативши те за руку
Одвуче у бесмисао горчине неког јутра:
                                                 Хајде дођи!
Позиву том се не одолева
Милион бомби посејали су они у белим кошуљама
                                                                    Уз смешак
Падале су куће драги мој Ниче и убијана деца у сну
У истом трену  расуо се аплауз после концерта 
                        у Бечкој дворани неко је и викнуо: Браво!
Неправда је родити се узалуд
                                        Још већа је тако умрети
кријући сузе од све те пострадале деце
                           те ноћи плакао сам над очима Цветајеве
Осмехни се вољена ако можеш
                                        одагнај Мајаковског
одагнај све њих што над мојом главом машу Браунингом
и подсећају ме да стоји слободна парцела
                                                 на гробљу самоубица
Знам рећи ћеш: Цвик цангле!
                         И све ће нестати О колико лакоће живљења 
има у твојим недрима
              Будио се не бих одатле док се вечност примиче
Посегнути за још једном обманом и пресећи пупчану врпцу
стих би радо да припадне другима
                                        ех кад би ишло тако лако
звер се не убија љубављу Да сам луди Вилијем Блејк
под Епитрахиљем заробљен
                                 или да сам орао на врху Асеновог Калеа
па одатле да крикнем на мраве и пацове
вапај је могуће једино у крик зоре немилосрдне
                                                                   обојити
тако ће се насмејати сва времена и ми би мислили: ха
колико среће може слутити даљина!
                                                  Довикни се
за сенкама не јури
                         земља се разлива на крилима гаврана
Довикни се!
Можеш ме вајати од нежности ако хоћеш и пијукати
                                                 Из златног кавеза
Док месечеву душу изједа сопствена прашина
                                  Под мишком твојом сам открио
Рај је обична тајна у којој сам могао да те волим јаче
Да се нису расквасили ђонови поетике
                                    А неизвесност Икарових крила
закачила на наше очи док смо жмурили од среће
те ноћи су жртвовали читаве градове
                                      биваху прогутани водом
зарад шушкавих новчаница прекоокеанских пацова
а тебе је имало превише свуда чак и пре рођења
и није било веће жеље од Аксиње
                                                на плавом лудилу
сањаних девојчица
а ти си у мени цветала разнобојна као Пејине перунике
а требало је поверовати да постојиш
                      да нисам цео живот грлио промашаје
можда би лакше напио се на обалама Лете
                                     или пио вина са бокова Медеје
моја је поезија напуштено штене
над којим круже крештаве вране и гуше тишину цвета
....................................................................................
....................................................................................
....................................................................................



субота, 24. мај 2014.

Горан Ранчић- трагање за речима





круг

ако те сунце не слуша
прсте да своје занемари
обликујући живот од облака

ако те сунце не слуша
светлост приморај да види
сенке које остају за тобом

прсте да своје занемари
не дају отисци олако расејани
сенке које остају за тобом

обликујући живот од облака
живи песак ти у мислима
сенке које остају за тобом



петак, 23. мај 2014.

Bojan Vekić Veka- sve će to narod zaboraviti




ubi me lažna nada

grozno je biti dobar prema onome što
je svoja kletva samo
hoćeš li me ikad ostaviti na miru Aiša ko noć
koja sanja tvoju glavu
u isto vrijeme mrtva je a traje
još s druge strane poljupca
preko puta raspjevane tišine 
(što premješta zvijezde u krv na
mojim usnama koje ćutim
onda kroz zube san me ljubi gonjen politički
istog časa kad nam je sve na svijetu postao
a mogla si da znaš toliko o meni Aiša po
nervoznom kretanju mojih ruku
nakon što smo se usaglasili da ti najviše nedostajem i
od čega uostalom žive oči tvoje)
na jeziku već u mojoj želji poludjelog crva dok me
srce prolazi i sveti bez nade smrt upalu
u slatke muke
sanjam te drugim vremenima iz pepela
ljubim preko istine iako znaš
da jutros ni izlazak sunca nije znao
da mi nađe kraj
(noć je tužna i ja sam sjenka što se
bez razloga smije iz dubine srca
pa ipak ovo vrijeme bez tebe sam shvatio
da se jednom umire)


среда, 14. мај 2014.

Радољуб Раде Маринковић- збирка прегласних шапата





Обала

Нека сам обала која чека
талас што гордо песку прети,
без гласа јасан,
без покрета немиран,
онај који без крила лети,
и будан сања најлепши сан.

Нека сам дете које не жели
нити да чује, а ни да схвати,
успавано а несташно,
превише грешно а невино,
оно што са осмехом пати,
у ружно боји све што је дивно.

Обала никуда неће без тебе.

Све се лађе некада врате,
од пута уморне,
од олуја суморне,
када свој данак пучини плате
али не бивају напуштене.



недеља, 11. мај 2014.

Манић Горан Ваца- певања о животу и смрти



1.
Ничег за мене нема у мени,
ничег што пева, ничег што светли,
ничег што мирише, ничег да додирне.
2.
Ништа у мени не боли,
ништа у мени не радује,
ништа у мени не страхује,
ништа у мени не очекује.
3.
Ватра не пламти,
вода не тече,
ваздух не струји,
земља не стоји.
4.
ничег за мене нема око мене,
што се чује, што се види,
што мирише, што додирује,
само понор светао.
.............................................

цртеж: Горан Ранчић

субота, 10. мај 2014.

Стојан Богдановић- О ДА





КРАЉ И ПРЕСТО

Краљ је краљ и кад је го!
Што би, онда, та дворска будала морала
Краљевско одело да облачи!
Свргнути краљ,
Бивши краљ,
Неустоличени краљ,
Мртав краљ,
Итд.
Све је то краљ.
Глупо је одрећи се престола
(иначе је то немогуће.)
Да ли мртав краљ има престо?
О, да!
То је престо мртвога краља.
Једина разлика између краља и мртвога
краља
Јесте у томе што је овај други мртав,
А за оног првог то није утврђено.
Ето вам разлог да одбијете абдикацију.
Ако је краљ, он је краљ и самом себи.
Ако није краљ, то не значи да није краљ
Само(м) себи.
Престо увек је потребан
Чак и ако си краљ само себи.
Свако седи на свом престолу.


уторак, 6. мај 2014.

QUE FAIRE AVEC L'AMOUR



QUE FAIRE AVEC L'AMOUR
peut se transformer en fleur peut faire germer son tendre univers dans tes espaces
peut s'il veut effacer le temps temps de ta naissance temps de ta naissance
seulement ne le mets pas les soirs solitaires à ton chevet pour remplir toute la nuit de son odeur il te volera les rêves quelqu'ils soient
s'il se transforme en anguille alors tu ne sauras pas que faire moi je ne savais non plus
Prepev: Ljubinka Doukali