четвртак, 24. мај 2018.

ЛЕПЕТ КРИЛА - М. ТОДОРОВИЋ





                                                            ИСКОН И СЈАЈ
                        Мирослав Тодоровић: Лепет крила, Исток, Књажевац 2018.


            Мирослав Тодоровић, песник из Трешњевице, творац на десетине песничких књига (почев од збирки Спис ведрине, 1978. и Испис таме, 1990. године, па бројних збирки све до Грчке свеске, 2015. године) огласио се ове године књигом хаику песама Лепет крила. У овој збирци природа је као отворена књига коју лирски субјект ишчитава пратећи њене боје и сенке, звукове и шумове, све оно што се јасно оглашава и види, као и оно што се тек назире и слути.
            Хаику као песничка форма спаја тренутно и вечно, минијатурно и бескрајно. Тако је и у овим тростисима Мирослава Тодоровића који плене даровитошћу песника да забележи различите појаве и тренутке у природи. То су тренуци среће, тренуци чисте лепоте у садашњости („Сломљена грана / расцвала се / Радост у трави“, или „Зуј пчеле / прхут крила – / срећни тренуци“), али и пријемчивост лирског бића за тишину, самоћу и шумове прошлости („У пустој кући / слушам како шуми / Сенке шапућу“). Попут музичке композиције провлаче се различитити мотиви; одређена слика јави се као спој неколико детаља, да би се касније додали нови, другачији низови: „Расцвала се перуника / Малињак зуј пчела: / бруји видик“, да би потом уследио хаику: „Расцвала се перуника / Плавет неба / Плавет мојих мисли“. Многе слике повезане су на овај начин. Као да је на делу нека лирска математика и комбинаторика, спој конструкције и надахнућа, надовезивање које допуњује лепоту: „Сјаји трепери – / зрачак месечине / остављен у трави“, а потом: „У празном гнезду / шум крила – зрачак месечине“. Исто важи и за „студ и белину“, зимске мотиве који творе посебну музику пред завршетак збирке и подсећају да се на овакав начин лирског понављања и надовезивања већ раније градила својеврсна музика и композициона целовитост ове књиге.
            Кад је реч о самом тростиху, критичари су приметили иновације у жанру Тодоровићевих хаику песама. Он се не придржава строге форме у броју слогова (пет–седам–пет) већ гради свој тростих који, без обзира на број слогова, носи складно и меко звучање које милује слух. Интересантно је и то да у неким хаику стиховима Мирослава Тодоровића наилазимо и на риму, било да је она у функцији лепршаво-шаљивог тона („Слушам из траве – / шуме речи небне плаве / о Мирославе“) или носталгично-сетног („Све што је било / у стиху твоме: / тишина и шума крило“). Још једна особеност Тодоровићевог хаикуа је игра речима, својеврсно рашчлањивање и истицање речи, што ствара вишезначност: „ПолифониЈА тишине / из мрве земне трунка / у небо загледана“.
            Мирис ливаде, жубор воде, светлост и сенке, руменило зоре, капи кише, пад зреле јабуке у ноћној тишини и бројне друге тајне Природе оживљавају у овој збирци. Ту је и празно гнездо из ког је одлетела птица остављајући у слуху лирског субјекта (и у нашем слуху) „лепет крила“ или „шум крила“, као и „топлу тишину“. Тишина је чест мотив и атмосфера ове збирке, а синестезија као стилска фигура начин да до нас допре ова тишина са својим посебним својствима: „зелена тишина пејзажа“, „ плавет тишине“, „ноћ тамне тишине“... Поред синестезија и лепих метафора, и метонимија твори свежину Тодоровићевих стихова („Горски извор / Низ планину / светлост жубори“). Пред нашим унутрашњим видом овакве слике стварају различите осећаје, а сам лирски субјект на појединим местима стапа се са природом или с неким видом живота у њој („Птиче у трави – и срце моје што / у њему куца“), или постаје појава које у природи више нема („Суво корито потока – кроз сенке дрвећа / ка ушћу шумим“).
            Поред слика које настају у нашем унутарњем виду, док читамо ове лирске медаљоне, треба поменути и то да се на појединим страницама збирке налазе цртежи Ђура Радоњића и фотографије завичајних предела које је сликао сам аутор, те нас овај спој песништва и ликовне уметности подсећа на давни синкретизам и жељу Мирослава Тодоровића да унесе нешто од те мистичне повезаности, а у исто време да покаже да и модерна фотографија садржи нешто налик на драж песме.
            Мотив песме јавља се у многим Тодоровићевим хаику стиховима. Некад је то песма као излаз („Над белином / Између два стиха / Тражим излаз“), некад је нађена реч („И реч моја / у тој светлости / разведрава небо“). Некад, опет, песма која се тражи, која би била погодна да искаже лепоту, или констатација лирског субјекта да је сама природа заправо песма („Хуји понад гора – веју латице са / крошње – песме“), те да нема потребе за песништвом („Узалуд песма – лист/ић трепери / језиком властите лирике“). И присенак цитатности налазимо у Тодоровићевим хаику стиховима, библијски: „У визији стиха / Дух над водом / Перо моје“, или витменовски: „Влати траве – / песник Витмен са / бубицама на лицу“.
            На крају рецимо да је збирка Лепет крила похвала природи као Божјој творевини, али и тиха похвала стваралаштву које има моћ да пренесе „искон и сјај“.


                                                                                                            Маја Белегишанин

понедељак, 23. април 2018.

У ТЕЛЕСНОСТИ ДУХОВНИ ДОДИР





У ТЕЛЕСНОСТИ ДУХОВНИ ДОДИР
(Мирослав Тодоровић: Лепет крила, Исток, Књажевац, 2018)

   Онај који се сретне у хаику творевини „Лепет крила“  са малинаром из Трешњевице код Ариља, иначе осведоченог српског песника живућег у Нишу, с Мирославом Тодоровићем, срешће се  уз стихове и са ликовним представама које их прате. У цртежу, графици, фотографији. Дозлабога чедно, дозлабога  наивно, до невиности! А толико природно. Унутрашњи интеграл који ће спајати мисао и емоцију у тексту  добиће тако, такорећи, трећу димензију. Поред оне, којом ћемо после Гутенбергових знакова, с којима се још нисмо рашчинили, ући и у ову нововремену виртуелну димензију с којом се заправо још нисмо потпуно опчинили. Мада она титра у међућелијском простору песме као плазма која носи унутрашње кохезионе законе.
    Тај Мирослав, тај Тодоровић, у све више најављиваним флуидима
(не само у Шуму и лахору), кроз пуна плућа винуо се лепетом крила из своје ларве од оног света, да објасни овај свет. У малим мисаоним јајашцима. Тропрстим стиховима. У српској хаику форми. Уосталом Срби се крсте са три прста. Али разрешење тог знака тражи оног читаоца који може да одгонетне тај флуид. Ту свету материју. Иначе ће нас  у својим хаику загонетањима  преводити жедне преко воде у неку другост коју треба да разрешимо.
    Да ли је могуће да смо све те форме , те језгровите мисаоне законитости, ту титраву линију живота (макар плаву како је их је крај српских крајпуташа налазио Бранко В. Радичевић) налазили и  проналазили у „земљи трешњиних цветова“?
    Ових дана сам посетио једно дивно српско место недалеко од Краљева, село Цвети где се налази гроб јунака Првог српског устанка Јове Курсуле са много крајпуташких споменика достојних сваког хаику слога исклесаног у камену:
                       
                          Аз лежим ја
                          а ти гди си
                          ако у љубови ниси
  
Мирослав Тодоровић је парирао:

                         Чије  то лице
                          на камену видиш?
                          Мотри те!
  
      Кад почнем да  читам  Шум и лахор или Сванућа, те раније његове збирке, осећам се као онај који је се  у тамном вилајету кајао шта јесте  узео, односно шта није.
      Магновење у којем обитава душа и тело песник не може објашњавати ту где он јесте, већ тамо где није. А он углавном није тамо где јесте!

     Ударен мотиком
     камен у земљи
     људски  јекну

     Да ли је тај зов  којим говори Мирослав Тодоровић успео да у нашој телесности  пронађе додир којим одзвања звоно вечности.  Којим одуховљава право на то осећање. Може ли тај малинар из Трешњевице  да толико досегне духовно небо Србије, пре свега оно којим ће тумачити овај вантелесни свет, онако како га је поставио у својим законима један Аристотел /у античкој чистоти/, један Гете / у ренесансној мудрости/, један Његош / заверен вечности/? Може ли тај малинар из Трешњевице да досегне то зрнце вечности. Негде у Лепету крила, негде у Ветру понад гора? Негде у Шуму и лахору, у Божјој визури?
    У сажетој, убитачној, набијеној у енергију атома. Да мислима буде тесно а стварности раскошно!
     Хвала Црњанском који је тридесетих година прошлог века овде унео прве јапанске мудраце, који су са истока, овог пута пратили лирску тропрсту  хаику звезду.
      Хвала данас Тодоровићу који у српском звезданом сазвежђу хаику  поезије историзује неке наше мотиве:
    
    Крај дрвљаника
     у сенци секира
     одмара међ иверјем

или
   
     Секира и пањ
     сенка историје
     у трави мирује

      Да ли нас оваква збирка у читању може једног тренутка брже потражити у ономе што  јесмо. У спопственом јестаству. У некој драгој  интимности. У унутрашњости која је необјашњива. Баш нас брига шта нам је на овом свету необјашњиво.  Само поезија зна те одговоре.  Изван нас, изнад нас, поред нас, свугде недокучива, а сва у нама! Њена величанствена недодирљивост!
    Како читати ове песме? У великим размацма. По једну дневно. Док их у духовном метаболизму не сваримо. Осим оних читача који су успели да се спасу њеног заробљеништва.
       Од ког материјала су саздане ове терцине?  Од ветра, крошње, сенке, месечине, лишћа, гнезда… и по којег глагола као везивног ткива. А да се из ових стихова може све сазнати о биологији, о хемији, познавању природе. Колико наука!
     А све у славу неразјашњивости поезије. Њеног праисконства. 
О хлорофилном чулу пејзажа. Кад  се тај хлорофил разгрне  и уђе у његову поткожицу, уђе се у његову душу.  Могу ли те мале творевине прављене од три стиха  бити истовремено и дијамант и мехур од пене. У  заједничкој аутономији. У истости. У прадавности  којима Мирослав живи, јер он нема много речи којима оперише, цела археологија  с неколико српских архетипских речи  нашла се у јапанској хаику јединиствености а српском миљеу!
   Макар да је цео Лепет крила један слап,  баш какав је био Шум и лахор.
    А да унутар себе имају једначину са три непознате: јер се у формули налазе три стиха! Они који су најживотворнији, по мекоти  кад су најближи срцу, по  љубави, кад су наближи узвишеном, по рацију над су најближи неразумљивости. Где су животне истине?

    Сам у родној кући
    у ноћној тишини
    слушам истине живота

    И да све успе да разуме и објасни осим себе – због чега ће се и даље тражити, а у том тражењу  објашњаваће и нас, тако  леп у болу, заверен за вечност, за смртност, заверен за будућност, достојан чаробњаштва којим је  Лепетом крила капао у наша  чула.
    Мирослава сам овде често помињао као Малинара из Ариља. У Лепету крила има само један хаику посвећен малинама!
    Да ли се и он плаши самог себе?
                                                          Љубиша Ђидић
  
                                              


субота, 23. децембар 2017.

Драгомир ЗАГОРАЦ - ПИРУЕТА ЉУБАВИ

Драгомир ЗАГОРАЦ

ПИРУЕТА ЉУБАВИ
Непоновљивим ходом надземаљске присутности у сјају величанствене пунине свјетлости и снa Њише се неукротива чедна као прољеће иза зиме неслућене свечаности придошлих свијетова природа проговори У свијету препознатљивости звукове ниси помирила у ноћи ишчекивања под ватром љубави која те гори Одјецима устрепталих тајанствености дослух пламена нијемости јеси ли стварност ко те зна
Погледом смо додирнули недодирнуту бујицу у плими осјећања бљеште атрибути и метафоре Одраз божанствене раскошности плијени пунином неизрециве љепоте врисни васељено на обронцима непревладаних прелаза На мосту сјај богиње вјечност уобличи ненаметљива у својој љупкости са ставом разоружавајућег млаза Исијавајућих облина елеганције и грациозности суштину ватре изметну у недокученој опсади душе побуде и завјети у метаморфози горе
У размјерама поштовања несразмјерних сила небо је расклопило дрскости удеса сјај величине одбраном истрајава љепоту обзира Битности и небитности изгубише се у опсјени обдари вријеме у трајању облика непролазности сви звјездани опажаји присутност славе У размимоилажењима вјечности и сјећања изабрани тренутак неоплођене свијести новим сазнањима погроме припрема горе изнад висине плаве Опустошене недозиве намрштених вијекова стојиш на раскрсници загонетности добра и зла пуна достојанства омађијане наде и презира
Спрам моћи рушилаштва неизучених порива разгради сопство
 гријехом оковано пронеси небо у одсјају росе разлике дозови
Узносом преображених молитава пред рефлексијом божанствене моћи
 пригрли вријеме неисказаних могућности растреси мишљење плејаде
Опасност вреба недоречена сјећања ријеч нијема мисао стане стојиш на обали великих неразумијевања превише повјерења није добро изграде
Самосвојности неодољивост приступачности неоткривених призора предивна дрскости измисли свјетлост мудрости гдје ће недовршени свијет да плови
Потрошили смо вријеме на друге зато смо изгубили и своје оивичена
 сумњом на хоризонту недодирљивих судбински одмјераваш вијек
Искричавости над неизрецивим врлинама пред вишим чином
 који свјетлост даје у веловима љепоте заспале суштине истина буди
Прелазила си преко моста чаробна чедна пуна свјетлости и снова не заслужују трошење ријечи подстрекачи нереда мисао овјенчана н есигурношћу блуди
Растреситим слиједом расутих звијезда и свијетова космичка повезаност снагом размјене флуида природности одражава побуну ватре и људски непоклек
Задрхташе мостови небо се заталаса пред појавом њене присутности
 непримјерен се збуни похлепан устукну хоризонти рецитују наду
Запутио се далеко морал од цивилизације прокисле чињенице наступају
 у заблуди пјевају лажи пред неукусом подметнутих издаја
Историја пуна неистина као пустиња сунца неприпитомљена дивљина
 мирише оскудицом заборава двије супротности горчина поспаја
Непремостивим уображеностима а историја снује повијесну збиљу између недовршености склад несклада можда тежи складу
Ненаметљива а тако присутна сјај љепоте постојаност уобличи окренута вјечности сјећањем плови
Потражити мисао древности у вртлозима дијалектичких велова заметну односима неразумијевање на обалама неизвјесности тајно предвиђања отвори
Изражена снагом унутарње ослобођености оснажена на лицу невиности недостојна презрења варка те затече обуздај јеретике небом си дошла небу се додвори
Сличностима великих навјештања преподобна изворишта неслућених призора измичу искуству смртника околност разлога и повода осјенчи надом непризване призови
Вишим надлежностима духа вјерност противријечности одржава свијет у мијени величина траје препорађањем нестварности под будним оком невидљивог сјаја
Измишљали смо недодир да би укорили стварност и нестварност упристоји се истино са неискусним зорама у сјенци невидљивих размирица
Ако би свијет одређивала собом сунце би било метафора живота расуте звијезде распрскавајућих страсти одраз постојаности и коб странпутица
Мами неискушане суревњивости заталасаних неистомишљеника ревносна љепота надилази овоземаљско да случај у присутности са вјечношћу спаја
Под њеним ходом мост се заталаса а сваки талас преноси поруку на другој обали усамљеност чежње припадала је себи а узор је свима
Дрскости предивна обмано привидом властите заблуде поткопаваш посљедну наду нудећи прегршт свјетлости невиђене
Са сунцем у роси једнога дана одраза неће бити живот је чудна појава доброте границе праведности слиједе препорођене
Визије свијета љепотом превазишла изласке и заласке сунца на обалама Паноније пустош одбјеглог мора и акорди рима
У вихору страсти заплесале брезе распршену мисао онеспокојава пустош с тла одбјегла искра подастире тишину
У очима свјетлости устајеш са вихором у очима звијезда спаваш са вихором у очима ватре испредаш лирску романсу како сада изгледаш у порукама вихора
Одмотаваш древност пред усправном вољом у погледу љубави сажимаш минуло и будуће око тебе разиграно сјећање ти непоколебљива звјезданости као метафора
Расклапаш и склапаш димензије вјечности премјераваш закинутост неправде достојанствена стоички мирна обнављаш увјерљивост људскости у истнском чину
Непоновљивим ходом надземаљске присутности на мосту сјај љепоте живот уобличи незавршеност бића истрајава одредишта неизвјесна путеви непознати
Необузданост унутарње побуне ослобађа заробљену будност у веловима јековитости мудрост заточене непролазности одсијава неухватљивост обдарених сијачица
На обзорју широких плодоносности гријеха и насиља у величини безумље се рађа пријеке нарави и пријетећих погледа пуне свјетлости озареног лица
На обали неразумијевања градиш исходиште у сабраности преживјелих искустава у руци ватра неправду освијетљава у души смјерност опрезност да поврати
Горка мисао израста у стварност нестварни плодови обухватише вријеме расутост усамљености опасност призива пјевају недостојни пажње
Презрена с висина неправедности одмотаваш скривене призоре устоличену неправду помјераш осмијехом невиности обмане силних разоткриваш смјело
Вашариште срама небезбједност кроти на хоризонту ријеч у свјетлу сине склад вијекови не оспорише корак њежност пресвукла замишљено чело
У протоку вјечности изметнутог тренутка неодољива пред изворима узвишености обнављаш свјетлости за прве гласнике и изгнанике стражње
Тражили су те сви изласци сунца да освијетлиш заоставштину историје пустош брижности за неућуткане нараштаје истина остала између промашаја
Себичности врисни погледом необухваћене грешности стасала у зори на пропланку великих ишчекивања растреси необликоване догађаје пронађи пут неупућених
И остани оно што јеси свјетлост озарених садржаја неуништива нада на присојима запостављености ријеч овјенчана неклонулошћу обзир прибјежишта неиспуњених
Обазривости ментална празнина великих начела у веловима интелектуалности несвикнута на подозривости надопуњава ружа љепоте израз божанственог сјаја
Којој обали са којом поруком раздијељени у снопове сазвјежђа ни острва нити непрегледи из дубина вјечности неодгонетнути гласови мутна свечаност неисказаних опреза
Пред призорима надахнућа освијетлила си дан нових мишљења измамљену јасност неодлучних снебивања храброст великих карактера пред опасностима непогоде
Устоличи мудрост у визије свијета на бедемима узвишених врлина просвијетљених баштиника свјетлости обдарених јеретика заносом прољећа исконске слободе
На одрону не одрони наду сви погледи извезли пољубац трајања на усни непролазности осмислила себе у распону звјезданости име ти људскост у вјечност уреза
Засадили смо све у неплодности обећањима на рушевинама неизграђених хтијења убирамо плодове неплодности из властитих заблуда непромишљености
Поткресајући идеје праведности величина изгледа више него тужно у празнини онемогућених појављивања надрастајућих стремљења врисни за опомену
Божанственим призорима надахнућа освијетлила си дан неодмјереним захтјевима сујете чедност озарених невиности исијава жељом путевима свјетлости нека крену
Несебични подухвати недодирнуте будућности сусрети непредвиђених изузетности приступа разложности пред капијама наде неизвјесности
Пристојност су звијезде изневјериле тражећи те док се пресвлачиш у наручју вјетра а мисао корача као мјесечина изнад пустиње одсјаја
У збјеговима сазвјежђа богови су изневјерили себе усвојивост одређених савјести пркоси уму пред бићем непролазности трајања
Какав однос критичности мудрост усложњава заогрнута велом нестварности на промаји изгубљених илузија врисак несебичности и божанског спајања
Разједињених природности блискост енергија космичке прожетости неодољивост ненаметљивости превара нeслућених поука што нас у вјечности спаја
Разишли смо се тражећи пут у непроходу изгубили смо се са истим разлозима и другим поводима пред судбином пораженог искуства наопака сјетва
Преподобна хајка је опасна појава на хоризонту невиности неумољиве предрасуде и подозрења неослобођених суревњивости лажу нас издашно
Претварају молитве у изопштене слутње прерано заспали чувари истина нестварност призива насукане мудрости немудрост се отворила страшно
Примитивизам расплиће неподобност пустоши све остало су неувјерљивости изгубљена ведрина заробљених могућности и опустошена жетва
Чаробним осмијехом истргни из заборава тајну захтјева којим се обликовала правда по својој милости не ускрати неправеднима сусрет са мукама савјести
Изгубили смо се у неистини док смо спознали истину половина нас је нестала раздешене обале проток сумирају вријеме не оплоди чежњу и чезнуће
Неиздвојива мисао великих мудраца остаће пламен у веловима руже разријеши неразријешено пред чином разума да разликујемо нестварно и могуће
Подухвати несигурне у сабраности пажње заробили смо се у сјећањима пред јединством будућности ко толико зла у овај свијет смјести
Непоновљивим ходом надземаљске присутности заогрнута ватром у веловима руже корачала је истином постојаности пуна чедности гријехом недодирнутим
Обале су се дозивале невидљивим преносивостима унутарњих осјећања ужурбана множина несагледаних захтјева опомиње спорост предлагача горчине
Шапат у вјетру порука вјечности неодољиви знаци минулих вјекова историја траје врлине су мудрост разапеле отисак смјелости из заоставштине
Просвијетљава неназначене сумње колико отпора у недовршеној одмјерености свијета колико још скривених изненађења запљускује несадржајност даром увинутим
Колико изасланстава немудрих намјера укротити треба гдје су та света мјеста разборитости смјерним обухватом космичког устројства исијава часност
Колико бола у једној сузи колико туге у једном погледу колико сјете из праминулости колику количину емоција увртложених узнемиреност испоручи
Мисао опчињена садржајем живота распета између обала љепоте невидљивост плијени богата издашност скривених обљуба испреда химну трајања и хучи
Ненасилном отворености плодовима умножених захтјева плес незбринутих чаробности празнина неодшкринутих заборава обазривост самоће и неповратност
Изопштених јеретичности осмијех ослобођених умствености и разиграна сумња на обронцима искушења чаролија ватре и воде у одсјајима знатижељних позива
Истрајава истина у својој светости тајна не одгонетну надилазеће садржаје неискуственог нерасположива увиђајност оставља утисак наде
Гдје смо затурили вријеме наших представљања гдје оштроумност неба засади своје неприлагодљивости данас си превазишла себе оставила по страни мутне нескладе
Наставила обалом недодирнутих вјетрова сумњивих мостова и разрушених надања у грозници проћерданих могућности која те свјетлост из мрака дозива
Једнога дана са сунцем у роси неће бити одраза тајне одсутности празнина присутности пуна навјештања прави искорак недодирљивости
Вријеме је несклад временитости све што смо имали прешло је у вјечност остали смо недовршени мислима жеље су пропуст неправедности слиједа
Недобронамјерност усковитланих незаслужености узнемиреност обазривости чињеницом посљедичних узрочности водили су нас разлози умишљености пуна увреда
Опустошености смишљеност размишљања разапета неоствареношћу вријеме поништава ватра преображаја јековитост слави све је у кругу кошмара и немилости
Касно смо спознали истину догађаја касно проговорили о истини ствари касно увидјели олују несигурности касно започели откривати себе
Истина је огањ неприлагођене свијести неумишљена катарза недоступних учествовања неоплођена сумња измишљених претеча извор неухватљивости
Правда је у вртлозима неразумијевања ишчилила на другој обали гдје роса не одражава непоткупљену свјетлост узнемирености
Умреженост неодвојивих блискости супростављених погледа оспорено памћење неистрошених сличности вапи надрастање насушности невидљиве потребе
Загубљено вријеме без знакова и означења на истрошеним лицима утискује заборав гдје су нестала света уточишта гдје приступи изворима надахнућа
Под расутим неподопштинама клијају ризици насиља и увреда пред пљуском неизговорених осуда магловити садржаји разума испредају недоживљено
Истина је у нескривености разлога због узрока околности и посљедица скривености изнијансираности увртложених захтјева преиспитивање за све најављено
Незаштићених могућности избора и препознатљива јаловост усхићених обећања ти на постољу свјетлости разоткриваш нечасност и рјешења могућа
Намјера изопштене дивљине да ти окрзне свјетлост лица спотакла се пред величанством недодирљивости осмијех неба зауставио је насиље и осуду
Ревност чувара правде и истине поприма странпутице живота набујалост тишине открива жртву неправедности заостали захтјеви сламају окрутност неслободе
Искуство испреда плетеницу брижности обазривост се осмијехује околностима сјај нескривености трепери над инвазијом настраности звијезде нас воде
Племенитијим подухватима виших садржаја ти свијетлиш као нужност на обронцима разума потлачена неправедност и разуздана охолост нека свједоци буду
Стварност је превазишла нестварност мислености зло је закорачило у суштину бића отријезни се свијете пред лажним посредницима
Живот не исплаћује потраживања погрешних одлука спотакла се истина на суду јавности умножени захтјеви одражавају неправедност суда
Непоткупљена мудрости времена означи токове мудријих од себе заузврат прими надошле свечаности умиљатост тишине јамчи залог труда
Великих навјештања неизбављених одсутности раштиманих присности и посрнулих гордости у вјечној незавршености неисказаних својстава расутих у другим облицима
Бљесак свјетлости из твојих очију одагна ружну мисао започиње вријеме преображаја ријечитост самоће одавија минули слијед живота
Неискреност блиских супротности угрожава свијет на завоју неспутаности израста опомена обијесне олује непромишљених твораца плаве
Куд си се запутила несигурна нарави умотан у заврзламе карактер људскости блиједи је ли то детаљ историје или пука сања јаве
С олтара истине кличу бунтовници на промаји космичких неједнакости одапета стријела немир подастиче нека у вриску заблиста љепота
Исповијести невиности помјерају свјетлосне системе надобудна горчина одлаже изувраћену снагу пред смирајем светачке усамљености
Све је у дослуху размијене емоција самовоља карактера над љепотом не укроти обдарене врлине недисциплиноване мудрости неумственим изазовом
Садејство разговора не усмјери разотуђене нарави ал указа смисленији приступ рањивим осјетљивостима закорачила снажнијим хтијењем пред појавом
Растреситих мишљења и невјерицом испостављених заврзлама богињо пунине пред покличом нејединствености отријезни саборност у вјечитој неизвјесности
Усправна као вјечност превазилази овоземаљски распуст дотичући нелагодност суревњивости напуштених стјецишта мисионарских сучељавања и расправа
Остављајући несравњену младост налетима неиживљених одмазда незаслужена објава исијава прећутане догађаје опстају сумња и подозрење
Ненавикнути на величину доброчинства мудрости хајка се изгубила у потјери изгнаника слободе расути невидљивим односима подстичу зријење
Мишљења сабраности непровјетрена шума ослобађа идеју указа се нескривеност тајних обраћања у гомили необузданости израста детаљ самозаборава
Поглед који је желио да те обухвати у сплету околности чинио је прељубу издвојена појава у неиздвојеним сусретима очаравала је историју
Са врхова древности колико још неискуственог опипава вријеме закашњеле подухвате неизбрисана у времену истрајава у памћењу
А толико је неизвјесности у првом кораку на одронима епохе нестају свијетови само мисао животом опчињена разоружава насиље у хтијењу
Позорница неодговорности изметнутих осјећања суочава се са непогодом охолости гордост прелама неискуство у вјечиту иронију
Трепери уоквирена нестварност у распонима менталног поимања између да и не широких разуђености бића и небића у неизвјесности пуких отварања
А мисао као поглед дјевичанске љепоте одолијева искушењима набујалих неразумијевања опстају само одважни и храбри у избору начела праведности
Поезијо свечана интимо универзума изметнуте мржње и молитве не спасавају узбуркане и усковитлане страсти недораслих времену вјесницо милости
Свјетлост мудрости пропусти у орбиту људског настани врлинама искушане сужње ватро преображена гласом младости освијетли животу неправедна распињања
Ноћ преваре у издајничкој освети намножених себичности стасава у одмазду непровјетрена шума обуздава неслућене дражи невидљивих призора поноћи
Ушанчена испод нивоа одговорности дозива простота се размеће ништавилом избезумљених нарави цвјета илузија пред капијама незбринутих
Безобзирност се вајка над немарности напуштених обзира величина изгласава мисију свјетлости непредвиђена хајка усталасава и мути
Дјевичанске изворе непоновљивих затечености љепоте одраз твоје присутности намеће сигурност надзире неукротиве јогуности неба у нескладу моћи
Између присутности завојевача нереда и природности одсјаја разума чедности обијесна олуја младости просипа бунтарство на позорници свијета
Не почиње историја по жељама непризнате уобразиље нешто се догодило боговима тајна појава открива нестварност несавршенство обрубљује биће
Умножавају се неслободе односа заокупљена собом истина стасава вртложи се неспокој неповјерења занесена животом на чарима снова освиће
Мисао прадавних упозорења нису све боје складност одредиле измјешана свјетлост не понире пред мудростима новог заокрета
Истина је да си ми све мисли обогатила у односу на вјечност јер си ти била та вјечност док си ме осиромашила у својој усамљености наде
Свијетлила си као нужност на одронима разума недопјевана суштина неиздвојених сјећања обрис пукотине на развалини времена
Развијани одјеци наталоженог искуства исијавају поступке неутемељене историје заслијепљена нискост заогрнута мржњом израста из мутних опсјена
У којој појави да зауставимо надрастање све су идеје изневјерене од својих твораца не заборави живот најљепше намјере поткраде
Колико у заоставштини времена има одсјаја твоје одсутности толико љепоте окити помисао присуства на слиједу истине
Просута горчина оплемењује тугу несавјест савјестује поданике нереда колико мржње распали непогоду мудрост времена ће дати одговоре
Настојања узвишених прегнућа побуђују немир блискости заслужено предавање сопства оставља утисак да се у теби два свијета боре
Непоновљива у одбрани чистоте заслужену појавност незаслужено прими сјај непредвиђених сусрета расу метафоре вјечности из бића дубине
Хоће ли историја у својој нескривености да открије скривеност ствари неправда гласније пјева но отпор дужности неукротива мисли
Ружа у наручју невиности открива просторе свјетлости божанствени дар сједињења пламена и осјећања зрачи јединством живота
Премудра ватра обзнањује суштину промјена дочарава се свијет у себи додирнула се тајна проговорила тишина као љепота
Уснули прегаоци недосањаних младости сазвјежђа мудрости помјерају на обале разума гдје су случај и коб све наде истисли
Недовитљивост немудрости узнемирава разиграно не утихну неспокој вјесници догађаја жртвоваше мир ради буздована
Неумствен ум нас заточи у чуду пред ужасима штo цијепају нарав колико извјештачености прели одступницу оплоди се ужас у случају
Заковитлана несвијесност пјева грмљавином поражени достојанствено измичу накнадно разумијевање у чудесном сјају
Разоткри путеве смјерности јединствености духа а толико је разлике у облицима тренутка у непремостивом распону садржаја згуснутог дана
Истина лијечи од зле коби мржње ако се савјест приклони мудрости разголићена пред собом и свијетом обијести
Обуздава премудра вода побједоносно пјева у тишини личног настојања сукоб и размирица непостојећих сигурности трну
Изобличени садржаји мијењају суштину ствари намијењена оку и уху музика вјечности силази у срце дрскости и врну
Одбјегле пустолове пред најездом непомирљивих изазова плесачица сна под окриљем вјекова гласници и забринуте вијести
У равни одраза постојаности невидљивих призора руди истина ствари висина одолијева подозрењу обликом звјезданости
Постоји једна свјетлост и необликована нада чекање усмјерености недоучених садржаја пред новим догађајима што плијене
Укоченост размишљања и изгнану кураж истрајности вјерност угаслих поноћи сачувану сличност изгубљених свечаности пред лицем успомене
Зријењем у горчини притиснутих проблема несугласице се омекшавају дар сједињења пред оваплоћењем почаст милости
Тријезне су ватре обасипале дражима неискусну наду у настпању неодгонетнуту појаву између љубоморних опхођења сутона и зоре
Згуснута суштина оплођених визија наметљива свјетлост у подножју путовања заокружена невидљивост иза сазнања и заборава
 Издвојени умови што временом плове постају заточеници сопственог бића нарушени односи изукрштаваних појава мисао само не права
Откриће заборављене љубави на другој обали чекаће изгнаници росе у загрљају велова руже пламеном искони вјечне њежности зборе
Дотрајали одјеци помјерају сјећања мијешају осјећања распињу чула угрожавају себичност додирујући тајне људске величине
У својој усамљености молитава разграђује препреке вјечности занемарена правда нарушава привид ватра истине очарава биће
Сабраност врлина оплођених животом нестварност осваја у ковитлацима изметнутих ужаса на пристаништу разузданих гласова освиће
Загонетка нужности поринуто сјећање и изопштена хајка нечасна потјера затаји свјетлост оскудних надзора досегну себе да пустињом сине
Између двије истине поријекло несагласности призива одсутност разума запљуснута равнодушношћу збивања непогода зло пјева
Увреде вјекова несмотреност носи вјечност сазвјежђа расипа одсјаје колико неправедности крије у себи сажетост дубине
Недоличност времена рађа несношљивост пуна супротности историја нијеми олуја ужаса за хаос не брине
А твоја коса на мосту разлаза уплетена у симбол трајања дозива јеретике напуштености снага љубави никад не оклијева
Једнога дана са сунцем у роси ковитлац невјерице оспори одлучност врисак поноћи растужи хоризонте непоражене свјетлости у заточеној зори
Ненатруњена невиност разоткрива њежности док космички погледи поткрадају љепоту узвишени призори непоновљивог кода величанствене пунине
Тајанствени осмијех у пупољку руже разоткри величину љубави заноса епска ширина распјеване мудрости избацује битности дубине
Путевима просијавајуће наде о мудра ријеко смјелих преображаја осмјели наду да се смјело вине непровјетрена пјесмо у уснулој гори
Разоткри тајне преваре и насиља срџба богова умножава потресе срџба богиња завршава плесом свијет је у омчи слободе и неслободе
Додир њених сјећања помјера тишине изопштава нечасност узнемирава похлепу несигурност предочених садржаја неумољива судбина изгнаника
Хеладо богињо изузетности логос је чудан а ти покрадена сплеткаре чињенице пред неправдом подозрења баштине сијасет неприлика
Извјештачени умови опсједају историју развратом суровости и опчином гријеха разједињености духа и коби посљедњу игру недовршености изводе
Истина је невидљива појава само је назнака онога што је било сумња или што би могло бити у околностима слиједа даровано
Судови историје нису правде ради моћници испољавају таштину посебности праведност је варка немуштих ријечи невјерицом замотана обману
Зора је зазорила у твоме осмијеху јутро се прелило у одраз вјечности промишљаш непогоду колико зла изручи у једном дану
Истина је власништво робова неподијељена знаност омамљених истраживача смјелост непоткупљене наде чији дан лудости још није освано
Грознице шарма у веловима њежности пале тајанствене ватре премудра вода уравнотежује жудњу и помаму истина гори
Оћуткује олуја ход тајанствене величине ти у тишини заогрћеш вријеме та света мјеста гдје си ногом стала постају симболи наших ходочашћа
Огромна количина лажи подастрта неискуственим саговорницима бриде обмане непромишљених потхрањивања зла сурова опомена удеса и безвлашћа
Утемељује извјештачене пориве обзори расипају непоражене свјетлости хука промјена у смјелости наде над цивилизацијом се спори
Са пустошима засијаних невјерицом узгајивача непогоде врлина слиједи изворност зајапурене чињенице оспоравају осуде
Стаменост мудрости ослушкује вријеме колико револуција породи непромишљена мисао искреност молитве и завјет наде
Узлетјелих сазвјежђа младости над опорим истрајавањем подешавања историје увијени разлози опомене невиност псовке и ружне засаде
Нагомиланих неприхватљивости непримјереност одмазде за измишљену казну затреперили захтјеви неосвојивог нове савјести буде
На овој обали гдје је чекање вјечност а обзири далеко засадићемо смирај смјерности да би процвале мудрости неукаљане
Неодбрањивост суштине пред истином и историјом угрожава биће апсурд се множи неповратност изгубљеног времена довршава сјета
Неиздвојива мисао великих мудраца остаће тајна у недовршености надрастајућих суочавања заблистала уточиштем звјезданог домета
Расипаш безначајност неодгонетнуте пролазности сучељени вјекови у пламену се оглашавају позорница свијета одбројава неукусне дане
Политике пораза су застале у чуду пред појавом друге галаксије неизмишљена а нестварна на одрону вјечности сабираш свјетлости
Искорак из хаоса само си ти моћна да направиш и прекорачиш праг залеђених суштина израз бола истрајава своју историју пролазности
Хоће ли правда укротити право хоће ли право запјевати правдом разлажеш олује најдубљих порива сагледаваш неправедност у милости
Опчињена неспутаним ћутањем недовршености распусног свијета непомичних праведника росе расутих сјећања и велике преданости у брижности
Каква је порука стигла из тврђаве побуда накострешених изгнаника ослободите гласнике заточеништва сигнали изнад позорнице
Развијавају сумњу поглед вјечности тражи осмијех у веловима руже пред вихором заноса древност испоставља заоставштину ватре
Испод скривеног сна и невидљивих призора расточених олуја љубави врлина је измислила себи друго име тако ће да нас затре
У игри непревладаних одраза коначности свијет је арена зла врисни пред ужасом силесија за утјеху незбринутих чаробнице
Игра љубави и случаја спаја те са свијетом премудра вода помјера нејасност истина је неподношљива суревњивост пуна подозривости и предрасуда
Плави гладна поља себичности жудња је бол испружен према другој обали најбољи су нам се загубили на странпутицама повијести збиље
Мисао неодгонетнута пред појавом угрожености издваја нерасвијетљену побуду вребају несмотреност будности засијавају пустош и насиље
Прегаоца свјетских смутнина дозови ако се дозвати може пријекор мишљења сумња разумности разоткрива тајну варљива времена времена луда
Једнога дана са сунцем у роси неће се чути гласови устрептале младости поглед пријетње пријеког налога силесије и дозивања нејасности
Краљицо свјетлости разоружај ријечи грубости и насиља иза хоризонта једна друга мисао цвјета
Искорачила је истина на позорницу устукните грешници епохе између двије посљедице невиност снагом заокрета
Одређује карактер односа критичког тренутка нестварности у врхунцима поражених распламсава се ватра самосвојности
Непоновљива одважности посљедњег крика између нестајања и трајања згаснуше звијезде у недовршеној пјесми љепоте
Слух опијен вихором у веловима руже буди расањаност непролазности за одисеју намјерних промашаја циља
Неизрецивост будности за непревазиђене садржаје смисла непревладаних прерастања нестварности збиља
Умножених сличности плави осјетљивост сабраности чула и мами врлину мудрости пред најездом зла да је погубности не укроте
Пред несаницом мисленијих догађаја израсташ у будност премудре тајне непознатим предјелима непознате среће звучнија од пустиње
Кад свјетлост постане траг неразборитости вребају опасности неизговорених ријечи забринуте молитве одјекују празно
Замјенили сом редослијед довршености свијет се помјера у равнотежи смислености предстоји вријеме исувише поразно
Заробљених слобода и насуканих истина све изложено сунцу дозријева своју непролазност вјечност се кроз повијест распиње
Очи пуне свјетлости на трагу незаборава опсједају грозницу дана ненавикнута на нестварност осмишљава ризницу изненађења
Која је превазилази у оскудици посебности пали згасла сјећања пред историјом суочавања ослобођени нису осјетили слободу
Мртве су идеје оних које смо славили неоправдано кажњени трпе вишак охолости горда у својој присутности и величанственом ходу
Надмашује неконтролисани сазив сујета поносом дароване части отвара недодирнута сјећања за мјеста светих опхођења
Из забрана невидљиве моћи пјева суровост одагнава непогоду јутарња невјерица пред неспоразумима посједованих опречности
Разапета обећања на новом хоризонту великих ишчекивања грабеж не одоли пред поразом очигледности снага ствари
Отвара дубине скривених појављивања недоступних призора живот је сметљиште историје пречасна обдари
Напуштене малодушности није све у изговору пропуштених сјећања свијет је заврзлама наопаке сјетве и равнодушности
Звјездани осмијех затиче те у трагању захтјев будности плави расточена сновиђења неизвјесност се ослободила и блуди
Пјевају заточеници зоре варљивих слобода варљивих нарави уозбиљена у својој наклоности истина ватру обзнањује
Даровано свјетло варљиве љубави сагори сан варљиве младости робовима напорних завјештања слобода се лажно указује
Варљиво вријеме извјештачених битности не осигурава залог будућности и траје у кошмару тјескобе и све што је свето у себи разљуди
Странице времена и живих односа испреплићу се у чаролији трајања путевима неизвјесности пресвлачење не измјени суштину битности
Подршка свјетлости ојачава одважност штура предсказања покрећу молитве невесела пјесма и глас усамљености растачу у души вријеме
Недовршен човјек сјенчи недовршену историју недовршеног зла потрошена стрпљења немиром плоде обећања нијеме
Пред недовршеним обзнањењима вјечност пјева недовршену поему све је у сукобу пресвијетла између милости и јеретичности
Растресени вјетар измишља олује растресена шума измишља свијетове непознат глас преображава размишљање несигурност гори
Дрскости отвори капије посрамљености стид је тековина храбрости за ријеч и пјесму у сутону необрађених ставова у преобразби
Добротом опчини неусаглашене опречности осмијех звијезда затиче те у трагању пред расутим сновима колико тврђава се разби
Зарад ситничавости безумља у недовршености универзума процеси ткања истрајавају нарушене свечаности биће из нескривености мудрошћу збори
У вртлозима немилости несигурне су истине ријетке врлине мудрости недоступне рађају се облици супротни себи
Дрека космичких комешања одавија слутње знакови присутности божанствене загонетности упозоравају биће на опрезност
Трају несугласице врховних предузимача пировање охолости расипа ужасе пред новим ужасима што слиједе неизвјесност
Недоживљених свечаности свјежина њежности мањка на прибјежиштима дан свјетлости и уточиште слободе правду и једнакост замијенио не би
Мимоилази се вријеме у чаролији трајања премјеравајући дане древности и године вјечности размак смо између неријешених односа
Неуприличено су се појавиле гласнице са неизговореном поруком и срџбом присутности а живот одавија неусклађене намјере
Окићен смјерношћу одазива се дан између неодазваних ријечи у вртлогу збуњености свјетлост не отпочину све завјере
Растурених свечаности колебљивих изазова двосмислених побуда глас пресвучен разумом достојанство пуно одрицања и поноса
Осуди ужасе призора несавјести бременитост оптерећена опасностима упозорава свијет на странпутицу погрешан корак неизвјесност плоди
Пустињо заточених свјетлости измами неоткривене слободе тајни завршава се једно вријеме у пресјеку дан гори
Мисленим садржајима бића иза несугласица непотрошених заједљивости сусрет двије вјечности у непоткупљивој зори
Забринутост издвојених плесачица пред неминовним промашајима историје ватра обновљених нараштаја идеја памћења узвишено води
Неопробаним висинама задатости свијет је неограничена гомила лудости мудрост разорених врлина чудо живота обликује
Величина посрнула пред временом исијава патетику похода пролазност оставља утисак туге непросвијећеност пјева ко заблуда
Корачање усправности ослушкује надошле појаве плетеница сумње тишину пресвлачи насиље ко нужност посијано свуда
Ништавилом рађа окомила се на плодове разумијевања а сабласна кружење не мијења процес гласност доброте да се чује
Истина је суштина спознаје одређене датости која се представља у искораку бића у подножју љубави оданост испреда
Историју неувјерљивости помисао на срећу ужасава призорима суровости не злоупотријеби наклоност страсти према сунцу
Сабраност искуственог у злу времену недостаје разумности свијета земља исплакана срџбом насилника а ти у врхунцу
Обасјаваш дарове неба просуђујеш нагомилане неподобности збиље пљусак несмјерности одметнуту јерес олују увреда
Необуздане гомиле недочитаних порука обдарена стрпљењем истрајношћу прикривену нескривеност залажеш оправданости смјера
У свијету разузданих врлина додирнуле су се двије истине пакао засадио олује жњали смо само плодове пустоши
Опхрвани недобронамјерношћу незаситих у пожуди ниподаштавања људскости вертикала усправности моралних сазвучја дивљина не потроши
Истрошене интриге завјешталих иронија обруб свјетлости и сјена ноћи поткопавају небезбједност свечаности похота завјера
Освједочује немир плесачица живота жамор пред инвазију непогоде развлашћене мудрости у вртовима пријеких закона
Подаништво савјести не обећава доброту мира увреда интелигенције разара грациозност духа оплемењена нада бригује муку
Укотвљених промашаја у души невесела збрка и вријеме неповратно умножавају раскол краљицо љепоте само дјело руку
Властитости ослобађа суштину трајања разведри збуњене истраживаче запосли повјерење и нескривене врлине ослушни поетска звона
Уснопљење пузавости додворава се неуљудности охолост се подсмијехује уљудно или неуљудно повијест истрајава нешто се догађа неумитно
Неподношљивост односа устрепталих изгнаника разобличава суштину погрешних намјера а побуде имају племенит приступ ствари
Зло је неотуђива својина људи помјерена празнина разложних оскудица појавом себичности израста у невид јединство у срцу злом се распари
А хоризонти заслијепљени умотаним лажима распрскавају недозрелост свијета између анонимних призора потонуле јаве израста осјећање истинито
Мудрости у расутом камену и растресеној земљи који плодови траже сунчано лице под пљуском увреда и непогоде
Историја је велика башта са пуно превара засадили смо лоше намјере сад откуцава вријеме и посљедице труле
Негдје су мракови заточили свјетлост тјескобом трепери невиност не огласи се птица из пустиње ал хуле
Недоречени преступници истина поздрав настојањима разузданости измишљеним лудостима које свијет у нестварност воде
Забринутости људског с висина вјечности просвијетљава мисао усправности сјај непоновљивих сусрета и оскудица
У блискости узајамних преплитања заустави врлину коју вјетар носи и киша роси по властитом нахођењу јачи мијењају ствари
Шта је исправно под звјезданим сводом не знамо богињо милости поезијо чаробна дјевицо ума оствари
Надлежност неспутане мудрости зазори свјетлости опчина неповјерење је највиша ставка и узрок наших грозница
Историја је у крику непролазности одасвуда грабљивице стреме неприлике своде посљедице мудраци клече
Пред ненаситом сусрет двије појаве под стрехом различитог укуса пали мисао искре ослободи
Пред бљештавилом незадовољства рађа се велика идеја утихнули су сви спорови непоколебљиво једна свјетлост те води
Пред величанственим призорима ослобађајуће свијести поучени искуством у ћутање замотани нико не изрече
Особеност појаве задеса сусрет на обалама неразумијевања ковитлац увртложених сјећања љепота жене
Превазилази љепоту свијета дубоко једна димензија људског дотакне штуру свијест и окрзне планету
Овјековјечујући израз страшан је простор људског неразума гдје узлет не спозна своју вертикалу у залету
Достојне препознатљивости отворила се у догађају истиноносна мисао оживотворујућих процеса на рубу чежњиве успомене
Богињо надзора над свијетом који није издвојен појавом великих могућности у себи недовршен се спори
Колико неодољивости у искушењу поспреми неодлучност олуја мудрости просвијетљава тајну необликованих нарави
Кад дужност постане личност савјести свијет ће запјевати истином ствари не окрећи се у свитањима нејасности и не заборави
Нема теже казне од једног снажног пријекора који ће постати савјест и нема те љепоте која ће да те измисли другачију и створи

четвртак, 30. новембар 2017.

Мирослав Тодоровић - Грчка свеска 4




Мирослав Тодоровић
Грчка свеска, 4

Треба да зажелиш да путовање буде дуго.
Кавафи: Итака


ПЛАВЕТ небеска
Јутарњи обриси планина
Сенке вечности боје
Као лист библијски
Мисао песме светлостИ значења
Све јаснија поНад
Слушам како
Реч се отвара

***
ПЛАВЕТ
Мора = Неба
Слика се у слици оГледа
Мотрим са стене пејзаж
Између два листа слушам
Пљускање таласа гледам
бруј светлости
О томе
Чујем из плаветнила шумор ИСТОрије
Онај што песак је речи
Види се у камену
Светлости све даље о чему
Поезија медитира
Слушам таласе
Гледам пучину
Све више плавет у којој
Вечности ехо мирује
РЕЧ = КЊИГА
Позна спознаја тишине
Мисао пучине
У ромору таласа
Универзум Речи
СвеИстине

***
С друге стране говора
Реч Истина таложи се
Као што иза светлости
Ноћ књига
Томове листова пророчки слаже
Опис је изван
Слово што ће из свега нићи
И све у тачку о томе После свега
Између две песме вечност
Ова бела линија овај лист
ОбЈава белине универзалне
Што језике све у себи чува
Палимпсестно

***
На обали мора
Са стене
Гледам плаветнило пучине
Белину свега како заклања
Талас сам што стену
На којој седим запљускује
Трен песме у плавети неба
Унедоглед речИ
Видик
Мисао хоризонта онај Глас
И звезде понад у трену песме
Епика светлости
СвеВремени слик
*** ТАЛАС сам што на пучини
Луку тражи(м)
Мотрим
Светлост како се распрскава
Плаветнило планина са
Митским обрисима прича
Овај трен Дан Век
Само увод у стих
Луку коју тражим а знам да је нема
Чујем са пучине
Орфеј пева
Или је све ово привид
Склопљена књига
Стена коју таласи запљускују
Све моје талас песме

***
Радост очима
Овај дан талас
Без знака људског опис
Што стих је у томе
Слушам таласе у пени
Светлости дневне свевремене
Светли небо и
Све(т) је слово
Истина поезије
О стени и таласу овом
***
Блиста пучина
Линија хоризонта
Маглина описа
Бескрај песма
У бескрај загледана

***
Исконска лирика мора
Савршенство светлости
ТаласИ стење
Израз који песма у
Мом погледу тражи

***
ПРОЧИТАНУ збирку песама
Остављам на стени
Да слуша таласе
Да гледа небо
Талас је однео књигу са стене
Пловећи преображава се у брод
Видим га у вечерњој светлости
На линији хоризонта
Удаљава се у
Погледу моме смањује
Тамо све већи
Појављује
Иза плаветне измаглице
Мисли о вечности ветар листа
Стена на којој оставих збирку
Овај дан сенка будућег списа
28. 08. 2017.
ВИДИК, ОСТРВО ВИДО*
Плаветнило Неба и мора
Тамна мрља копна
Гледам у ту свету слику
Што све већа је
Што перо је што света песма
Виђена и очима неба
Неме речи из дубоке тишине
Безгласни крици судбине
Таласи што о томе роморе
Странице страшне истине
У неописивом мирису борова
А мирис борова на
Негда змијском острву
Из душа је страдалника
И видиш да све је овде свето
Стаза Дрвеће Небо
Она из прошлости звона
Песма којој не требају речи
Острво светоВИДО
Књига Икона
*Видо (грч. Βίδο [Vído]) је острвце крај града Крфа, познато из Првог светског рата, када се на њему налазила болница за српске војнике који су дошли на Крф после преласка преко Албаније. Велики број српских ратника је сахрањен у мору крај острва, у „Плавој гробници“. Током '30 година 20. века на острву је довршена изградња маузолеја у коме су записана имена оних који су ту издахнули, а чија су имена била знана.
Острво је удаљено свега километар од градске луке у Крфу и да би се стигло до њега потребно је десетак минута вожње бродићем.
Острво Видо
ТО НИЈЕ СТЕНА
…И онај без куће Одисеј.
Ј. Христић
ТО није стена броду налик коју гледаш
Зар не видиш да је то окамењен брод
Koји Посејдон у гневу укле
Да и без куће Одисеј има дом
Одисеј сам што са стене стену гледам
Брод и морнаре и време што камен су сада
Тема песничка атракција туристичка
Што на путовањима тражи оно чега нема
Уклети песник чује из таласа све прошло
Израња прича и сенка њена
Која се обистињује по вољи песме
Сплиће и расплиће странице непостојеће
Склапам очи и видим како брод плови
Раздваја се маглена завеса а понад песме
Виде се душе чују Богови оживеле статуе
Све што је време заборавило на трен укаже се
Не отварај очи гледај како хуче таласи
И гласове морнара са окамењеног брода
Што такав је због песме која нас траје
И зато не питај више шта је стварност
Коју разносе фотоапарати и језици помешани
За певања ових одсјаје
31. 8. 2017. Са погледом на стену Коловри
Окамењен Одисејев бродић којим је стигао из Троје, а
у хрид га је претворио гневни Посејдон
Ахерон
МИТСКО СВЕТЛОСТ АХЕРОНА
Загњурио сам се у хладну воду Ахерона
Треба да се обистиним у песми о томе
Што приче о бесмртности чува
Жубору светлости што у води
Монограме древних стихова исписује
Из којих још митска прича чује
У сновидној светлости пејзажа
Све стаменија метафизика историје
Тај одсјај тај сјај пене
Осмех вечности из камена
Светлуца у жубору Ахерона
Чија тајна у миту поезију изасјава
Зна шта је поезија
Што из својих извора жубори.
Сећање које видик песми ствара
Да ли ћеш икада песника себе
У црном талогу тишине наћи
Да ли ће ти се икада одазвати
Реч што се у клупко тачку свила
Свила живота твога прича
У камен књигу претворила
Загњурио сам у хладну воду Ахерона
Са знањима које су књиге сачувале
И све се у сјају жубора на трен као опис блесак
Отворило за стих ове песме што митски жубори
Загњурио сам у хладну воду Ахерона
Што у светлом жубору хук прошлости носи
О томе овај дан живе сенке прошлости и
Хадска река што и небом тече
О томе на хоризонту записа
Жубор из којег кроз песму ову треба да изроним
Бесмртна песма плаветнило отвара
Ал речи душа земаљских жубор односи
1.09. 2017.
Ахерон је „река боли“ у подземном свету Хаду преко које је Харон у своме чамцу превозио душе умрлих.Данас је све туристички бизнис, рафтинг, јахање, ручак… Харон вози у чамцу туристе…Бог Евро нове митове припрема…

***
СЛУШАМ таласе
Слушам језик мора
Читам песме Кавафијеве
Видим визије његове поезије
Слушам Богове како се у поезији гложе
Очекујем вече када ће
Све над пучином ноћни опис бити
Опис свега што ће с јутарњом светлошћу
Из песме испловити

***
ТРАГАМ и себе чујем
Међу тим руинама
Чије остатке гледам
О томе песма казује
С вером да биће камен
Реч што у себи све окупља
На обали Јонског мора
За тај пламен
Спознају и списа овог
У камен преображен
Ћути Бог
Слушам таласе
Иза затворених очију
Видим како се
Векови таласи сустижу
И расипају у светлост пене
Коју хрид дочекује
Ово је та кућа лука О томе Мирослав узаман
У пучину загледан
Вековима стих тражи
M. Tодоровић: Јонско море

24. август – 3. Септембар 2017.

недеља, 30. април 2017.

ВРТЛАР И ЊЕГОВИ ВРТОВИ









Анђелко  АНУШИЋ    
ВРТЛАР  И  ЊЕГОВИ  ВРТОВИ
          (Мирослав  Тодоровић:  Малина и други јади, „СВЕН“, Ниш, 2016;
Душан  Стојковић: Рукопис живота  (критика о поезији  Мирослава Тодоровића), Народна  библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2016)

          „...Треба онако писати, сликати и вајати као што живот и као што природа  вајају, сликају и пишу; као што живот и природа пишу и сликају али – за велике људе. Они су једини учитељи за велике ученике. Јер ученик је све...“, пише  Бранко Лазаревић. А  Милован  Данојлић, божански познавалац Послова између Неба и Земље, пише:„...Јер телесни напор (га, мисли се на земљоделца) јача и успокојава и онда кад изнурује; онда можда понајвише. Умор брише границе између наше телесности и материјалног окружења, раствара нас у бесконачности, крепи поуздање у добар коначан  исход.(...)Рад са земљом ублажује и одлаже тешка питања.(...)Смисао живота се решава из минута у минуту, голим рукама, у савлађавању посла; умножени труд доноси непосредне радости и задовољства...Довољно је да се, пред залазак сунца, окрене за собом, да погледа оно што је покопао, покосио или пожњео, што је попластио или саденуо, па да му талас топлине испуни груди. Сваки ваљано испуњен радни дан учвршћује  самопоштовање и крепи душу...“
          Зашто, одмах на почетку, ова два цитатна фрагмента (први о духовном  подвижништву, други о удвојеном телесном прегнућу ) а која се (као и све у животу) мисаоно дозивају и додирују, преплићу и једначе у својим исконским дубинама, водећи нас ка крајњим спознајама о сопственој и суштинама које нас окружују? И зашто – запитаће се многи – овај текст о  књигама двају  аутора – у (тек)  једном приказу? Зато што је песник Мирослав  Тодоровић  ученик Живота  и Природе. И зато што је он човек који се, најзад, и после свега, вратио у завичај (разблудни син Земље!) где се земљоделанијем монашки подвизава духовним и телесним напорима, учећи од земље, мотрећи њене појаве и објаве, њене нутарње покрете (порођајне трепете). Напокон, и зато што песник  Мирослав Тодоровић  јесте (или би могао бити) један од ученика и „јунака“/ликова и Лазаревићевих  и Данојлићевих! Како? Па, Тодоровић је вртлар двају вртова – песничког и земаљског. И  један и други  су, у уобичајеном и пренесеном смислу речи – малињаци, може се рећи. Онај  први  врт је и на небу и на земљи,  други – премда  у тврдом, знојем накапаном земном врту – није нужно одвојен од оног првог, то јест небеског. И један и други обрађују  се удвојеним снагама и  Вишњим надама,  јер друкчије и не може да буде, упркос разним теоријама које грубо разлучују духовну од физичке/физикалне енергије. Човек је небеско биће (на Земљи) које (нужно) не живи само од хлеба, како каже  пророк.
          И приде – Тодоровић  је главни лик Стојковићеве књиге, као што је и лирски  јунак  сопствених  (песничких) дела. Рашчитавајући  књигу Малина и други јади – ми  истовремено читамо и гонетамо књигу  Рукопис живота (и обратно) –  и  једна и друга нам је „помоћна“ литература, алатка помоћу које откључавамо  тематске и метафизичке трезоре  обеју. Тодоровић  је овде  лична једначина – „пртљаг“ без кога он нигде не иде. И без кога се овај песник не може добро сагледати. Најзад, у поднаслову књиге Тодоровићевих записа, претходно махом објављених у дневној штампи (књигу коју је сјајно приредио универзитетски професор, неуморни  Недељко Богдановић) Малина и други јади – недвосмислено стоји: Штиво посвећено књизи, речима и  малинама. Што год да ствара, пише, овај песник (као што је то, мање-више, универзална матрица за његове „побратиме у свемиру“) реч  је  о  једноме. О истоме. Посреди су небески  (малинарски, у садници и стиху) засади на земљи, и обратно. Песникова брига, рад, бдење,  стрепња и надежда су готово једнаки. Он свакодневно чита и толкује две лектире у једној писаници, чији је аутор Утројичени  Јединац.
          Мирослав Тодоровић је тамни лирик земље, упорни, устрептали ослушкивач њених порођајних трудова, удвојених са сопственим и завичајним;  танани слушач и гонетач  горских  оргуља  са којих разабире и опесмовљује васељенски  хуј и  бруј, шум и лахор, пухор и лелуј, лепух и нечуј  обоготворене  мајке  Природе која је сапета у негве (раз)историје, распета чавлима пале човекове егзистенције.  И лепет крила свога Анђела чувара, и свих добрих сила Неба које настањују ову Карадолину, мотри изнутра Мирослав.
Његове песме и прозаиде (које плене  „истрганим“, фрагментарним кристалима, својом рефлексивношћу, чешће и више него као целинске форме) су у узајамном односу са догађајном и егзистенцијалном (као и есенцијалном) стварношћу, како тачно уочава песник, антологичар и књижевни критичар, агилни мр Душан Стојковић, који је приредио и рецензовао зборник одабраних критичких приказа (укупно 43 огледања) о песнику Тодоровићу, под комлементарним/конгенијалним  насловом – Рукопис живота. Ако се не варамо, ова је шеста књига критичког пребирања  и сабирања  Тодоровићевог књижевног  твораштва.  
У песниковом уму (и рукама) су све линије живота, сви његови конци и кончићи. Њега подједнако боле и тиште све – како би се старински рекло – ране рода његовог. А те ране су увек, од искона, оне најдубље – духовне, трансцендентне. То је квантно стање историјске и друштвене  самосвести (стабилно памћење)  народа и културе коме (којој)  припада. Статус писма, језика и књиге, белетристичке  Речи, уметности и уметника; делатна улога интелектуалца; г(о)рко постсазнање  да постајемо колонија енглеског језика и иностране књиге (одзиви Црњанском!); али, брине га подједнако и затуреност  земаљских вртова и осипање њихових градинара; речју: културе у њеном генеричком и друштвеном (примењеном) значењу – то је  основна, магистрална  нит Тодоровићеве линије живота  у оба  његова малињака!
Да видимо сад како у „пракси“ (на примеру неколико репрезентативних самерања) изгледа компаративно читање ових двеју Тодоровићевих књига. Пишући о „градским резерватима“ и несклоности данашњег човека читању и књизи, у тексту „Људи без душе“ (Малина и други јади), на једном  месту, наш песник  каже: „...А  ђаво ради своје, запослио доконе људе у градовима да ужагреним очима гледају на ТВ туђу трагедију, муку своју с ума да сметну...“. Читалачки  пребирући  Тодоровићеву  збирку Ветар понад гора (засигурно његову најбољу, целосно самоостварену песничку књигу), академик Жарко Ђуровић вели: „...Природу у поезији  Мирослава Тодоровића треба посматрати из угла посебне припадности њеним добрима, која пријањају за душу као лишај за камен. Пјесник је прихвата као екстатичан призив доживљајне пунине. Отуда његово стално обраћање њој...“   „...У ранијим временима писало се тегобно...Гушчијим пером. Ја сам као ђак писао крижуљом на таблици, затим перницом умачући је у мастионицу, онда се појави  (и) чудо звано пенкало, а тек хемијска...Писало се с муком спрам светлости свеће, лампе петролејке, штедећи хартију...“ подсећа Тодоровић у тексту „Проклети занат“ (Малина...) А његов имењак мр Мирослав  Радовановић рашчитавајући  Песме путовања, запажа: „...Свет фрагмената у збирци Песме путовања  најближи  је свету мита. У песниковим представама сваки фрагменат је вредност за себе, носилац сложених садржаја...“
„...Српске земље је народ омеђивао својим језиком, и на тим просторима је правио своје државе. Дакле, језик је и територија, језик је и  граница...“, опомиње  Тодоровић у тексту „Врт звани језик/уреди свој врт“ (Малина...) Готово на истом фону надовезује се Милутин Лујо Данојлић (Ветар понад гора): „...Антејска идентификација са земљом и њеним сензацијама и плодовима, само је један начин да се отргне прави живот од „свирепог заборава“...У тексту „Златно доба“ (Малина...) Тодоровић стуштено кличе: „..Живот пише романе, али романи не описују живот...“ А Ранко Павловић, пером ослушкујући  Ветар понад гора, пише: „...Два су се завичаја слила у један у Тодоровићевој поезији: родни крај и томови књига...“(„Завичај  у станишту  живе поезије“).
„...Награде су резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су Жирији, новинска слава, ТВ сјај. Шта рећи за прике и пајтосе, којекакве Алибабе...“, пише Тодоровић у колумни „Лоша адреса“  (Малина...) А неуморни  алтруиста  и „волонтер“ Мирослав Лукић, наш највећи (савремени)  духовни задужбинар живе књижевне речи (погледај галактичне светове његових ЗАВЕТИНА!), у огледу У спомен на  Палму  у оази Терер/Канали ФИЛТРА, као да се надовезује на свога имењака, пишући о његовој књизи Потоња верзија „...Мирослав Тодоровић је, могли бисмо рећи, та Палма у оази Терер, најусамљеније дрво на свету, или барем у поезији друге половине XX века. Најближе дрво овом дрвету на много великим растојањима према овоземаљским мерилима, и зато је о поезији овог песника написано врло мало ствари које одређују његову суштину...“
У песниковом ламенту  „Пусто и глуво“ стоји: „...Дођемо у Папратну. Глуво! Куће оронуле у земљу тону. Њиве заузела шума. А њива ти је к'о и жена, треба стално на њој,и око ње, да послујеш...“ Готово на истом фону Стана Смиљковић  рашчитава Тодоровићеву песничку књигу Божја визура („Самотан слушам тугу у себи“): „...Враћа се свету у коме доминирају вечни елементи опстанка: вода, ватра, ваздух, земља. Око тих створитељских елемената кружи песникова реч заодевајући их у зелено рухо природе, бистроточне и жубораве воде, земље-хранитељице, ватре која разгорева пламенове  унутарњег немира:  Свиће а ја идем преко брда/Слушам горску тишину.“
„... А ти си већ у малињаку, убираш пурпурне плодове, слажеш их у пластичну гајбицу, предајеш покретима у које се преображаваш. Чујеш веселе повике берача и берачица, пој косова слушаш, удишеш мирисе, душу земље осећаш. (...)Умор у раменима потмуло расте, осећам укоченост, туп бол у раменима, потмуло кљује у леђима, чујем дамарање  мишића, а цело се тело предаје покретма, сада сам у власти тих покрета. Не чујем више пој косова, ни кликтај орлова што у пару, ено, плове понад Дубовца, само бруј врелине одасвуд  дави. Тегобан, само наизглед лаган посао, али  чуј, само за 1 кг. малина треба три стотине  пута испружити руку, и на крају, постајеш само тај, механички покрет руке...“, повратник у завичај, самозатајени,  раб земљоделачки Тодоровић Мирослав од Трешњевице – пише јеванђеље по малини („Берба малина, 2“). А Драган Ј. Ристић, у тексту „Панорама доживљаја и емоција“ пише о књизи хаику поезије нашег песника (Шум и лахор): „...Код песника Мирослава Тодоровића хаику настаје спонтано, из комуникацијског односа песника и природе...Онај ко чиста срца прилази свакој ствари и сваком живом створу (МАКОТО) своди људскост на оно природно, али и оно природно своди на људско...“
Надовезујући се на свој текст Лоша адреса, наш обделатељ двају вртова, у колумни  „Врзино коло“, у неку руку, спокојно закључује:“...А потписник ових редова, далеко од београдске књижевне пијаце, на свом Парнасу у Трешњевици, не хајући за књижевне марифетлуке зна да је само писање награда, божје послање, инокосан  пискара  понешто и нада се победи дела, али вазда има на уму речи проповедникове: Што је било то ће бити....“ Срба  Игњатовић, песник, есејиста, критичар,  истрајни посматралац наше  књижевне и културне сцене – луцидно прозире  то (песниково) врзино коло, у тексту Тодоровићев тавни прозни ковчезић, где о Тодоровићевој прозној  књизи Сандук пун таме, каже: „...Кад  је о мотивима  реч, изесно је да је Сандук пун таме мала целина заошијана у најразличитијим правцима. У том погледу аутор, наш прозаиста, „легитимише“ се као, како се некад говорило, прави разбарушени песник. Искрено ћу устврдити да ми је то драго и блиско, то јест да ми пружа читалачко задовољство...“
Наш земљоделатељ и малинар Мирослав од Трешњевице, у тексту „Сетва плаката и обећања“ проговара језиком својих малобројних завичајаца, ничице палих на издисају села: „...У штампи нема више главних вести о сетви. Све је у сенци сетве плаката, обећања...Обећање, то је нашем народу и те како познато...“ А пишући о збирци Светиња, М. Радовановић запажа: „...Реакција песничке свести усмерена је да се одупре баналностима и суровостима, изазовима историје који унижавају...“ У насловној колумни „Малина и други јади“ наш аутор „о изазовима историје“ диреткно говори: „...Ко сними  филм о малинарима  тај  ће  добити Оскара. Занимљиво ће бити и Европи, и свету, да види егзотику, пола века се на исти начин обрађује, бере, гура, носи, вуче, сагиње, пузи...Ко све не бере? Све што миче, деца, стари и све могуће професије. Дошли из града да се овајде, економисти, правници, инжењери и пензионери у изанђалим оделима...“
У тексту „Списатељи и књиге у недоба“ који би могао да носи  и наслов „мука наша вајкадашња по Књизи“ – трешњевички књигоделац подсећа оне које је, по немости власти као  фатума,  нeмогуће подсетити на оно што је најважније. „...Још од Вука Караџића, па ево до данас писци раде на ползу отачеству. О своме руву и круву трукују књиге. У оно време благодарећи пренумерантима штампане су књиге, у њима је сачувана душа народа тог доба, наш ослонац. Где је то отечество данас? Могући, данашњи пренумератни  ишту хлеба: Хлеба, господару!...(...) Навешћу (цитира песника Стојана  Богдановића) како су песници третирани у средњовековној Србији.  У чувеном Душановом законику пише:  На  градском казану могу да се хране градска сиротиња, песници и њима подобни...“ А  Братислав Р. Милановић  у својој рашчитаници „Тамо где старе митове наслеђују нови“ о Тодоровићевој  књизи  Грчка свеска -  као  да је истовремено устопио на старо-нову  агору и  и обрео  се у средњовековљу – констатује: „...Трговци су се опет уселили у храм из којег их  је Исус избацио и размножили се по свету. Плати па се моли:  пред  бофл  робом, пред иконом коју приликом израде скоро да и није такла људска рука(...)Трагови старог света налазе се на предметима који су данас у употреби, али се њихово значење изгубило. До њега може да допре само онај ко зна старе митове и приче на којима је некада почивао свет...“
Учећи од земље, Тодоровић  је „утврдио“ и  сложену лекцију и за понеког од нас – „Учење старог воћњака“ – у којој  научава: „...Воћњак је метафора и симбол. Асоцира, шири гране на све стране. Метафора за кућу, државу...Језик – Воћњак.  Шта све није непозвано ушло у српски језик. У време избора  пролетос стиже у село реч кохабитација. Али се не прими. Свака туђа реч у воћњаку српског језика је мука домаћину. А њих је све више. Закоровљују. Засењују. И  језик постаје колонија великих језика. Воћњак и књижевност. Заборавља своје тло, свој језик више је ехо тзв. великих, жртва помодности. Али ко за тим хаје? Више нико озбиљан за књижевност и не пита...“ А приређивач Тодоровићеве књиге о малинама и потоњим јадима – Недељко Богдановић, записаће: „...Сваки је Тодоровићев запис несрећан случај који  се решава умрежавањем на културном плану. У свом о(т)писивању стварности која га узбуђује, углавном као мучно несагласје, уз неку прекорну горчину, Тодоровић се  наслања на искуство своје лектире, углавном оне које имају светски значај и универзалније поруке...“
Из свог малинарског расадника, мотри  Мирослав Тодоровић, широм отворених очију, и на Србију, ничице попанулу пред „престо“ ТВ-пријемника – као земљу људског расадника који се непрестано празни, а танак му,  и све тањи прираштај, притиче. У колумни „Људски расадник“, саман као ждрал изостао у јесен  иза свог јата – ламентира наш песник у име свих нас, и свих оних који по вокацији свога „државног посла“ нису смели телевизијски занемети/забленути:„...Сулејман Величанствени им сваке вечери улази у домове, и шири славу свог сараја, своје ћорде, свог харема, своје вере...Његов живот и прикљученија одушевљава. Да ли због тога што се у српски етнички код, уз  петсто година  робовања, трајно усадило  пусто турско...“ Као да  је нетом прочитао овај текст – Душан Мијајловић Адски  у приказу „Тихост пуна одзвона“ (Божја визура) пише: „...“То не значи да песник избегава данашњицу, етичке и све друге прихваћене вредности. Егзистенцијално питање  је свеприсутно, али за разлику од многих песника, у овој  збирци оно није наметнуто, оно се посредно преплиће...“ Исто мисли и М. Радовановић (Божја визура) у тексту „Меланхоличне и самосвојне песничке слике“: „...Песник приповеда о народу који се отуђио  од завичаја и изгубио смисао. Негативна разилажења људи и завичаја (села) поништила су идентитет, човек се разишао са простором, лепотом, објектизована је визија човекове космичке судбине која је рефлектована као зли удес и потпуни промашај...“
Могли  бисмо још понешто компарирати и рашчитавати и на основу других Тодоровићевих књига (и књига о њему), али суштинско песниково (сензоричко, поетско и поетичко, егзистенцијално и есенцијално) језгриште чини нам се да смо  осеничили и приближили читаоцу. А у једно смо сасвим сигурни: без обзира на тренутни нагиб земљине осе – оба Тодоровићева врта „држе“ се динамички  а стабилно. Расцвали  и зреноплодни. Подједнако уроњен  и  у једно и друго царство (додуше, у оно  заветно три копља дубље!) наш Вртлар се сналази добро: вазда му, као монаху, молитва песничка у  устима а посао у рукама.
Трешње(вица) и малинамалина и Трешње(вица)! Метафоре о превечној  пролазности  или о кружном дотицању  истог које никад није исто?