уторак, 14. март 2017.

Ранко Павловић- ИЗ ПРИЧЕ У ЖИВОТ, ИЗ ЖИВОТА У ПРИЧУ



Ранко Павловић
ИЗ ПРИЧЕ У ЖИВОТ, ИЗ ЖИВОТА У ПРИЧУ*
Над збирком кратких проза Сандук пун таме Мирослава Тодоровића

У краткој антологијској причи Лик са платна, уврштеној у збирку кратких проза  Сандук пун таме, у којој портретисана жена са платна закорачује у живот, а сликар заузима њено мјесто на платну, Мирослав Тодоровић има и реченицу у којој умјетник каже да ће радити на овој слици све док  не проговори. При томе сликар мисли на даму коју линијама и бојама оживотворује, а читалац стиче утисак да на посредан начин писац разобличује и свој књижевни поступак. И он тако увјерљиво ваја своје литерарне јунаке, понекад само понеким атрибутом, поступком, смјештањем у посебну ситуацију, да се чини да ће оног часа када завршимо с читањем они закорачити у живот, истина помало уврнут, ишчашен, накриво насађен, баш онакав какав приличи белетристичком дјелу. Уосталом, они – ти јунаци који сви заједно осликавају (и пресликавају) стварни живот онаквим какав јесте – заправо су у ове лирске творевине и доспјели из наше свакодневице; писац није морао да их измишља, него их је препознао у мноштву кроз које се свакодневно креће(мо).
Имају ли Књига и књижевна Ријеч у њој икакву будућност? Тамо гдје су до јуче биле књижаре сада се у излозима кочопере вјенчанице, а у подрумима гдје су љубитељи Књиге сатима листали прашњаве књиге и часописе у антикварницама, сада су ноћни клубови. Издавачких кућа практично више нема. Оне друштвене приватизоване су и добиле неку нову намјену, окренуле се више трговини, као уосталом и приватне издавачке куће које углавном служе за то да од аутора наплате објављивање њихових књига како би се нешто зарадило да власник објављује и своја дјела. Књиге поезије више нико не купује, а читају је само посвећеници, као апостоли у доба зачетка хришћанства, по катакомбама. Књижевни часописи полако одлазе у историју. А писци? Ко на њих још мисли! Ако су успјели да се „углаве“ и какве жирије, онда се међусобно награђују, а ако су изван тих кругова, онда су и ван интересовања књижевне критике. Упркос свему томе, они ипак пишу и довијају се како знају да штампају своја дјела.
Све то уочава пјесник суптилних осјећања и о томе пише мајсторски „скројене“ кратке, рјеђе дуже приче, често са неочекиваним завршетком, што само разбуктава читаочеву радозналост. Покаткад те лирске минијатуре остану на нивоу драгоцјеног, код нас помало заборављеног записа, цртице, а покаткад се прометну у пјесму у прози. Било да се у њима појављују стварне личности, некад с правим а некад с промијењеним именом, било да су узете из свијета имагинације, Тодоровићеве прозе никога не могу оставити равнодушним. У читаочевој (под)свијести оне још дуго живе и након прочитавања.
Писцима, који из својих чемерних живота циједе стихове и прозне реченице, на неки начин су слични старице и старци, јунаци већ броја прича у збирци Сандук пун таме. И они су препуштени сами себи, усамљени, остали на запарложеној земљи, са псом и понеким домаћим живинчетом као јединим саговорницима, док су им се дјеца разишла свијетом. Сами су и кад су у градској вреви, у аутобусима градског саобраћаја, у возовима када некуда крену, на станицама које су симболи пролазности и својеврсне пијаце људских судбина. У сталном су страху да ће скончати негдје гдје их нико данима неће наћи.
Писцима и старцима М. Тодоровић придружује и сродне радничке душе. Они живе у баракама, граде путеве, копају тунеле, хране се и пију у радничким мензама, живе од обећања, клањају се или пркосе углавном неписменим и неспособним шефовима, свједоче одумирању радничког самоуправљања упоредо с одумирањем социјалистичког друштвеног поретка, али су опет пуни живота, склони хумору...
Када у неким причама саркастичном оштрицом дубоко засијеца у болесно ткиво друштва, Тодоровић нуди фино освјежење у виду сатиричног погледа на свијет, протканог ненаметљивом иронијом. Још веће освјежење зрачи из прича које говоре о нзненаданим љубавима у зрелом, чак и поодмаклом животном добу.
Тодоровић прича питко, увјерљиво, као да приповијест везе уз огњиште, сочним језиком, кратком, језгровитом и проходном реченицом. Порука и поука су му ненаметљиве; читаоцу оставља да их налази и тумачи према свом поимању свијета. Као да жели да потврди да је у књижевности све поезија, не труди се да успостави оштру границу између пјесме и приче. Уосталом, и чему те неприродне границе?! – као да поручује ова књига.
Вратимо се већ постављеном питању: Имају ли Књига и књижевна Ријеч у њој икакву будућност? Судећи по збирци кратких проза Сандук пун таме Мирослава Тодоровића – имају, па овој зато треба пожељети срећан пут у читалиште!

Бања Лука, 11. 3. 2017. 

______________________________
*Сандук пун таме је на свом блогу огласио  Горан Ранчић
  
piriblogerus.blogspot  21. фебруар 2017.

                   

недеља, 19. фебруар 2017.

Мирослав ТОДОРОВИЋ - САНДУК ПУН ТАМЕ


Мирослав Тодоровић

САНДУК ПУН ТАМЕ


Боже! Којим ужадима да се попнем ка Теби, да о Твоју равнодушност разбијем тело и душу?
Е. Сиоран


МОНА ЛИЗА НА ЗИДУ ПУШНИЦЕ

На дашчани зид пушнице коју је отац саградио по-ставио сам изложбу. После очеве смрти и oна је занемела, заборавила све мирисе, утонула у тишину.
На зиду празна флаша од апатинског пива, празна флaша од вискија Балантајн, на средини већ поцрнелих дасака гоблен Мона Лиза у позлаћеном раму.
На зид од већ поцрнелих букових дасака прикуцао сам и себе, моје књиге песама „Земаљско и небеско“ и „По-тоња верзија“. Пробио сам их ексером као што су Исуса на крсту разапели.
Лети наслањам на зид, да се одморе, косу, виле, гр-абуље, мотику... Окачио сам и брус за оштрење косе, два грабова штап туна прислонио. Придодао овог пролећа и штап од крушкиног мадљара. Композиција налик на песму која ми је у видном пољу док седим за столом под смреком. Песма без речи са цвркутом птица.
И грактањем гаврана.
Мотри стари Љубе моју изложбу.
Чуди се, пита: - А женска? Мисли, на Мона Лизу.
Одмахнем руком. Осмехнем се.
Осмехне се и он. Намигне.
- Лепа је, каже, ако. - Али не треба да је свуда качиш.
Прође зима, однесоше мразеви Мона Лизу, осташе само књиге на даскама. Да бледе, и тамне. Још их држе већ зарђали ексери.
И штапови висе. Чекају.
На мој сто слеће сеница. Ветар хуји понад брда.
У јесењој тишини док се све смирује ја у мојој инста-лацији видим како се и живот у виру мисли и јесењих боја стишава.
Шапуће… шушти у сувој трави...
Јесен, 2013.

ПЕСНИЦИ

Признати ваља: сви су источњаци
песници већи но ми западњаци!
Само у једном равни смо са њима
У мржњи према другим песницима.
Гете
Песници А. и М. су пријатељи. Објавили су бројне књиге, прибрали све награде. Само је песник А. искорачио више, постао је академик. М. не завиди, поноси се својом приј-атељем, каже. Није било места за обојицу, доћи ће и на њега ред.
На седници Управног одбора спроводи се гласање ко ће ићи у далеку земљу на студијски боравак. Месец дана, све плаћено, организовано. Милина, а ту је и онај осећај важности.
После гласања А. и М. седе у кавани, ишчекују.
Заокружио си ме, пита А.
Јесам, каже М. А. али није, прекрижио он пријатеља, путачу преко имена његовог турио.
Сигурно си и ти моје именце заокружио. Кругом, омчицом.
А, кога би? Па ми смо од почетка на истом путу. Браћа песничка. Треба да се држимо.
Наздрављају.
Песник М. заборавља да је А. био у власти, да зна и шта се, како је казивао, шта се иза брда ваља.
Листић који је он прекрижио заменио је члан комисије којег је А. убедио да тако поступи. Требаће му, он је песник у успону. А када он А. као академик препоручи тако се и од-лучи.
Отпутовао А. Стиже разгледница из далеке земље. Из Јапана. М. је свима показује. Ето, пријатељ ме се сетио тамо, па ја сам му својим гласом омогућио да отпутује.
И ја такође. И мени је послао разгледницу, каже му члан комисије.
Затим, наздрављају.

КУЋА ПУНА КЊИГА

Повратник преко огласа купи кућу у бањи. Цена повољна, продају је наследници. Журе се, кућа их је завадила. Сваком мало оно што припада. Кажу да их ствари не интересују, може с њима да чини шта му је драго.
Дођем, видим чудо. Собе пуне књига. Од пода до плафона. Ту је годинама живео, веле, неки чича, писао књиге. Сви су га знали. Замишљен шетао је бањским стазама, затим се повлачио у кућу, и писао... Познат писац, награђиван, био у лектири. Сетим се да сам и ја читао његове романе. Тада сам мислио да су писци богови. Гледам лепе књиге, све је ту сложено. Издвојене с посветама. Једном недељно је долазила жена да чисти, само је стари писац сам брисао књиге. Није дозвољавао да их узима. Благо, казивао је, ово је благо.
Шта ја да радим с књигама? Зовем, кажу, нас то не занима. Распитујем се, нудим, причам. Неће библиотека, ко ће то да заводи, неће ни црква. Ама, људи, то је чувени писац, књиге су вредне. Одмахују руком, чуде се. Хајде, да видим у школама. Лето, нигде никога. А, ни они, кажу, неће. Почеше са мном да збијају шегу. Изгубих тако месец дана. Стиже жена, да полуди. Оставила свој посао, бави се трговином. Пита, јесам ли излапио? Знам ли где се налазим. Није ово Шведска. Ово је Србија. И киптећи од беса позва отпад. Истог поподнева испразнише кућу. Стари папир, на кило, ни трошкове превоза, чишћења.
Мајстори за кратко време преуредише кућу. Писца, књиге нико више и не помену. Понекад ја испричам како је ова кућа била пуна књига, како је у њој живео и стварао велики писац. Требало је да буде музеј. После чујем да су у Херцег Новом кућу Иве Андрића претворили у ресто-ран. Пре неки дан добих дарак песму о томе коју је срочио Мирослав Тодоровић. Ето, после свега само прича и ми у тој причи остајемо заборављени. Песму прочитај, а када будеш у Херцег Новом сврати и попи пиће у кући Иве Андрића.
Бања, 10. септ. 2011.

ПЕСМА ЗА ПРИЧУ, ЕПИЛОГ

(Херцег – Нови, Андрић, стихови...)
С ПИСЦЕМ Иваном Хаџи В: Алвировићем

Мојим домаћином упознајем Херцег-Нови
Гледам као могуће записе: Мамулу Луштицу Росе...
Трепере у ваздуху Његошеви стихови
Нови граде, сједиш на крај мора
и валове бројиш низ пучину...
А пучина с измаглицом боје вечности
Њија се моћно Тутњи и сама песма
Стижемо на Топлу пред кућу Иве Андрића
Понад гвоздене ограде извио се натпис
Restaurant. Клуб Књижевника
Ал у заседи чекала нас тешка негва
/Ланац је сплео и заточио капију
Кроз алке катанац пун ћутања – чуђења
Заточена је капија кућа Андрићева и авлија
Заточен ланац и у ланцу катанац
Преко ограде видим Андрићеву бисту
С нимбусом светле тишине и медитеранских мириса
Преврнут чамац (испод којег сањари шум мора)
Смокву на коју се за песму и причу пео домаћин
Циглену терасу о којој је светачки опис у
Монолог/у/ на Топли
Сидро са тамним мрљама и тајнама дубина
Столице беле баштенске сложене заборављено
(Одмарају се једна у другој куле столица)
Кућа утонула у ћутање склопљених очију
Дух напуштености се разбашкарио по авлији
Нема живе душе само тишина онемела и без речи
Како то записа песник Стеван Раичковић
Шетајући се по гробљу на Савини
У чијим песмама пландује дух Херцег-Новог
Као у метафори имена села Жвиње и Шпуље
Тајни воде на брду Кобили и епици светлуцања у планини
Које је Андрића подстакло на причу о рађању фашизма
О томе у песми Монолог... ћути читав роман
У апарату се помео филм
Остао сам без фотографије
Како стојим у капији Андрићеве куће
Заточене ланцем катанцем а ја чуђењем
Пријатељ мој светски путник путописац И. В. Алвировић
Пожурује ме Руком одмахује
Ал брука се на да као у причи сакрити
Политика је 2. нов. 1997. донела текст:
Новљани заборавили Иву Андрића
„...кућа је била закључана, зарасла у коров,
шибље, опустела, напуштена и препуштена зубу времна.“
Рони речи неверице читатељка Зорка О.
Прочитао сам неспокоја писмо
Над овим стиховима из којих искрсавају слике
И брује стихови из Књиге проповедникове
О помињању што је било у онијех који ће послије настати
Исписујем се у стиховима Херцег-Новог
И као да чујем Андрића и видим у светлости
Залазећој судбинске истине и тајне овоземаљске
Крхке Маглене Људске
У измаглици живота нашег времена
Уклесане у сутонску боју спокојног Ловћена
8.11.1997. Х. Нови

РАЗВЕДРАВАЊЕ ДУШЕ

За Душана Стојковића
Љубитељ поезије лекар А., и сам у власти младалачке заблуде да поезија помаже, да осваја, писаше негда стихове. Објављивао је у часописима, сећао се незабо-равних дружења и радости славе када би му се име појавило у новинама.
Прођоше године, некдашњи песник сада љубитељ поезије, ни сам више не зна када и зашто поче да скупља награђене песничке књиге. Али до песничких збирки је тешко долазио. У књижарама су га зачуђено гледали. Не држимо више песничке збирке, казивали су. Ни у престо-ници није било боље. Погледајте у антикварницама, упућ-ивали су га.
Није одустајао, љубитељ поезије, лекар А., из Н.
Напише писмо издавачу збирке о којој је у новинама изашао текст да је награђена угледном наградом, Змаје-вом, Попином... Нема одговора. Писмо стигло, повратница потписана. Залуд, као да је писао у недођију.
Сви су знали за његов хоби који је више био невоља неголи радост. Али то није био само хоби. Поезија лечи, казивао је. Читање поезије разведрава душу. Човек се од свега најбоље спашава поезијом. У развијеним земљама, у психијатријским клиникама, један од видова терапије је читање поезије. У својој соби је држао урамљен запис:
„Научници са Универзитета Бристол испитивали су неко-лико месеци мушкарце и жене различитог друштвеног по-ложаја и образовања како на њих утиче поезија. Свако-дневно су им давали да читају по неколико песама, а резултате испитивања објавили су у часопису Бритиш медикал џорнал. Они показују да поезија има благотворно дејство на цео организам, посебно утиче на смањење гла-вобоље и спречавање несанице. Уз то су закључили да поезија помаже и да се људи лакше суоче и изборе са невољама у браку и да лакше савладају неспоразуме са децом и са собом.“ „Потоња верзија“ Мирослава Тодоро-вића је најбоља потврда ове тезе.
Ово је додао уз новински текст јер је ту књигу читао, песму по песму, као да је узимао лек. Песма на дан. Када би се нашао у завичају волео је да чита поезију у рано јутро, и да притом мотри излазак сунца. Нема ништа свечанијег од изласка сунца, мислио је. Своје познанике је делио на оне који читају, и оне што не читају. Говорио је да су много бољи, племенитији, друкчије изгледају они што се друже са књигом. Имају потпунији живот, јер
Поезија је она фина честица у нама која шири, разређује, пречишћава, уздиже читаво наше биће; без ње је људски живот бедан као живот дивље звери.*
Овај натпис је држао у ординацији. Пацијенту који би, док му је мерио притисак, натпис привукао пажњу покла-њао књигу. И стварао је нове љубитеље поезије. Друштво. У свесци је имао на стотине мисли о књизи, поезији, ум-етности уопште. Многе је знао напамет. Истицао:
Уколико знамо да изразимо нашу тугу свим својим људским срцем, поезија ће нам увек помоћи да живимо колико год били изгубљени у горким вртлозима света**…
Знао је, читао да награде нису мерило вредности, да се тргује, лобира, да се награђују међусобно уредници, да не постоје критеријуми како да се измери поезија, опомињао се речи песника Петровића како „чилагери из Нобелове фондације једва чекају да дају награду оном ко утврди праве критеријуме за вредновање књижевног дела“, али, ипак је прибирао награђене песничке књиге. Имао је на уму мисао да се у књижевничком и уметничком свету виде само генији. Остали нису ништа друго до гомила сиротих шепртља и бедних лудака. Записао је ту рече-ницу из књиге „Туђинац“ и себи пребацивао како има колекцију шепртља. Поготову када критичари, по ко зна чијем налогу, почеше да на сва звона пишу о постмодер-нистима. Ипак је настављао да прибира песничке збирке. Али, са све мање жара.
Радост му приреди изненадни поклон од локалног пес-ника Г. Дарива му књигу „Једино шума“. Истина књига беше посвећена песнику Г. „мало лирских страна / на радост читања“. Хајде, да и он осети ту радост читања. Књига високо вреднована, бројни критичари су је издво-јили из мноштва збирки. Добила награду с именом вели-ког писца чије дело је као хлебно зрно потребно свакој генерацији. Из више стотина књига је излучена, дакле, ту мора да има истинске поезије.
Читао је полако, удисао стихове, задржавао, медити-рао. Није га бунило што није разумео песникову мисао, идеју, јер, знао је да свако чита на свој начин, да постоји и радост дела ако се оно може прочитати на нов начин, прочитано ће му се јавити, призвати да се поново врати
песми коју је прочитао. Песма се чита и када се књига склопи, она у читаочевој души ради, живи. И тако све до стихова
Свет постоји да би љуљашке
рђале на киши.
И све се распрсну као мехур сапунице. Зар је ово поезија, поента песме у којој нема ничег осим збрда- – здола набацаних речи. И те речи у песми једна другој окренуле леђа. Ако је ово најбоља књига, какве ли су тек остале? А можда се песник наругао критичарима, читаоца ионако више нема. На књижевне вечери ретко ко и долази. Док се служило пиће тако и тако, сада никако, ни песници више не иду да чују шта други песници пишу. У овој књизи песник се, ако је уопште песник, руга. С тим мислима лекар љубитељ поезије, баци даровану књигу. На чуђење супруге која га је прекоревала што скупља те песничке збирке које се пуне прашином, а њој се чуде, колекцију је за кратко време ликвидирао. Ликвидирао, баш тако је казао свом знанцу локалном песнику Г. који га је поклоном излечио од зависности колекционирања пе-сничких збирки.
Нисам локални, бранио се песник Г. Песник је песник ма где био. Истински је онај који живи поезију, а запи-сује, не када он жели већ, када песма то хоће. И томе је песма највећа плата, не тражи преко хлеба погачу. Поезија разведрава душу ускоро ће јој се читаоци вратити, схва-тиће да живот без поезије нема смисла. Видиш да су људи без поезије људи без душе.
_________
* Хазлит
** А. Мото

ПОЕЗИЈА НА БУВЉАКУ

1.
Уместо да ми штампају нову збирку песама за коју сам обезбедио спонзорство уредник Д. Ј. предложи да ми, јер, „ко зна шта ће од овога бити“, дају примерке раније штам-пане збирке „Потоња верзија“. Има је, каже, још на лаге-ру. Кућа тоне, иде приватизација, време је такво, ко шта дограби.
Уредници су на крају штампали своје књиге, на изда-ваштво ставили тачку. Крстачу.
Мојој збирци „Земљско и небеско“ није се дало да се појави у виду књиге. Чекала је у СКЗ, вратио је, после четири године са пропратним писмом и како написа „ве-ликим жаљењем“ песник, и уредник, Драган Лакићевић. Залуд беху обећања главног уредника Милорада Ђурића да ће ићи. Ове, ове, ове године....
Уредник Д. Ј. није имао жеље да се књига штампа. У мировини је, посао уредника ради хонорарно. Брине своју бригу. Добијем уз отпремницу пакет поезије. Шта да радим? Понећу у завичај, даћу неком.
Стављам пакет у кола иза задњег седишта.
Јул је, 23. год. 2002. Излазим из стана, врућина се сти-шала, имам шта да видим. Мотрим, не верујем. Разбијено стакло на вратима. Однет пакет са књигама, радио у жур-би крадљивац није стигао да скине.
Пријавим милицији. Инспектор Димитријевић ме са-слуша и каза да не врше увиђај када је “ситна крађа”, из кола, у питању.
Украли књиге! Ха - ха… чуди се, смеје…
Тако ми и треба - помислих - када хоћу књиге, а ни сам не знам шта с њима да радим.

2.
На бувљаку испод зидина нишке тврђаве, после пар месеци, на шаторском крилу, видех и неколико примерака своје збирке „Потоња верзија“. До ње Бодлер „Цвеће зла“, Ћулафић „Упорност траве“, Александар Ристовић, Кант, Зоран Милић... Достојeвски, Срба Игњатовић и његова књига „Кад смо сви били друг Тито“....
Циганин поред осталих дрангулија продаје и књиге.
Узмем своју збирку, питам: - Колико?
- 100 динара - каже.
- Може, ли за педесет?
- Ако само питаш не може, ако ће купиш, може.
- Одакле ти ове књиге?
Нашао ортак у контејнеру, читав пакет. Народ баца свашта. Пре неки дан сам нашао новорођенче. Живо. Спасли га, бићу, можда и кум. Ускоро ћемо и људе да налазимо. Такво време, а добро је сада, како ће бити.
- Имаш ли нешто што се зове Фауст? - пита постарији човек црнпурастог Циганчића.
- Нема, каже, ово што ја имам је најбоље. Ево, ово.
Држи у руци кабасту књигу бившег политичара Тихомира Јовића. Памтим га када је са скупштинске говорнице казао: Влас, мас.
Само по томе, а био је Председник председништва ове несрећне Сербије.
Спарно је, једва се дише.
(Бувљак, жаморно гробље, пуно живота, каже песник Крстановић)
Поезија на бувљаку.
„Боље песник на бувљаку, него бувљак у песнику“, тако је пре неколико година коментарисао моју причицу с бувљака Томислав Мијовић
2002.

ЛАУРЕАТ

Обрадова песника Д. вест да су чланови Жирија за до-делу важне књижевне награде његови пријатељи. Само му је ова, у колекцији награда, недостајала.
Чекај, па ти немаш у овој години књигу, опоменуше га. Подсетише.
Д. се насмеја наздрављајући. Па, написаћу је, штампаћу колико треба. Имам идеју и како.
Имам жири, шта ми још треба, за књигу ћу лако.
И би књига.
Поклопише је наградом, ни до једне књижаре не стиже.
Које књижаре? - пита критичар на гласу - и књижаре је однело ово време. Ово време, нагласи.
Али, песници се не предају.
Певају.
ЛАУРЕАТ, 2.
Он је на врху, величина оверена короном награда, по-веља, диплома, колекција какву мало ко има (Читав кофер, нема где да их више ставља, казивао је.)
Пропутовао је свет, позивао и био позиван, дочекивао и био дочекиван као први.
Сада је у мировини с националном пензијом. И даље скупља награде. Постао је зависник. Награде га, вели, одржавају. Кураже.
Зове Г. распитује се за Награду .
А Г. је у жирију као представник вароши која награду додељује.
Награда му, вели, не треба. Потребне су му паре.
Г. зачуђен одговара питајући: Па, теби паре, нису проблем.
Помисли, шта тек да кажем ја, живим у оскудици. Пензијица све мања. Из дана у дан топе је цене. А писце из унутрашњости више нико нигде и не позива. Нити помиње.
Нису каже, али ја имам обавезе према мојима. Ова си-туација никоме довољно. Сад сређујем стан, треба да ле-тим у Јапан, а Министарство није дало паре, морам о свом трошку, треба да платим, треба... И не бих те звао, али данас, када је све трговина, ово је једини начин. Зваћу и М. стари смо знанци, задужио сам га, време је да врати дуг.
Али Г. није више у Жирију.
У Жирију је његов пријатељ.
Он је твој задатак.
У реду, Г. прихвата...
Писац на врху шаље књиге, богоради, зове, не од-устаје...
И добио је награду.
Сада иде даље.
Треба му за сина. Треба, треба...
Није му до награде, има све, али пара никада доста.

УМЕТНИЦИ

Критичар се по обичају пробудио рано. Са терасе хотела Врело мотрио је брда понад вароши, ослушкивао како јутарњу тишину муте звуци буђења. Чује брундање аута, чује однекуд и кукурикање петла, лавеж паса. Варош се буди, руј зоре бледи, јутарња светлост плави видик. Одустаје од намере да прошета кроз варош. Мрзовољни конобар доноси наручену кафу. У мотелу су он и бард једини гости. Уметници. Песника је критичар звао Бард. Говорио је синоћ о његовој поезији. У сали беше мања групица љубитеља писане речи. Публика жене већ пре-цвале, жељне и љувених речи.
Књижевно вече: Љувене песме Л. К.
О барду је говорила и домаћица, организаторка. Она је врло срећна, казивала је што је тако угледан, велики пес-ник, указао част Библиотеци. Она пише поезију, држи бардову књигу под јастуком. О како поезија спасава од самоће, како помаже, како вида ране на души.
Бард се осмехује. Гледа лица жена, види очи пуне жудње. Сањари, слуша да је геније, како је превођен, штампан. Шта би његови рекли да чују ове речи. Да не доби националну пензију, и то благодарећи свом земљаку министру, не би знао куд би. Овако живи другу младост под старе дане. Критичар, већ загазио у пету деценију, говорио је о барду закукуљеним језиком критике. Каже како се контемплирао у ову умну поезију што сеже до сусрета и љубави Еве и Адама, како је Бард егзалтирано писао о својим љубавима, поменуо је Ромеа и Јулију, казивао како после свега остаје песма да греје наша срца. Како љубав, ах љубав, одржава свет. Нагласио колико је бард значајан песник, указивао на његов утицај на светску лирику, како је данас све мање љубави, али ова књига ће све преокренути.
Бард се смешкао.
Читао је своје љубавне песме уз звуке гитаре младе даме која се одушевила стиховима збирке Љувене песме. Поносан је бард што има овакву публику, срећан што чита песме овако лепим, ама, прелепим дамама, у које је „на први поглед“ заљубљен.
Заврши се читање, а око барда и критичара се окупише жене, Пружале су своје збирке песама. Критичару се допаде висока црнка чакорастих очију.
-Поштовани М., имам ваше књиге, молим вас, ево моје збирке...
Барда је домаћица већ држала под руком. Иде се на вечеру. Још држећа, пуна ватре у себи, осмехивала се, јер ето има срећу да буде са тако великим песником.
Критичар се чудио, па овде сви пишу поезију. Читав нарамак књига нађе му се у рукама. Неко додаде кесу. Барду ће домаћица чувати дарове. Локална телевизија је снимала значајан догађај у вароши М.
Вечера у сали мотела прође уз кикот, музику, вино и руменило ужарених лица неколико срећница што су у друштву уметника.
За уметнике! - викао је конобар.
За барда, умиљато је цвркутала домаћица. И тихо певушила „У срцу моме... Ох, животе! “
Бард се већ заруменио, држао је леву руку домаћици у крилу, десном наздрављао. Ох, да га виде његови пајташи, да га само виде. Залуд ми је сва ова срећа када је моји не виде, мислио је.
Критичар је по обичају био ћутљив. Давила га је лична мука: жена отпуштена с посла, технолошки вишак, изда-вачка кућа у којој је радио ће, како изгледа пропасти, ћерка незадовољна хоће из земље да бежи, али како, али где? Залуд диплома, залуд високи просек... Рачунао да ће овде добити неку цркавицу, али они кажу да ће уплатити на рачун. Ееее. Чује уздах у себи. Црнка, Гордана се зове, се припија уз њега, додирује дојком. Окрене се нагло, критичар осети благи удар дојки, и топлину која му по-крене срси. Хоће да дође тамо где год каже, она ће се за све побринути. Даје му своју збирку, брижљиво, с љубав-љу упакована, врпцом је повезана. Моли да напише прик-аз за новине. Ништа не жали, зна да се све плаћа, онда запевуши песму Терезе Кесовије: Све се враћа, све плаћа... Од њега све зависи, он је кртичар према његовом суду се сви управљају, лако ће наћи спонзора после његовог пр-иказа. Хтела је с њим у собу, одложили су то за другу прилику, договорили, она ће уплатити викенд у бањи. Дискретно.
Барда је у собу испратила домаћица. Још га нема, ево јутро је добрахно одмакло. Критичар помисли како је требао да оде сабајле аутобусом, али пар хиљада у џепу му је био сав иметак. Ни у стану нема, жена се задужује код својих. Хтела си за уметника, а не знаш да су ум-етници вазда били гоље, корила је мајка.
Коначно, ево и барда. Седа коса се вијори, перчин сплео, може му се, уста, осмех од уха до уха. Када се стари пањ запали, тешко се гаси, казивао је. Видиш сребрна коса, ал челична оловка. Ха-ха-ха... Живот пише романе, романи не описују живот. Ова би и мртвог дигла. Него да напишеш нешто, о њеној поезији мислим. Ја ћу видети са Р. да будеш Председник Жирија, да се мало средиш, човече.
Идемо, повешће критичара, оставити на пола пута, та-мо где им се стазе разилазе. Возио би га у Н., заслужио је, али има неке обавезе.
Време лепо, дан јесењи, руде поља, мирише јесен. Небом плове ружичасти облаци. Пут води поред реке, смењује се пејзажи, листа књига земаљска. Слике за пес-му, вели бард. Купио је нова кола. То ми је од националне.
Треба имати среће у животу, ништа без среће. Џаба таленат, ако немаш свога, да те погура, повуче, и среће. Да није било мог земљака министра ништа. И поред тога морао сам да потегнем везе. Старе, комунистичке. Они се још питају, по њихом рецепту се још кува. Када боље размислим није то нека пара. Онај певач, како оно беше, онај Славуј из Мрчајеваца што му је зет министар израдио пензију за вече узме 50 000 хиљада. Колико ја треба месеци да примам да би те паре скупио. Срди се, притиска гас, ауто бруји. Критичар ћути, у глави му друге мисли. За све човек треба да се роди. Трапав сам, несналажљив. Као дете су ме учили да поштујем старије, да радим, да...
Ето, његов пријатељ А. наплаћује приказе, рецензије. Оне из дијаспоре су дерали, награде им обећавали. Путо-вали тамо, њих позивали овамо. Бард прича како су и те националне упропастили, искористили они који су се снашли. Зар народна не вели: „Ко умије њему двије“. А ти, мој друже, хоћеш часно. Зар не знаш пословицу: „Хоћеш часно, неће моћи ласно!“ Ха - ха - ха. Покварила планове естрада. Није естрада него паре. Колико су само пара добили они у комисији. Питај Б. Ш. Питај Р... Мислиш да ће рећи. Пара врти где бургија неће. Само још да се ови са естраде сете па да уђу у Академију. Зашто да не, да само знаш каквих има тамо. Излапели старци заборавили чиме су се некада бавили. Академија, одељење за естраду. Могу да формирају своју Академију.
Критичар ћути. Мисли како ће га жена дочкати.
- Човече, докле мислиш овако? Какве књиге, видиш да немамо чиме трошкове да платимо, нема од кога више ни да зајмимо.
Бард прича како ће о ноћашњем доживљају да напише љубавну елегију. Живот је леп, стари мој. Десном тапше критичара по рамену.
Ево их у С. Поздрављају се, бард одлази, зрак одбијен од стакла лимузине паде на критичарево лице. Хаику моменат, помисли. Има ускоро аутобус за Т.
Добро, попићу каву. Безвољно спусти торбу са песни-чким збиркама поред столице. Да их остави овде на столи-ци неко ће их узети, обрадовати можда. Није имао душе да их баци у контејнер. Стави кесу на столицу. Збирку црно-косе одвоји. Као да чу њен умилни глас: Не бацајте је, молим Вас, написала сам и писмо, замолила да пишете о мојим песмама.
Г. М. Песме моје душе.
Развеза врпцу и отвори збирку.
Из отворене књиге радосно му намигнуше папирне новчанице.

БЕТОНИРАЊЕ ОКЕАНА

Сустигао ме је на улици. Обрадовах се. Поздравља-мо се. Причам како ћу, у нишком зимовнику, сређивати белешке о мом сеоском животу. Док то овде радим не чујем буку, ветар ми хуји у мислима.
Чујем птице из дневничких бележака.
Каже да више не пише. Само оно што мора, што му треба за факултет.
Нема сврхе. Нећу да бетонирам океан.
Нећу, казује Н. Писац. Професор.
Негда је писао песме, уређивао часописе.
Завршио студије у иностранству, вратио се.
Каже: Нема смисла овде бити писац.
И зато сам одустао.
Зашто да бетонирам океан?
10. нов. 2013.

ЗАДРУГА

Коначно после вишегодишњег чекања изађе и моја књига „Црно у боји“.
Издавач: Српска књижевна задруга, Београд, 1994.
Није мала ствар, мислим, вредело је чекати. Надати се.
Да ли још пишеш или си се коначно уозбиљио? – пита ме Пињо на Дивљаци.
Ја наручујем пиће, хвалим се како ми је изашла књига у Београду.
Издавач: Српска књижевна задруга.
Он се чуди. Одмахује. Каже, ниси моро због тога у Београд. Па наша Задруга је на гласу.
Има и овде, Мире, задруга.

ЧОВЕК ИЛИ ПИСАЦ

Какав си ти то човек? - пита Адам Миљурка.
Нисам ја човек, већ писац, каже Миљурко.
27 јун 2011. у 11h уђосмо на Косово.

СЛАВАН ПЕСНИК

Димитрије М. песник, негда уредник, директор, главни за културу у граду, прича о З. К.
Отишао горе, у престоницу, и сада га свуда штампају. Награђују. Сада је славан песник. Шта би било да је остао овде? Ништа.
Не може се одавде успети.
Не може само поезија, треба и политика, везе, треба све оно чега овде, у провинцији, нема.
2014.

ПЕСНИК И ПОЛИТИЧАР

Шта је слава? Сјајна закрпа на трошној одећи песника?
Александар Сергеевич Пушкин
Као да ме је сунце огрејало, као да ме је Бог погледао, помисли песник М. кога су звали Јелен, на вест да га позивају у родну варош, да буде директор библиотеке. На власт је дошао његов школски којег се једва сећао. Да ће он, Најдан звани Бизон, једног дана бити градоначелник ни у бунилу не би помислио. Кроз школу се провукао, као „пас кроз росу“, али се снашао у „смутним временима“, умео је да купи, знао да прода, да уложи, повеже и буде тамо где треба. Пара на пару, рђа на рђу иде, тако је од памтивека. И миц по миц, маркет, пумпа, странка за „Боље сутра“. „Пара врти где бургија неће.“ И Најчо звани Бизон поста градоначелник.
Песник је у престоници завршио студије које се от-егоше, а није имао разлога да жури, мислио је. Биће пе-сник, од тога ће живети. Примили су га у Редакцију Књи-жевног листа. Се-кретар, уредник за поезију. После оних Октобарских промена формираше Ново књижевно дру-штво, старо напустише сви који су се тамо афирмисали. Пљунуше у бунар из којег су воду пили. Веровали да ће ново да им све пружи: станове, славу, синекуре. Јелен је изнутра видео како се све режира, колико је само смрада и гадости испод сјаја славе. Чудио се младим песницима што долазе из унутрашњости уверени да ће поезијом осво-јити свет. А тек девојке лепојке, главни их је преузимао. За Главног су говорили да је геј, Јелен му, веле, другар био. Главни удеси да Јелен добију важну песничку награ-ду. Већ је био посустао, подстанарски живот га је давио, оскудица притискала. Виде да и Ново друштво неће доне-ти ништа добро. Проредише се књижевне вечери, из ун-утрашњости одавно нема позива. На пријемима престаше да служе пиће, тамо где га је било ишли су изабрани са позивницама. Песници дијаспоре престаше да плаћају ре-цензије, и приказе у новинама. Јелен већ дубоко загазио у четврту деценију се запита: Шта сад? Награда новчана оде за тили час, ваљало је и главном дати, јер он је одлучио. И поново се Јелен у соби редакције запита шта да ради? Новине са његовом сликом и интервјуом су стајале ра-скриљене на асталу. Он се горко осмехну, згужва их и баци корпу за отпатке… Из шума баченог папира причу:
У времену смећа све што неће
Да постане смеће већ је смеће
Нико ти замеритии неће (и не сме)
Да општем смећу приложиш песме*
Случај је удесио да Најча негда звани Бизон сада градоначелник види Новине и Јелена на слици. Сети се другара, негда је и он Најча писао песме, дружили се у литерарној секцији. Писао је хаику. Сети се: Главица купуса, два зеца, преко поља. Насмеја се, срећа што га прођоше песничке бубице, те се на време опамети. Гледа Јелена на слици, пустио косу, а у интервјуу речи: семан-тика, симболи, постмодернистичке тенденције, космичке мере, трансцендентална поетика…. И сину Најчи како би могао да уради нешто што нико није. Позваће Јелена да се врати, и он ће се издвојити од тупавих политичара тако што ће давати за културу. Да буде Варош позната као што је негда био Крушевац. Кажеш „Багдала“, зна се да је то Крушевац… А тек „Градина“. Била чувенија од Ниша.
Јесте друго време, више нико не хаје за културу, на-род треба замајавати забавом. Али, ту је шанса, мислио је Најча, моја политичка будућност. Желео је и он да се до-могне престонице, овде нема чему да се нада. Политика је курва, зачас зглајзаш, ако не умеш. Сети се да је негде прочитао како су у Кини цареви имали своје дворске пес-нике. Само се треба сетити, чуо је и то негде. Он памти. Није школован, али зна школу марифетлука. Е то је често истицао, а та прича казује како је негда из неког краја дечак отишао у свет да учи свете књиге. Бистар, зато су га и послали, заврши после доста година школовање с великим успехом. Честита му главни учитељ, али препо-ручи да остане још, треба да заврши и школу марифе-тлука. Без ње, у овом свету, само знање не вреди. Младић не послуша већ се врати у завичај. У завичају беше праз-ник, народ пред џамијом, слуша шта хоџа збори. Приђе и младић, послуша и схвати да је хоџа неук, да не тумачи како ваља, не казује како пише.
„Људи, повика, не може овако, треба како књига ка-зује, а књига вели… Хоџа не познаје Свету књигу…“
Ко је овај? повика неко, ко је ова бена што нашег хоџу ружи, хоџу што нас годинама подучава, и на онај свет испраћа?
Па кад наста гурање, па кад почеше да туку мла-дића, једва живу главу спасе.
Врати се код својих учитеља школу марифетлука да заврши. После три године, ето њега у Завичају.
Господин, брада, чалма, одело, свима за око западе. Удесио да дође када је био празник, када је хоџа народу свету књигу проповедао. Слуша он и полако приђе хоџи, наклони се, и честита му на мудрим речима које тако учено преноси да му се чини да је и он свети човек. И замоли га да му да једну длаку из браде да би му срећу донела. Казао је то тако да га чују. Хоџа поносан усправи се па из браде ишчупа длаку и даде му. Овај подиже високо руку и каза како је од овог светог човека добио длаку из браде која ће му донети срећу, и још више да ће му помоћи да нађе пут у овом животу који ће му на оном свету рајско место осигурати. Они око хоџе заискаше по длаку, хоџа и њих дарива. Али када и остали заискаше хоџа поче да се нећка, те не може, те боли, те нема. Ама, јок, опколише хоџу, па га оборише, па му сву браду почупаше, једва га живог оставише. Онако без браде, осрамоћен, после пар дана ноћу оде из села незнано куд. А младића поставише хоџа да им буде
Често је ову причу Најдан казивао, и сада ју је имао на уму када је песника позвао да се у варош врати.
И тако се Јелен нађе у вароши. Секретарица се збуни када виде славног, како су говорили, песника што долази из Престонице, за кога је Градоначелник послао кола. Мршав, фармерке, џемпер, нека избледела јакна, и као да је мало уплашен. И возач се зачудио када га је нашао у неком ђумезу, крмељивог и још више када је сутрадан по договору дошао да га у вози. После двадесет година у Београду сав иметак стао у две торбе зване крмаче.
Најча уста и загрли Јелена. Колико се година нисмо видели? Јелен се зачуди када уђе у кабинет. Игралиште, види Најчу иза огромног радног стола. Онај Најча што је бежао од школе, ко зна да ли је иједну књигу прочитао. Мани књигу, и Најча је сада факултетски образован.
Приватни факултет „Макротренд“ је пре неколико година Најчу и још тројицу из његове странке прогласио за најбоље дипломце естрадног менаџмента. Када је профе-сора при првом сусрету питао како најбрже да стигне до дипломе и шта је то менаџмент стари професор му је ка-зао да је менаџмент „пола теби, пола мени“. Све је разумео, али није схватио зашто је већина ишла даље. Као да је епидемија захватила па су многи постали и доктори наука.
Да је Најча факултетски образован Јелен је видео на златној визит картици.
Најдан В. Менаџер естрадног бизниса…
Оперативан Најча после краћег разговора каза:
Слушај Јелене, јави се сутра мом заменику Јовану да ти да решење. Не сутра ћеш да идеш да ти узму меру за одела, 10, 20 одела за сваку прилику. Возач ће те чекати где му кажеш. Стан службени имаш у Кули намештен. А ти ћеш, мој Јелене, овде да будеш директор библиотеке, и да покренеш Издавачку делатност. Знам да то знаш.
То Јелена збуни. Замисли се, хтеде нешто да каже. Ове године да штампаш 10 књига. Колико за то треба пара? Јелен у чуду, шта да каже. Шта је сада ово? Помис-ли. Поче да рачуна. Имаш 5 милиона за почетак, пресече га Најча. Јелен зину, оста без речи. У то зазвони телефон. Најча је некоме говорио како има идеју која ће направити бум. Испратио је Јелена из кабинета, потапшао по рамену, намигнуо весело секретарици.
Седам дана је требало Јелену да се прибере. Стан, одела, канцеларија директора библиотеке, нови компју-тери, секретарица, охо, она ће уносити текстове. Треба да осмисли библиотеку. Помисли: Едиција Север – Југ. Мож-да: Исток –Запад. Расписаће конкурс објавити у престо-ном листу. 1 награда 5000 евра. Штампаће 10 књига. Београдско искуство му је помогло да се снађе. Позва В. М. да пошаље збирку песама, обећа му награду. Ангажова угледнике из Престонице да буду у Жирију. Људе збуни висина хонорара. Шта је то Јелен урадио? Нашао златну жицу? У штампи наслови: Чудо у провинцији! Са осва-јачем прве награде В. М. интервју у великом листу. Пљуште хвале са свих страна. И новинари се овајдише. Служба маркетинга је уплаћивала новац по Јеленовом налогу. Јелен! Јелен! Чинило се да сви говоре то име. После промоције књиге Јелен поведе госте у хотел „Злат-на јесен“. Збуњени писци, учесници и гости, мислили су да сањају. Шта ко жели? Управник је лично дочекао уваж-ене уметнике. Господин Јелен се осмехивао, управник се благо наклони и каза да му стоји на располагању.
Одакле је, пита, добитник награде? Па кад поче музи-ка: „Цај цајка из Новога Сада“. Прича да се напише, роман за Нин-ову. Као да ће сутра бити смак света, тако се јело и пило. Рачун је донео управник. Јелен заводњео на очи, осећа како му вино дудњи у глави, али види да је бројка велика. Хоће да пита. Осети како му управник у џеп нешто ставља, чује како говори: Господине Јелене, само парафните, реда ради. Ово је наша ствар, хотел је власништво градоначелниковог зета, ништа не брините. Музика туче, разголићена звезда Гранда, из свег гласа пева „У тем Сомбору“, чувена песникиња заспала, барда из престонице воде, више вуку, у собу, критичару мука, професор др Ј. К. скинуо сако, подигао руке, урла: „Четир коња дебела…“
Сутрадан Јелен у џепу нађе гуку новца. Откуд ово? Онда се сети, и скоро уплаши.
Управник се насмеја када му Јелен каза шта га мучи. Господине, кућа части. А рачун, је ли много велики? Много је само када бију, каза Управник. Не брините, Господине, то иде на рачун буџета. Него, може виски. Сада би вам годио… Клин се клином избија.
Те године Јелен доби Награду по имену познатог песника чија је жена за живота водила дрво у шетњу. Тако је песник певао. Он је видео да коњ има осам ногу. Велика награда. Јелен поносан, градоначелник приредио пријем. Славље. Идуће године Јелен доби награду с именом пе-сника што спева песму „Наши дани“. Изађе и друго, па треће коло едиције зване Север – Југ, можда се звала и Исток – Запад. Ко то више зна?
Награђивани су песници из престонице. Уређивачки одбор едиције, пише у локалном листу „Поток“, 3. дец. 2009. (В. Г. П. Ђорђе Д. и Г. Б.) одабрао је за штампу дела четворо писаца из Београда након увида у преко сто ру-кописа прозе, поезије и есејистике колико је пристигло на овогодишњи конкурс. А Јелен пева о буђењу неког ми-тског јунака, и скупља награде. Узвисио се Јелен, језди на пегазу, свуда га дочекују, поносан је и Најдан негда звани бизон градоначелник. Све је како ваља, помоћник пар-тијски друг купио локалну ТВ, завршио и он факултет за естрадни менаџмент. Седам пута је морао да иде у ону зграду на крају града, али сад има ђагу и баш га брига. Певаљке плаћају да се појаве на његовој ТВ, пара лије ко мајска киша. Најдан мисли да ће бити власт још сто година. Ма, и више…
Јелен је ишао као да по води хода. И ко зна докле би то трајало да се Најдан не срете са пријатељем из војске, а сада градоначелником В. у другој држави. Што је било, било је, хајде поново братство. Поново, градови побрати-ми. И седи тако код Најдана у кабинету Винко, пије се виски, Најдана неко позва, а Винко у витрини види књиге. Зачуди се. Откуд књиге, и зашто књиге? Узе да погледа, прелиста, одложи на сто. Узе другу, трећу, прелистава, а Најдан се вратио, мотри побратима и смејуљи се. Сад ће да му честита што се сетио културе и што поезију штам-па. Збуни се када га Винко упита „Шта ће ти овај треш?“ Баш тако? Треш. Можда је казао и на српском срање. Отвори књигу.
Слушај: „Два су бора у горици расла, а нису била геј.“ Ово су будалаштине. Па отвори другу, па трећу, све црње од горег. Па пази ово, па чуј ове небулозе. Па настави да чита, да се смеје, да се крсти, па чита:
Продавали су ме на свакој раскрсници, као да тргују пергаментом, шминком, кавијаром, жицама за лауту, прашком против свраба –
сваком су ме залуднику показали. И живи онда понуђен, а неплаћен, откупљен и непреузет. Тако је кад не знаш своје место.
Најдан зино. Тако је кад си будала, кад хоћеш са песницима. Ово, буразеру, нико не чита, ово ни књижаре неће, у библиотекама нико не тражи. Слушај ово: "Боље је бити мртав песник него жив/ Живог песника највише воли он сам/ Мртвог песника воле сви."
Само будала овако нешто може да напише, још већа да чита. Питај, не скитај човече. Дугине боје на лицу Нај-дановом. Провери у библиотеци колико читалаца ових књига има, заповеди секретарици. Лена, јавља, празни ка-ртони. Винко се осмехује. Најдан грми, да ће згазити Јеле-на као говно, ама какво говно, него као човека, јер само човека треба газити, говно остаје на ципелама. Смрди…
Винко га не оставља на миру. Начитан је. Од крпеља је гори, помисли Најча. Винку паде на ум Достојевски и Смердјаков, најопскурнија личност Браће Карамазова што пева песмице уз гитару, али не воли и не цени сти-хове: „Стихови су трице и кучине... Кажу стих, а у ствари то је права лудорија. Размислите и сами: ко још у свету говори у стиховима, па макар и по наредби власти... Не, Марија Кондратијевна, стихови нису ништа паметно.“
Ни теби ово није паметно, буразеру, па ха-ха-ха, па Ви Срби… па слушај ово „Поезија је хришћанка, заљу-бљена / у паганизам мојих вилица.“ **
Ето шта је поезија, мој Најдане, ха-ха-ха… неко му дао књигу „Вејачи овејане суштине“ Предрага Чудића, из ње чита, спрдњу тера, пријатеља излуђује… И тако због поезије пуче побратимство, ништа од градова побра-тима…
На скупштини која је тог дана одржана Градонач-елник Најдан предложи да се средства намењена библи-отеци смање, а „најбоље би било да се укину“, рече на крају излагања. Већник за културу проф. Марић чује, а не верује. Да се смање, укину, понови Најдан. Марић уста, и без одобрења од председавајућег стиже до говорнице и гневан скоро да одгурну Најдана.
Господо, овако нешто може само неразуман да каже. И поче како се од сиромаштва човек може опоравити, али од духовног тешко. Па упита, знате ли зашто су Немци 1941. бомбардовали Народну библиотеку? И онда каза како Черчил, ни у време рата, није дозвољавао да се закида култури.
„Шта ћемо онда бранити?“ казао је.
Ко је то рекао? упита неко из сале.
Черчил, Черчил, господине из странке „Напредак“. Черчил, понови господин, и грохотом се насмеја. Насмејаше се сви. Ха-ха-хо-хо…
Варошког кафеџију Миљка су сви знали и звали Чер-чил. Када му је враћена негда одузета имовина, затворио је кафану и живео је од ренте и продаје имања. Доконао је по вароши, дружио се са Гадафијем. Тако су звали До-бривоја из Лескова зато што се, говорили су, много курчи. Већници су мислили на Миљка Черчила. Смејао се и Нај-дан, професор Марић се скоро загрцнуо од беса. У то у салу уђе секретарица, што је било неуобичајено, и по-гледом позва Градоначелника. Порука за Вас, каза му. Порука гласи: Ватрогасац. Чувши Ватрогасац Најдан се усплахири. Предложи паузу, овласти помоћника да се побрине за делегацију из В.
Хитно морам на пут, рече, у питању су послови од виталног интереса за нашу варош.
Испред градске куће неколико стотина радника пр-опалих фирми je чекало да Скупштина донесе одлуку о начину плаћања заосталих зарада. Чекали су да се градо-начелник појави…
Али градоначелник је из зграде, када је требало, изла-зио посебним путем - тунелом који је саградила, у тај-ности, приватна фирма „Вектор“. Излаз је био у згради код парка, испред које су често стајала кола са затам-њеним стаклима… И тако је Господин Најдан избегавао блиске сусрете са радничком класом, како је то умео да каже. И овог пута је журно напустио зграду, збунивши журбом и поверљиву секретарицу. Лозинка „Ватрогасац“ је била порука чувене естрадне звезде која је тајно стигла у хотел на брду… она је на платном списку била саветник за маркетинг регистрована као Л. П… у канцеларији са седиштем у главном граду…
За јавност, за пријатеље, Најдан је био три дана на службеном путу због послова „од виталног интереса за варош“. Али то је други ток ове приче која се тиче по-литичке естраде, врли читаоче, ово поглавље је о песнику и политичару.
Песника Јелена порука, шта се збило у завичају, зате-че у престоници. Потписивао је уговоре, обећавао хоно-раре, давао интервјуе, на вечеру водио новинаре. Имао је специјалну платну картицу која је све језике знала, и сва врата отварала. Шта сад? Сачекаће, нема куд. Ствари још више убрза помоћник Најданов с којим је био као орах љусци. Формира своју странку „За бољи завичај“ и на својој телевизији поче о свом дојучерашљем шефу, другу, брату, Најдану. Нађе се у емисијама и епизода о песнику Јелену. Глумица Ј. из локалног позоришта је читала ње-гове стихове. Бунцања, буђења, ето зашто је наш градо-начелник трошио, драги суграђани, ваш новац. Појавише се и плакати, а на плакатима стихови Бејзила Бантинга
Поезија? У реду, као хоби.
Ја пуштам дечје возове.
Г. Шо узгаја голубове.
То рад није. Не знојиш се.
Нико те за то не плаћа.
Оно, могли бисте да пишете рекламе.
Опера, да; или песмарице –
Усамљени Јахач.
Ненси је певала у хору.
Ал тражити дванаест фунти недељно
- ожењени сте, је л ? -
Храбро, нема шта.
Како да погледам у очи
возачу аутобуса
ако вам дам тих дванаест фунти?
И ко је сигуран да је то поезија?
Мој клинац, - десет година, -
Уме исто, и још с римама.
Ја зарадим три хиљаде, плус трошкови,
Кола, дневнице,
Да, ал ја сам књиговођа.
Како ја кажем, тако раде
у мом предузећу.
А ви, шта ви радите?
Некакве мале, па дугачке речи,
нездраво је то.
Кад сретнем песника пожелим да се окупам.
Све су то комуњаре, упаљеници,
Преступници.
Пишете неке бургије.
То вели и г. Хајнс,а он је учитељ
И он то свакако зна.
Него, посао тражите.***
У локалном листу „Поток“ почеше да штампају одломке из интервјуа разних песника…
“За сваки секс мора човек имати некакву кондицију. Добар је самиздат, јер и књижаре не држе више поезију на видним местима. Криза издаваштва не постоји. Зато што је криза једна сасвим сувишна реч у овој имитацији од др-жаве. Толико смо у говнима, да нам ни тоалет папир није потребан, опростите на изражавању. Поезија је одавно пр-естала да буде субверзивна, и то је, парадоксално, њена предност. А да би била субверзивна неопходно је да нам пренесе неки вирус, да нас покрене, уздрма, и ако баш хоћете, и просветли. Поезија би морала да нам донесе и неко сазнање, (мада не спадам у ону прадревну школу досадних типова која дави са сазнајном функцијом умет-ности), а све што данас сазнајемо од поезије, мислим пре свега на онај део српске поезије који је мени познат,
углавном нас оставља у недоумици…“
Није писало ко је то казао, то и није био циљ, тре-бало је само све изложити подсмеху, огадити поезију, об-рукати Најдана. Јелен је у целој причи био споредни иг-рач. И ствари почеше да се распетљавају саме до себе. На изборима Најдан освоји гласова колико да изгуби од ју-черашњег помоћника и пријатеља с ким се заветовао на верност док је сунца и месеца. За директора библиотеке поставише активисту странке „За боље сутра“. Не сећа се каже да је икада читао књиге, а за њих није ни марио. Налепио је по селима 2385 плаката, ред је да му се одуже. А у библиотеци најмање штете може да направи. Јелена отпустише, избацише га из службеног стана. Најдан као вођа опозиције организова неколико протестних митинга у центру вароши. „Покрадени избори“, урлао је са говор-нице. Али, узаман. Нови градоначелник је био власник локалне ТВ. И власник локалних новина „Поток“.
На ТВ је почела емисија „Фарма“ коју је народ гледао и чудио се шта се све приказује. Ко ово снима, зашто? И сви су бленули ко омађијани. Више се није читала поез-ија, ово је било занимљивије. А тек „Парови“… Најдана су једном време задиркивали, предлагали да у странку узме локалног сликара Ј. Авангардан је, слика нека чудеса, све црно а из тог црнила као да се чују гласови. Метеж. На прошлогодишњој изложби псетанце које је водила Госпо-ђа Лазић се пред једном од слика толико престравило да га је ветеринару морала водити.
Никад више са уметницима, говорио је Најдан. Јелен се није појављивао на јавним местима. Живео је у стану код старе мајке пензионерке што је више ћутала него разговарала. Осећала је да се њеном сину нешто ружно десило. Није више, као некад, читао, а све мање се и пера лаћао. Шта сад? питао се. У престоници нема више за њ места, и оно мало преосталих часописа преста да објављује његова певања. На награде више не може да рачуна. Престаше и пријатељи да се јављају. Прво они које је он награђивао, позивао да дођу. Пребирајући по
листовима нађе ону службену картицу којом је плаћао и са које је новац подизао.
И поново ко да га сунце огреја. И пође песник Јелен ка хотелу „Златна јесен“. Рећи ће да је у пролазу, по-здравити Управника који је око њега раније цупкао, уз-ети нешто кеша. И стиже Јелен у хотел, конобар га мрзовољно погледа, и рече да је шеф у канцеларији. Управник подиже главу када Јелен уђе, али не уста, не обрадова се, него се скоро зачуди „откуд овај муфљуз стиже“. Жури се, каже, мора на пут. Јелен му рече како му треба кеша, а нека Управник одреди колико, као раније. Извади картицу. Напишите, ја ћу парафирати. Управник се насмеја. Јелене, Јелене, па ти си стварно песник. То одавно не важи. Како? Па нису тражили да је вратим. Клик, Јелене, и готово. Нема више, само једно клик. Журим, идем. И оде.
Јелен изађе полако из хотела и пође ка вароши.
Шта ово би? питао се у себи. Да ли сам ја све ово сањао, да ли сам се ја тек сада пробудио? И као Елпенор**** пошао погрешним путем…
Размишљао је о истини како је стварност често фантастичнија од сваке фикције, знао да се све ово догодило због измишљене приче о томе.
_________
*Бранислав Петровић
** Д. Ј. Д.
***Бејзил Бантинг: Шта је шеф рекао Тому
****Елпенор, Одисејев пратилац. Пред одлазак са острва Еје, заспао је у Киркиној палати, када се пренуо из сна, уместо да сиђе степеницама, пао је и погинуо. Остао је несахрањен. Када се Одисеј спустио у Поземље, срео је Елпенора који га је замолио да се врати на Еју и да га достојно сахрани

ВИЗИЈА

У подруму књижаре Издавачке куће која је била позната широм земље налазила се антикварница. Догађаји у земљи која се рушила видели су се и у књижари. Све мање купаца, све мање нових књига. Говорили се да ће се и Издавачка кућа приватизовати.
Антикварница је била крцата. Доле, у подруму где се налазила, силазили су купци и нови снадбевачи. Књиге су из својих библиотека доносили професори, градски писци, наследници који нису знали шта ће са библи-отекама годинама скупљаним и љубоморно чуваним у ре-галима.
Доносио и ја хрпе часописа и песничких збирки. На отпремници пословођа Зоран напише ком.100. напр. Ле-тописа… Цена колико дневне новине. Ако неко жели, кажем Зорану, нека сам каже колико. Жао ми је да бацам књиге, часописе.
Када се нешто прода, књижара одбије своју зараду, ја одем у кавану „Галија“.
Сретнем професора Петровића носи књиге у антиква-рницу. Каже како његови не маре за књиге…
Ко све не доноси? А купује се.
Купују студенти, купују и они што доносе. Каквих са-мо књига има? Живо је доле у антикварници, горе у књи-жари све тише. Скупа је нова књига, криза се све више осећа. Фабрике се затварају. Затварају се и књижаре. Пр-олазе дани, ратује се већ у Босни. Новине крцате стра-шним вестима…
Антикварница све живља.
Сретнем се с новим директором, Божом. Поздрависмо се, похвалим како је антикварница пријатан кутак, како сам спасио гомилу часописа и песничких збирки. Купују их, највише, студенти. Добро је, прате шта се данас штам-па и пише. Добро је што ова антикварница постоји.
Неће дуго, каже Божо. Како? Све ће она прегрмети, из дана дан је све живља.
Затварамо књижару и антикварницу, вели.
Гледам с неверицом. Одлука је донета. Биће ту интер-нет књижара. Одеш, седнеш ко господин, укључиш комп. и читаш шта се штампа у свету. У Шпанији, Француској, Енглеској. Ово је већ прошлост. Књижаре су превазиђене. Треба имати визију, Мирославе…
И затворише књижару, затворише и антикварницу.
Пословођа за мале паре откупи моје књиге и настави посао на бувљаку.
Издавачка кућа се ликвидира.
Књижара поста Бутик. Шљаште венчанице. Пролазе године. Прођем улицом. На излогу некдашње књижаре стоји Играоница, доле је Ноћни клуб.
Осмехнем се, сетим Божових речи: Треба имати ви-зију.
2. Децембра 2015.
Идем рано у чељусти бирократије, уопштину. Пролазим поред некдашње књижаре.
На излогу:
TUDORS NOW EVEN MORE DISCOUNTED MODELS
Суседна зграда, негдашња робна кућа „Пионир“ у ко-јој је одржаван сајам књига, шљашти. SHOPPING CENT-ER.
Идем полако, мотрим, у слуху ми Божове речи како треба имати визију.

КАЛКУТА

Он је премазан свим мастима, а онда глеђосан. Свуда паше, као француски кључ, зна све школе марифетлука. Одређује, награђује, благосиља. И прди, и коло води.
Све може нико му ништа не може…
Шетамо стазом, сећамо се.
И ја се сетих његових причања. „Ниједан писац није превођен у свету као ја. Сада ми излази књига у Индији. Изашле збирке у Јапану, Кини, Турској, Грчкој…“
С нама је гост из Индије, песник, директор великог Фестивала поезије у Калкути.
Хоћеш ли да идеш у Калкуту? - пита.
Ове године иде Г. идуће године, спремај се.
Песме су му објављене у кинеским часописима. На хотелском апарату копира песме преведене усвету. Служ-беница копира с једне стране. Хрпа! Добро, ја ћу мрчити артију с друге.
Пуна ми торба његове поезије. Јада се како штампа неће да пише да је после Павића најпревођенији. Исток је освојен, на реду је Запад. Био на студијском боравку у А. Њихов гост. Ове године стиже у госте песник његов домаћин. Превео му је књигу, награду доделио. На реду је Север.
Ирац песник седи за столом, румен у лицу, задиркује Немца К.
Твоји су овде били 1914. па 1941. сада ти стижеш са поезијом. Свако време своје бреме носи, мислим.
А Шведска? питам. Ред је, време је… Је л се шалиш, ил озбиљно?
Више него озбиљно, кажем.
Са радија музика. Пева Тереза Све се враћа, све се плаћа…
Г. прича како је Д. као човек власти помогао да се изгради Дом, помагао је фестивал, ред је да му се врати.
Сетих се како смо негда у СКЗ седели, слушао сам од умних људи казивања о јадима што су све снашли. Књиге се штампају уз спонзорство. За асталом Милорад Ђурић, Лакићевић, Имењак Јосић, Ж. Павловић, Бранко В., Раки-тић, Жарко Команин, Ћулафић…На асталу влаша ракије из Трешњевице … улази Он, у журби је, кола су на улици, возач чека. Госпођа Рада В. секретарица устрептала. Пре-даје му пакет с новим књигама. Књигу песама, дослије видим, завршена крајем фебруара, штампана у марту.
Моја збирка већ четврту годину чека. Рада вели да је он обезбедио папир преко „Србија шума“.
Ја сам помагао овај фестивал, каже Ђ. у време када сам био министар. Ред је да ми се штампа књига. И би књига. Поезија. Мећава.
У мом дневнику (исечак из новина) белешка да је Српска православна црква одликовала министра културе Небојшу Б. јер је дао средства за обнову Лазарице.
И Он је помагао.
Игуманија манастира Копорин дарује му дукат. Ми се фотографишемо, мотримо пејзаже.
Уме, зна, каже ми, Г. члан је Европске академије. Предложио га Мија.
Срећемо се, поздрављамо.
Изашла књига о њему. Корице, папир онај што сија. Како доликује.
У гепеку нових кола кутија са књигама. Кола лађа. Имаш ли, човече, радну собу у гепеку? Купатило? питам
Пусти то, него да пошаљеш из Калкуте разгледницу.

ПОСЛЕ СВЕГА

„Човек живи са књигама, као са пријатељима; пита их за мишљење о много чему у животу; тешко се са њима растаје; једино у великој нужди. Ово што ја продајем књиге, које сам цео живот скупљао, јесте мој коначан обрачун са животом“, казивао је угледни професор библиофилу Д. Мининчићу.
Случај је хтео да и професор Л. прочита у новинама ове речи. Он је казао оно што ја мислим. Али коме да кажем после свега. Библиотеку нико није желео да откупи. Желео је да поклони, оснује легат. Старог је прегазило време, казивали су после његових посета. Приметио је подсмешље погледе.
На сточићу међу изабраним књигама држао је збирку песама „После свега“ Мирослава Тодоровића. И у стиховима те збирке нађе одговор.
После свега
Склопити књигу
Осмехнути се незнанцу у огледалу
Одмахнути и поћи
Стазом што уз брдо пење се и врлуда
Док мирис шуме свежином још блажи
А живот прошао стиху узаман нада
Пођи и не питај
Зашто и куда
ПОСЛЕ свега
Врата стана није закључао. Полако корак по корак изашао је из вароши и запутио се путељком преко поља...

ГЕНЕРАЛ ПОД ШАТРОМ

За Ђ. С.
Завршише се коњичке игре. Све је врвело, грмела му-зика, народ на све стране. Прави људски мравињак. Под издвојеном шатром трешти музика, јече трубе. Ручак за изабранике. У центру пажње је генерал П.
Иза њега стоје снажни момци, они што мотре на све стране, генерал се зајапурио, униформа раскопчана, очи цакле. До њега расна плавуша, и она шљашти, звезда естраде, кипи, пламти. Пева, генералу у увце, свима пр-коси.
Звецкају тањири, чаше, на асталима гомиле печења, конобари трче. Не стиже генерал ни да каже шта жели већ се пред њим налази.
У неко време генералу приђе у народном оделу човек. Учесник игара, седео за другим столом. Пустише га, хоће да наздрави, да поздрави генерала..
Рат је Хрватској, у Босни ври, избеглице стижу, гене-рале, каже забринуто.
Средићемо то, вели генерал, нема зиме, средићемо.
Звезда естраде се мршти. Они момци колутају очима.
Средићемо, одмахује генерал руком. Нема зиме.
Како, да средите, пита човек у народном оделу, избе-глице стижу, стижу и приче о страшном страдању народа
Како, генерале?
Ништа лакше. Крнућемо једну ракету на Беч, крнуће-мо ракету на Лондон, крнућемо на Рим...
Звезда естраде се смеје, момци тапшу рукама.
Човек зачуђено вели:
- А шта ако они нама крну?
- Ма ко им јебе матер, каже генерал.
А около коло, музика трешти, ништа се од музике не чује.
1993.

ХАОНОВ ОСМЕХ

Кроз широм отворена врата у радионицу пљушти све-тлост, мирише на јесен, улицом пролазе жене са торбама пуним паприке, деца чаврљају, прође повремено ауто-мобил, јер ова улица је скрајнута.
Из радионице допире народна музика, прејакa је, испу-њава уличицу, али пролазници не застају иду замишљено даље. Неко и погледа изненађен јаком музиком, глас певачице јечи „Узми све што ти живот пружа“. Из ради-онице допре лупа чекића, чује брујање машина, осећа ми-рис лака и фарбе, весели повици радника: додај, помери, хајде, готово…
Око радионице, на плацу, сложена брда дасака да се суше. Песник посматра: види планину, чује хуј ветра,
Посао иде, потражња је велика, роба се тражи, муштерије се не жале.
Само да потраје овако, каже газда.
Време је кризе, велике незапослености, а овде се ради у две смене, мораће и трећа да се уведе.
Улицом пролазе замишљене домаћице, вуку колица с јесењим плодовима. Њихове мисли су како преживети са све мањим примањима, о зејтину којег нема о одраслој деци без посла на чије главе већ падају прве пахуље седе боје.
Весели су мајстори у радионици, има посла, раде бод-ро, пословођа зна каткад и да запевуши. На столу су фла-ше вина, пива, с транзистора трешти музика.
Изнад врата фирма:
Радионица за израду погребне опреме
Харонов осмех
26. 09. 2012.

ЈАБУКА

Посадио сам јабуку при врху малињака. Стиже, реко-ше, крајем јула.
Укусна, румена, летња јабука. Прими се садница, ра-злиста, ја радостан.
Стиже јој време да рађа, али само два три плода на вршним гранама. За птице. И осе.
Ниси је орезивао, вели ми Милић.
Она се сама разгранала, крошња ко звоно, милина погледати, али не рађа.
Мораћу да је посечем, кажем, са жаљењем.
Она се расцветала, шуми лишће, зује пчеле.
Стиже, ево, јул. Одржали се плодови, румени као об-рази девојачки, осмехују се међу лишћем. Помислим, чула моју претњу.
Осмехнем се. Осмехују се и плодови. Миришу са зујем пчела, хаику причу да пишеш све док и речи на јабуку не замиришу.
5. август 2013.

ДОГАЂАЈ ЗА ПРИЧУ КОЈА ЧЕКА ПИСЦА

Живот бо сен и сан
Св. Сава
Професор Стојан Богдановић, већ у зрелом животном добу, поставља на фејсбук фотографију. На црнобелој фотографији је четворогодишњи дечачић, гледа у фото-апарат. Стојан исписује легенду:
У порти цркве Св. Нико-лај, Велико Боњинце, 1948.
Мирослав из Трешњевице види на екрану да дечачић није у порти, иза је тараба порте, види се звоник. Јесен, сивило, а можда је и зима на измаку.
На другој фотографији дечачић удешен за сликање, стоји на столици. Мотри крупним очима у око фото-апарата.
Хоће ли птичица излетети?
Зна ли дечачић шта га чека, види ли будућност?
Професор Стојан Богдановић, већ у зрелом животном добу, мотри на екрану компјутера, себе дечачића како стоји на столици. Он чује прошлост, гласове... фотогра-фија је разгрнула завесу и све оживела.
Изгубљено време је нађено време. Као код Пруста, по-мисли професор и писац.
С тим мислима утону у сан седећи у фотељи.
У сну професор писац Стојан Богдановић се врати у прошлост.
Мотри осмехнута лица, празник је, хоће да га сликају.
Чује се нека ларма, и он се буди као онај дечачић што стоји на столици. Бунован још не поима шта се дешава. Помисли да сања, али убрзо схвата да то није сан.

ПОСЛЕДЊА РЕЧЕНИЦА

Човек је застао на средини моста, и погледао у мутне таласе надошле реке.“
Писац Г. се зачуди над овом реченицом. Није намеравао данас ништа да пише. Реченица је стајала на папиру: „Човек је застао на средини моста, и погледао у мутне таласе надошле реке.“
Који човек? - питао се писац Г.
После више написаних романа, словио је за успешног писца, мајстора речи. Сад је немоћно гледао своју рече-ницу. У собу је допирала музика јесење кише.
Зашто ова реченица? Да ли је човек и даље на мосту ?
Жена је приметила да је Г. јако узнемирен. Тако је дослије казивала. Био је јако узнемирен. Мислила је да су му се у глави настанили јунаци новог дела. Сада је на муци, или ће он одредити њихове животне путеве, или ће они њега као писца сатарити. Бацити у неки јарак као нешто од чега вајде нема, и ничему више не користи.
Г. је шетао по соби, прилазио прозору, мотрио како киша пада, како ветар повија крошње јабланова. Покушвао је да одагна мисли, настојао да настави, да на-пише нову реченицу.
Ову да прецрта. Узалуд. Да ли је онај Човек још увек на мосту?
Писац Г. обуче кишни мантил и изађе из стана. Није било гужве на улицама. Киша је падала, поточићи воде текли коловозом. Ходао је по навици лагано, с кишном капу-љачом на глави. Преко моста су пролазили аутобили, под кишобранима прође неколико девојчица радосно чаврља-јући. На средини моста не беше никога. Писац Г. застаде. Поред њега прође младић, погледи им се сусретоше.
„И ја бих као и ти“, помисли осмехујући се младић, „али имам неодложне обавезе“.
Писац Г. се наже преко ограде моста. Мутни таласи су хучали. Као да неко некога дозива. Писац Г. наже преко ограде, загледа у бурно ковитлање воде које га за трептај ошамути, и он се стрмоглави у празнину. Нека невидљива сила га замишљеног повуче. Таласи га прихватише и по-клопише. Као да се ништа није догодило, киша је падала, река хучала, јато врана гракћући излете из врбака.
*
Један ток ове приче казује да је човек био на мосту, с друге стране. Писац замишљен није видео прилику под кишобраном. Човек је намеравао да пређе, али возила су пролазила и он је чекао погодан тренутак. Видео је како се писац нагнуо преко ограде моста, како се нашао у ваздуху. Вода је пљуснула, таласи су дохватила писца, његово запомагање се утапало у хучање воде. Можда није ни запомагао, све се збило у трену. Јато врана је за часак гракћући ишчезло у сивило видика...
Неки тврде да су се Човек и писац Г. срели. Упознали. Прешли преко моста и дан провели на тераси ресторана „Тврђава“. Човекова, животна, прича је писцу послужила да напише роман. Снимљен је и филм. Роман је доживео више издања, а филм имао велику гледаност...
* У „Музеју писане речи“ поред изложених примерака књиге писца Г. стоји урамљена и последња написана реченица:
„Човек је застао на средини моста, и погледао у мутне таласе надошле реке…“

ЖИВОТ ПОСЛЕ ЖИВОТА

Стара госпођа М. застаде изненађена испред контеј-нера с кесом отпадака које је намеравала да баци. Види неколико књига не бетону.
„Бацају и књиге“, помисли. „Бацају благо“. Погледа у унутрашњост контејнера. Запахну је смрад бачених отпа-дака. Врелина је тукла из неба и бетона. Улица пуста, врућина је све склонила у станове. „У брлоге“, говорила је госпођа М. љубитељка читања, некдашња професорица музике.
Помисли да је нико неће видети ако се нагне, да погледа унутрашњост контејнера.
И наже се. Унутра набацане књиге, види стоје међу кесама, флашама, пластиком... Покуша да дохвати књигу с насловом „Живот после живота“. Наже се, пропе на прсте, и склизну унутра. Удар главом, смрад и врелина је онесвестише.
Камион комуналног предузећа застаде колико да меха-низам подигне контејнер и истресе садржај у бубањ који се окретао и дробио убачено. И као да је та бука и мељава на трен освестила госпођу М., бившу професорицу музике и љубитељку књиге, али то ни она, ни ова прича, више не зна. Потоње што је на овом свету видела беху књиге у контејнеру и књига коју је настојала да дохвати „ Живот после живота“.
Има код Буњина реченица:
Страшан је, недокучив живот.
2012.

СРЕЋА

Активистикиња странке „Боље сутра“ је била за-дужена за стару учитељицу. Помогла је да се свечано обуче, даровала јој нову блузу, фризерка је урадила фризуру, нашминкали су је, помадама лице старој подмладили. Старицу збуни њен нови лик у огледалу. Од данас ми ћемо бринути о теби, казаше.
Шта све нису обећавали: замену стана, не може она да живи у поткровљу, нова колица, ево, за ову свечаност су донели, добиће исто оваква. Има и бо-љих, с акумулатором. Уживаш, има да певаш, ручице помераш, колица сама иду. Биће све ОК, цвркутала је. Активисткиња је старицу збунила, старој од своје деце заборављеној учитељици чинило се да сања.
Је ли ово небески анђео? - питала се у себи.
Учитељица је лако упамтила шта данас треба да каже када се укључе камере. Данас у подне биће предата на употребу рампа за инвалидна лица. Рампа води у нове просторије Општине. Зграда још није за-вршена, али странка „Боље сутра“ је већ повела ме-дијску кампању. Када активисткиња догура колица са учитељицом видеше да је рампа исувише стрма. Шта сада да раде? Требало је пред камерама да старица у колицима изађе на плато, пред врата, да јој Председ-ник странке уручи поклон, да одржи говор, да промо-вишу бригу за стара, немоћна, лица. Инвалидна, из-бегавао је да вели, много је људскије рећи стара.
Старицу збуни мала пометња. Гледала је стрму рампу. Проблем виспрено реши активисткиња.
Мењамо сценарио. Стара је у општини завршила по-сао, и сишла низ рампу... Симпатизери стигоше буч-но са паролама како „Боље сутра“ брине о старим, из-немоглим лицима. Одјекнуше и трубе. Активистки-ња је стајала крај старичиних колица и благо јој до-диривала рамена. Стиже и Председник странке. На-правише пролаз до старице. Он пољуби старицу, чо-век до њега му додаде поклон који председник уручи старици. И у овим временима наша брига је човек, посебно ћемо бринути за стара лица, поче говор председник...
Ова рампа за улазак у општину је само почетак... Старица је у микрофон казала како је радосна, јер, ево данас је завршила сама посао у општини. Пока-зала је неколико листова које јој је активисткиња дала. Ја сам срећна, сада могу сама, заблисташе јој сузе радоснице....
Председник странке опкољен новинарима и сим-патизерима крену око зграде. Говорио је како ће се радити тротоари. Активисткиња потапша благо ста-рицу. Сад ћу ја, каза јој, и пође за групом. Бодро потрча. Изгуби се иза угла.
Иза угла неста и метеж, утули се музика, изгубише аплаузи…
Мало дослије пролазници су с чуђењем гледали накинђурену старицу у инвалидским колицима пред новоизграђеном рампом за улазак у зграду општине.
Сада могу сама, шапутала је старица држећи кути-ју облепљену украсним папиром. Још није знала да је кутија празна.
Могу, могу, шапутала је, осећајући још увек благост активисткињиног додира.

ХЕРОЈ

Улица Победе. Човек у инвалидским колицима, без ногу је, мотри како свет пролази. На реверу јакне медаља. У жагору улице оре се весели гласови, чује кикот, звек потпетица, мрмљање, тече река народа, жубори…
Јак мирис парфема га каткад запахне, потпетицe штекћу, мозак пробијају.
Ћути, мотри. У картонску кутија од ципела падне понека новчаница. Метална, ретко папирна. Криза се осећа на сваком кораку…
Неко га рано сваког јутра овде довози, увече враћа.
На локалној телевизији, пре неки дан, говорио је о својој судбини.
Бранио је земљу, страдао на Косову. Многи њего-ви исписници су погинули, он срећом несрећно преж-ивео. Одликовали га медаљом за храброст.
Има пензију, али од ње не може да живи.
Борац овог рата, мобилисан, са радног места од-веден. Није хтео да се крије, да бежи. Није…Није…
Народ пролази, тече река, мрмољи…
2015.

ЧУДО У ЛУКОВСКОЈ БАЊИ

За Мирослава из Мишљеновца
Сед али још виталан чича покушава да се извуче из бањског вирића. Да устане. Вирић је каменом озидан бу-нарић пречника око 2 м. дубине колико да се ноге у топлу воду уроне. Неколико жена, и нас тројица седимо у том кругу.
Михољско је лето, милина, годи топла вода вирића.
Човек до мене се ослања на руке, с муком и на шаке, хоће да устане. Да помогнем, питам. Ама, јок, каква по-моћ, шта ћу после, када се на туђу помоћ навикнем.
Каже, неће нога да слуша. Морам сам. Извуче се, седе на клупу. Ех, одахну.
Каже да је из С... Познајем тамо доста људи, велим. Знам песника М. Одаловића. Иха, ко не зна Мошу. Па ми смо избегли са Косова. Ја сам ти, соколе, из Липљана.
И реч по реч, развисмо наше животне приче.
Синови његови у Норвешкој. Жена умрла, сада живи сам. Стигао и у ову бању. Има друштво, увек у бањи некога упозна. Постао сам бањски чича. Све су ти судбине сличне, иста књига од памтивека, само што се ми у тој књизи мењамо а да то још не знамо.
Био код синова у Норвешкој. Богата земља, кажу да имају толико да би, ништа да не раде, то што имају по-трошили за 200 година. Ми би, какви смо, то за две године растурили. Спичкали, ха, ха.
Од како је жена умрла путује. Шта да радим, коме да градим? Шта ми на крају треба, два метра без геометра.
И то је уредио за живота. Иде сваког Видовдана на Косово. Остала тамо душа. На Гази Местан, оградили га проклети да су, дође неко од политичара да нас тобоже теши како ће све ово бити поново наше. Џаба звиждимо, џаба пиштимо... Нека погледа неко паметан како је све почело. Шиптари све, кадаљ кадаљ, једни друге вуку, ми један другога гурамо. Направише државу с ону работу. А ми, видиш да је јужна страна пуста. Напуштена. Пуста села. Шта мислиш ко ће нашу земљу да обрађује. Кинези, а? Зашто смо продали оно што смо добили некада од краља? Зна се како. И чије смо продали. Коме? Имао сам велики стан од предузећа у Приштини. У стан се уселио комшија Махмут. Тужио сам, али коме? Каже Махмут, било твоје, али сад је моје. Вели да се не једем због тога, паметно што си отишао даље, што ниси у Ниш. Наши већ певају: „Појим краву на Нишаву, а биволицу на реку То-плицу“.
Ту сам у хотелу, устанем шетам, држим ноге у овом вирићу, мотрим како јесен боји копаоничке стране, мој јаране. Бије ме самоћа, али вазда неког сретнем. Упознам, овако ко тебе. Имам другарку, Белка се зове. Кучка умиљата. Устајем рано, у цик зоре. Однекуд она стиже, за мном полази. Купим бурек, бацим јој лечка. Поједе, за-цвили умилно, и иде за мном. Ево је. Белка, она притрчи. Умиљава се. Цвили. Помислим да је негда била жена. Да је она нечија душа. Чудо, разумемо се. Досадно ми је било када пада киша све док на интернету не натрапах на „Заветине“. Сад буљим у екран, некада до дубоко у ноћ. Наиђем тамо на „Листове на ветру“. Читам, леже ми те живота пуне странице. Занимљив ми је писац Мирослав Лукић. Пише разумљиво, не мути причу. Морам да на-бавим његове књиге.
Кажем како познајем Лукића, да имам и да сам пр-очитао његове књиге. Не верује. Одмахује руком. Помис-лих, ево упознао сам озбиљног човека, а ти се шегачиш са мном, вели. Не пада ми на памет да му кажем за „Листове на ветру.“ Ти си неки зајебант, каже на растанку. По-знајеш писца Лукића. Ха-ха...
Јавим Лили да експресно пошаље Лукићеве књиге: Ујкин дом, Месечава свадба, Доктор Смрт, Пасија по Амарилису… Адреса: Луковска Бања, Хотел Јелак, Соба 24. Г. Љубинку Р.
Устајем рано. Руди зора, злате се висови. Црква светог Ђорђа на каменом вису као да је нестварна. Свет-лост се одбија од ње па чудесан сноп сјаја трепери над долином. Има нешто, казивала је стара Мара, али не знамо шта, а то зовемо Бог. Сетим се њених речи док мотрим без даха како јутарња светлост плави пејзаже. Чудо свањи-вања исто а увек друго.
Зачудих се када видех испред зграде Љубинка. Чека ме. Крај њега Белка. Када ме виде поскочи од радости. Чудо, се догодило, стигле ми књиге од Мирослава Лукића. Знам да си ти ово чуденије направио. Опрости, нисам ти веровао, брате. Синоћ ми дадоше, још се нисам прибрао. Два сата сам бленуо у пошиљку. Човече, у свом животу нисам се више збунио, нити обрадовао. Целу ноћ сам читао, једва чекао да те видим, да ти се захвалим.
Слава Богу на небесима... кажем.
Поскакује чича Љубинко, Белка се врти около, ја сто-јим збуњен. Да нас је неко са стране мотрио помислио би да смо шенули. Што нисам писац као овај Лукић, па да напишем причу: „Чудо у Луковској Бањи“.Напиши кажем, пиши онако како осећаш. Што је дато Боговима, није воловима, вели. Нисам ја рођен за то. Како сам се само осећао када сам пакетић с књигама добио, колико збунио када сам видео да имам оно што сам желео. Као да сањам, понављао је, као да те је сам Бог овде послао да ме оволико расположиш. Да и своје муке заборавим.
Где ја, ту он, не одваја се од мене, а књигу Миро-слава Лукића „Пасија по Амарилису“ у рукама држи. Стане, чита. Мени непријатно, хоћу причу на другу страну да окренем. Питам за оне ствари. Долазе у бању и жене. Он се насмеја:
Нађе се и понека усамљена душа овако ко ја. Још имам жељу, могу, а може и он.
Запазим пре неки дан поред чесме „Вода за очи“ две госпође. Још држеће. Седе на клупи, дими из оних извора пара, злати се лишће, а богме и њихова лица. Она ми се млађа, али у годинама, учини ко богородица. Човеку је лепо оно што му се допада. Ја се лечка збуних, затрепери у мени. Назвах „Добро јутро“, па „Како сте?“. Обе ћуте, седе на клупи и ћуте. Моје речи односи жубор речице. Оне погну главе, ћуте. Ћуте, не отпоздрављају.
Три дана раним, оне седе, ја поздрављам, запиткујем, речица жубори...
Оне ћуте.
Сунчева светлост златасти сјај лишћа још више по-злаћује. Седимо на клупи поред вирића он прича своје јаде. Мени време да идем, поздрављамо се, размењујемо адресе. До неба захваљаује, сада ће овде уз жубор речице да чита Лукића.
Оста мој познаник на клупи поред вирића ја с ње-говом причом одлазим стазом.
На клупи поред чесме на којој пише „Вода за очи“ мотрим, из његове приче, пуне жудње две средовечне жене. Застанем, оне погну главе, седе на клупи.
Жубори речица, сунце злати лишће јова. Како сте? питам, руку подигнем. Поздрављам их. Ништа...
Црнка знатижељно погледа. У очима блиста жар жи-вота. Искри, богме. Она обори поглед.
Продужим. Застанем на завијутку, и окренем се. Оне ме не виде, али ја видим како се машући рукама жустро расправаљају.
Па оне су глувонеме, мој соколе...
Луковска Бања, 12. октобар 2014.

СМРТ У ЛЕСКОВУ

Треба писати сасвим мале, сажете приче, од неколико редака... Заправо, о сваком људском животу могу се написати само дватри ретка.
И. Буњин
Убио се пуцајући из ловачке пушке. Учен човек, професор. Новине о њему писале, телевизија га снимала. Вратио се у родно село, поваздан читао књиге, и писао.
Убио се пре неки дан, као онај писац књиге „Старац и море“.
Зашто?
Ваљда је у тим књигао нашао зашто?
Ено га, са читуље мотри како народ пролази улицом.
(Ариље, петак, 1. мај 2015)
БОЈА
У аутобусу сам, идем на промоцију новог броја часописа „Градина“.
Гужва у аутобусу, кроз прозор мотрим како тече река људи.
Фабрике не раде, људи су на улицама, иду…
У аутобус улази проф. и писац Н. Богдановић.
Идемо на исто место, пита. Мотри ме.
Остарио си, вели.
Нисам, него сам прехлађен, кажем.
Боја, мој Мирославе, све казује.
Када се вратим из села, после три дана очи ми посиве, кажем.
Не чујеш, вели, кажем боја.
Боја све говори, мој Мирославе.
28. 12. 2015,

ХИТЛЕР У АУТОБУСУ

- Обесио се Груја - казује старац свом другу.
- Седе на клупи аутобуског стајалишта.
Човек до њега, у изношеном оделу, са шеширом на глави зачуђено гледа.
- Јурили га да плати струју. Јуче му исекли, он се синоћ обесио. Добар човек, радили смо у ЕИ 40 година. Знаш какве су нам пензије.
Стиже човек средњих година. Погледом пређе по нама, удари ногом о клупу.
- Само Хитлер може ово да среди. Само Он. Али, залуд. Такви се рађају само једном у 300 година.
Лупа ногом о бетон.
Стиже аутобус. Седам у задњи део аутобуса. Човек улази на предња врата.
Обраћа се возачу: - Само Хитлер ово може да среди.
Путници ћуте, окрећу главу, гледају кроз прозор. Кондуктерка се осмехује. Он купује карту, иде ка задњем делу.
- Само Хитлер - ја би му био помоћник. Докторирао сам у Немачкој, знам пет језика. Знам ко све ово може да среди. Хитлер, али за мене је касно. На триста година се рађа такав човек. Осмехнем се у себи.
У мојој торби књига Владимира Кирде Болхорвеса: Растварање ватром и пепелом.
У књизи на стр. 144. стихови песме
U liftu IX
Drugi moj pajtaš, Rada Burgijašev,
Veli da bi red u ovoj zemlji
Mogao da zavede samo Hitler,
Ili neki sličan zver.

ЛИЦЕ ИЗ ТУЂЕ ПРИЧЕ

С торбом о рамену, и картонском кутијом у руци, натоварен као провинцијски долазник у Б. застајем пред излогом Просветине књижаре „Геца Кон“. Зимско сивило, у књижари оскудно осветљење, у излогу светле књиге. Треба у књижари да оставим свој пртљаг и пакет са новим бројевима „Унус мундуса“ за М. Лукића. Њихов сам аутор, а у књижари имају разумевања.
Иза себе чујем глас.
Добар дан, професоре! Како сте професоре?
Нисам професор, а научен у завичају да се не тре-ба одмах одазивати посматрам изложене књиге.
А ваше интересовање?... глас ме већ додирује, ос-ећам и близину онога који пита.
Не окрећем се, одмахнем руком у правцу излога.
О то сте ви, па ви сте... тако сте ми познати, наставља. Па ја сам читао ваше књиге.
Човек средњих година, пристојно обучен, живахан по-глед, брадица се осмехује.
Слободан сам да Вам се обратим, радостан што се обраћам угледном човеку, тако сте ми познати, али не могу да се сетим имена, опростите, мало сам и расејан, али ја вас знам, ето, задесиле ме грдне не-воље. Жена треба да иде на операцију, син ...треба ми мала помоћ за спасавање живота.
Па Ви причате причу мог живота, кажем. Само мало друкчију. Одакле све то о мени знате? питам изненађено.
Он се одмакну неколико корака гледајући ме срдито.
Гоља!узвикну. А ја мислио интелектуалац. Писац. Шта ћеш онда у Београду? Шта гледаш у тај излог? Врати се тамо у твоју селендру. И блеји. Иииии... Изгуби се у мноштву људи.
Лик из приче Србе Игњатовића
18. јануар 2012.
ДНЕВНИК, 15. 10. 2015.
У холу Центра за културу песник Ђ. С. са штакама покушава да се спусти у фотељу. Гости писци већ посе-дали, неки стојећи разговарају, ја сам поред Ђ. С. Поздрављамо се погледима. Наслања се на ме, испусти штаку ја га држим, хватам испод пазуха. Не ти мене, Мирославе, нега ја ћу се држати за тебе да седнем.
И ухвати се за моје руке, спусти у фотељу.
Изашла му је књига у библиотеци „Меридијани“. Коначно. „Мећава“ двојезично, на енглески превео Лазар Мацура. Преводилац моје збирке „Станиште поезије“
У холу ромори од гласова. Љубазна Милица доноси Ђ. неколико примерака књига. Имам примерак твоје књиге кажем Ђ. док се спрема да ми на донетом примерку напи-ше посвету.
Он се радује, узима књигу, потписује.
„Никад доста књига“, каже.
Одавно нисам чуо, а можда нико није, на тај начин казао као Ђ. С „Никад доста књига“.
Исте вечери ће у сали, испред бине, ослоњен на штаке прочитати песму „Ајнштајнова формула лепоте“. Казах да му је то најбоља песма.
Озбиљно мислиш, пита радосно.
А како може друкчије када је реч о песми?
Најбоља, мислиш?
Најбоља песма још није написана, кажем. Али, у овој књизи јесте. Некоме ће бити боља друга…
Забележих за моје „Листове на ветру“ ове реченице због Ђ. речи: „Никад доста књига“.

ЕТО

Седим на бањској клупи. Прелиставам „Политику. Прија сунце у новембарском дану. Злати се лишће у кро-шњама дрвећа. Опада, мотрим како лелујава на земљу се спушта. Расцвали се маслачци у трави. Мотрим у цвету маслачка пчелу. Прилази старица. Седа на клупу. По-здрављам је. Питам за здравље. Здрав је само онај који није прегледан – вели. Све је болесно, ем болесно, ем пропало. Ово не може нико да разјасни.
Које ово ? – питам.
Све ово – каже. Ову, кобајаги државу. Не знам, нисам писмена, али сам паметна.
Чуди се шта се дешава. Из Пирота је, пензионерка. Пензија мала, ни за себе немам, а деца одрасла траже. Нема посла. Све је упропаштено. Нема с ким ни да ра-зговарам. Укључим телевизор, шта чујем: Пао авион, страдали, ратују, лопови… ништа лепо. Више га и не укључујем. Људи су чудо, поготово ови на власти. Одакле су се појавили, каква их мајка роди?
Затворили директора који је фабрику упропастио и пустили. Врана врани очи не вади. Страда само сиротиња.
Један, док смо радили, пребаци током дана преко ог-раде оне гумене сандале.
Ухвате га, с посла истерају.
Умро после месец дана од муке. И бруке.
Ето, па сад гледај куд ћеш?
Ето.
20. нов. 2013. Н. Бања

СУЗА

Сунчано у бањском парку. Стазама корачају бањски гости. Свако са својим бригама, усамљеници које је сунце измамило у парк. Понеко се упути ка Стази здравља што врлуда уз падину брда Коритњак.
Злати се лишће у крошњама, лелујаво пада у траву и тишину.
Пред поштом цупка дечачић, мотри стазу, ишчекује.
Стазом стиже старица, тешко хода, на штаке још се привикава.
Мајка ме послала, да нам даш пензију- каже дечачић.
Стигао из Ниша, каже аутобусом.
Даћу, каже бака. Пружа руку да помилује дечачића.
Штака пада на бетон, јекне. Дечак се сагиње да дохвати штаку.
Шта ћете када ја умрем? пита.
Дечак држи новац у руци.
Па ја ћу, бако, да порастем, каже.
На избораном лицу старице заискри суза.
Нишка Бања, 22. 11. 2013.

КАФКА

Када су минули овим светом неки су наставили да пишу. Бестелесни нашли су се с оне стране у простору без земаљских мера. Овде су наставили да пишући трагају за мајком свих речи. Сада су знали да је слепи Борхес видео оно што је у земаљском облику казивао како је свеколико писање само једна прича. Књига. Песма. Реч.
Њихове мисли су се сливале у светлосно платно разли-читих нијанси. Међу тим нијансама стално се једна јачи-ном издвајала. Бестелесни запиташе ко је творац ове нијансе. Како се звао на оном свету?
Кафка. Био сам Кафка, чули су одговор.
У плаветнилу је пулсирало.
Ја сам био Едгар Алан По. Ево, дарујем ти, мајсторе, моје перо.
Гавран се огласи, чу се шум крила, светлосно платно се као крошња на ветру зањиха и као у сну живих нечујно прекри призор.

ШКЉОЦА

За С. И.
Угледни писац Игњат С., гостујући професор на прив-атном факултету „Космотренд“ испитује студенте. Пред њим је кандидат, висок човек средњих година, фино неговане браде. Треба да исприча садржину дела по соп-ственом избору.
Угледном писцу професура доноси скромну парицу која је у овим временима добро дошла. Ова времена, умео је да каже, на овим просторима, трају већ читаво столеће. И потра-јаће… Има он и здравствених брига, и оних што се јављају с годинама. Јуче је био код чувеног професора П. Л. у Клиничком центру. Државно здравство се упропаштава, приватно сразмерно томе јача. Примио га је проф. др. П. Л. Срдачно. Част је лично упознати писца на гласу, рече угледном писцу Игњату С.
Погледао је налазе: хм, хм… добро, ово ће колега Марић да преузме. Појави се секретарица, забележи, у уторак 12. код Марића, мој пријатељ, знаменити писац Игњат С. и још јој каза два вискија да донесе за ову пр-илику.
Писац се лецну, вели, не сме. Ама, књижевниче, може један два, таква је прилика. Не брините. За мене је сусрет са вама, догађај. Прилика и да вам одам своју тајну, замо-лим за услугу. Игњат се зачуди, какву тајну, какву услугу?
Месецима је тражио начин како да до овог проф. др. дође. Пишем и ја поезију, каза проф. Ево, и извуче фа-сциклу на којој беше фломастером написано:
Проф. др. П. Л. „Живот и песме“.
Па настави, желим да ви напишете поговор, да је об-јавите, промовишете, да се у штампи о њој пише. Много му се допада у „Новостима“ онај додатак где се пише о књигама. Сажето, ин нуце. Свака част Драгану Богуту. Зна да прикаже, уме читаоца да обавести. Телеграмски. А могла би и нека награда. Он зна да Игњат то може, зна како је она колегиница Марсић Ландарић добијала награ-де… Читао о томе…
Има ко ће све платити, нека само остави број рачу-на… а што се тиче његових проблема, колега Марић ће се за то постарати. Он сутра иде на симпозијум у Лондон, води младу асистенкињу, треба младе подучавати, на мла-дима свет остаје, ха, ха… О томе у глави угледног књи-жевника звони, док гледа како се кандидат премишља о чему да прича.
Кандидат мисли да одустане, да се извини и оде. Где га несрећа снађе да се нађе пред овом величином?
Мотри професора, на гласу писца, просто не верује да је написао толико књига. Није читао, али је чуо. Када је толико написао колико их је тек прочитао. Кажу да је го-динама писао књижевну критику. И био у свим жиријима. Вредновао. Осети благу трему. Одустаћу, помисли, али смејаће му се у редакцији, јер сви су стекли дипломе, чак и портир Милоје. Као да је настала нека епидемија блиц образовања и производње факултетлија. Треба ући у Евро-пу са високим процентом образованих. Брука, наша земља највише неписмених, најмање факултетски образованих. А на факултету „Космотренд“ предавачи све славна им-ена. Видео је и министре како долазе предавања да држе. Видео чувену певачицу народних песама што је нека пред-авања тобож имала. Долазили су из иностранства. Ректор, власник факултета, зна како да организује, и кога да дове-де. Да је жив Нобел овде би био предавач, казивао је на ТВ. Осмехивао са билборда.
Колега, по вашем избору, задње што сте прочитали, чује професора угледног писца Игњата С.
И кандидат М се сети: Прича казује о новинарки која стиже у Вилин Бању да се психички одмори од свакод-невних гужви и препирки у Редакцији. Кућа се привати-зује, радио станица гаси, биће дописништво. Нови газда је локални тајкун, дилер свега и свачега, спонзор странке на власти. Она је о томе писала, знала и што није требала да зна, али о томе Главни није дозвољавао да се пише. У Бањи ће, планирала је, да заврши роман шта се све деша-ва у вароши. Биће то озбиљан роман, слика овог времена, универзална прича о распаду једног система.
Роман метафора.
Када је рукопис био готов обрати се фирми „Нови курс“ за спонзорство. Секретарица јој у поверењу рече да је газда дрипац, али она нема куд, мора ту да буде док не нађе нешто друго. Насрће на све што види, мисли да су радници његови робови, жене поготову. И исприча јој шта се све дешава да се и она као новинарка на све свикла зачуди…
Кандидат је причао збркано и неповезано, нарација је кривудала, губила се попут понорнице и поново појав-љивала.
Угледни писац Игњат С. могао је да слуша и да ра-змишља како да напише рецензију за професорову збирку, да штампа књигу није проблем, већ су уплаћене паре, али како сачувати оно једно зрно части о којем негда певаше његов покојни другар песник А. Секулић. Волео је његову песму: „Мајстори у кући“. Знао је напамет. Чуј, и почео би у себи да рецитује:
Мајсторе затекох
на крову старе куће
мењају сломљен цреп
мајстори на крову
мајстори унутра
мајстори, мајстори
ко вас је звао
зашто дирате мој црни кров
на којем стоји рода бела
на којем расте трава кудрава
мој кров у подножју дугог века
зашто сте ми кућу заузели
зашто сте напали
чекићима ексерима
четкама бојама
мајстори мајстори
излазите пустите ме
да сам кућу уређујем
не чују они
укуцавају моје кости
фарбају мојом крвљу
износе из мог срца
намештај стари
неподношљиви мајстори
њих тридесет седе на мени једном
доћи ће кажу чувен гост
ловиће маглу по шумарцима
са твојом ће се кућом сударити
мора да буде као из бајке
ево теби огледало
чешљај смех у њему
лице ти је подупрто
железном тугом
мајстори мајстори
шта сте учинили
то није моја кућа
то мој гост није
то више нисам ни ја
Јесам ли ја ово ја? питао се и он. Нашта страћих све године? Живот!
Чује да је кандидат престао са казивањем. Наставите, колега, слушам Вас. Занимљива фабула. Савремена тема.
Ко је аутор дела? Кандидат се тек тада збуни.
Погледа у под.
Да ли се сећате ко је аутор, или како се дело зове? Кандидат ћути. После кратке паузе рече: Не знам ко је аутор, не знам ни како се дело зове. Био сам у парку, и на клупи видео поцепану књигу. Из радозналости сам проч-итао десетак страница све док моја риба Светлана није дошла.
Сада се и угледни писац С. збуни. Само за тренутак, сети се како је чувена естрадна звезда одговорила на пи-тање да наброји три писца одговорила да се само сећа Бранка Ћопића и мисли да је то довољно да прође.
Које дело Ћопићево знате? Не знам шта је писао, само знам да је скочио са моста. У новинама у којима је писало о томе била је моја фотка. Отуд и памтим тог писца. Каквих све није било одговора, о кандидатима да не причам, помисли угледни писац, Игњат С.
Шта радите? - запита кандидата.
Ја сам шкљоца у магазину Флешап, рече кандидат, и прстима показа како рукује фотоапаратом. Очекивао је да ће га угледни писац исмејати. Рећи, да је срамота што се појавио на испиту. Чује професора:
Честитам, колега, положили сте…
Угледни писац С. је већ заборавио господина Шкљо-цу и његово полагање испита, али негде крајем 2015. у чувеном светском часопису на насловној страни виде ње-гов лик. Мотрио је са фотографије кандидат неговане бр-адице Шкљоца.
Као да га је у очи мотрио и поново оклевао да ли да полаже. Чуо га је: Ја сам Шкљоца, ако се згоди да будем на правом месту да нешто снимим, биће нешто. И згодило се. Избеглички талас са Истока, избеглице прелазе реку, мајка једно дете носи, друго држи за руку. Речни талас отима дете, она пружа руку, друго дете пада с леђа, вода се ковитла, поглед очаја, поглед крик је фотографија коју Шкљоца хвата, и ево на насловној страни очи очајне мајке вапе тако да срце пуца оном што мотри али само оном с душом.
Али у овом обездушеном свету то је сцена са позор-нице коју ће жири између неколико хиљада фотографија изабрати као најбољу. Најбоља јер је најтрагичнија.
„Очи 21 века“. Снимио Р. Т. Шкљоца
Угледни списатељ се сети збуњеног кандидата и ње-гове приче.
Чуо, ја сам Шкљоца. Објавио је, у међувремену, проф. др П. Л. збирку песама, писао о њој, израдио му награду. Сада може у клинику преко реда. Само да телефонира.
Мотрио је фотографију на насловници великог листа. Мој студент. Осмехну се. Само треба бити тамо где треба и када треба, чу Шкљоцу. И шкљоцнути на време.
Угледни писац Игњат С. отвори свеску и у своје дневни-чке записе „Листови на ветру“ уписа наслов нове приче

ШКЉОЦА
ЧОВЕК

Да падне у септичку јаму била би то еколошка катастрофа. Ето, такав је то човек, а пишу Угледан…
(Момир Војводић за Н. K. у Бгд-у. у УКС, рест. Дома војске, дне 24. 09. 2008)

СЕДМО НЕБО

За М. С.
Госпођа Јелена, проф. биологије у А. стиже у Вилов Бању подневним аутобусом. Дочека је бањска тишина, запахну мирис ране јесени. На рецепцији хотела „Златно доба“ дозна да је у хотелу неколико гостију, три госпође, старији брачни пар, али рецепционар мисли да то није брачни пар, и у апартману број 7 је писац. То је говорио док јој је помогао око кофера, показао собу, објаснио како се најлакше до вароши иде.
Соба је одлична, кроз прозор се виде падине брда, осећа се и овде мирис грожђа, чује умирујући жубор речице.
Писац, каза, шта ће писац овде? Који писац? Ни сам не зна зашто је то рекла. Рецепционар каза да га је уписао у књигу, али… Писац, каза, па ваљда Андрић. Ко би др-уги могао да буде, ако је писац… Андрић, госпођо, чудан човек, пише, каже до 9. Онда доручкује и шета поред реке. Зна да седне на клупу и ко мумија тако загледан у плаветне обрисе брда проведе по неколико сати. Понекад, помислим да је ћакнут. Ко то може да издржи, седиш и буљиш у даљину… Иде ко месечар, никога не види, истина, климне понекад главом. Боже, помисли, гђа Јелена, Андрић у Вилов Бањи. Замисли се, Српкиња, тако су звали професорку српског језика, мора да зна све о Андрићу.
Али, она гђа Јелена је знала да Српкиња не воли да чита, а књигу поготову није могла да замисли у кући. Скупљају прашину, понекад се јадала због своје худе судбине. Професор данас, јад и беда. Зајмим од мајке пензионереке…
Онда се прену, шта ће ми све ово? Нико ме не занима више, хоћу да се смирим. Имам ја своју муку, бол и тугу…
Дошла је овде да заборави, побегла из осињака. У школи где је радила лудница. Сви заједно, а нико с никим није. Сви у неким странкама, стално интриге, подметања. И стално страх да те не прогласе технолошким вишком, отпусте, без хлеба оставе. Директор фискултурних, вол-шебно завршио Факултет организационих наука, члан странке, заповеда ко ће из којег уџбеника да предаје. Стотину издавача, свакодневно у школу стижу разни трговци, с директором шурују. У кући још грђе, муж покренуо приватан бизнис, основао странку „Срећна за-једница“, па пали и жари по вароши. Чула то на пијаци, и чула како се са младим чланицама проводи. Без стида и срама јер ћерке могу да му буду. Знам ко је моја ћерка, говорио је смејући се.
„Севам, одавде“, рекла јој је кћи свршени педагог, „севам из ове лударе. И одмаглила је у Данску“.
Баш тако „Севам“. Мужу Сретену свеједено.
Отишла. „Нећу после свега да знам ни за те, ни за њега“, тако рекла.
Још јој у слуху дудњи гневни глас њене мезимице, њене Лилице.
Сретен је само одмахнуо руком.
Све се зна, казала му је. Шта се зна? процеди. Шта се зна, матора? Кажи. Па поново, цинично, Матора.
Матором ју је звао. Није приметила када је све ово по-чело.
Матора, а тек јој је 43. Одлазио је често на пут. Није се јављао, није јој одавно као жени прилазио.
Матора, одлазим, одлазим из овог стана…
Тако је казао, залупио вратима, и изашао. Пред зградом су чекала кола странке „Срећна заједница“.
Узела је неплаћено одсуство, дошла у бању да се сми-ри, види шта ће, и где ће, после свега. С тим мислима је седела до вечери у соби. Жубор речице у тишини с ми-
рисима јесени је годио њеним чулима. Вечерала је у ресторану, села у угао сале. Чула је старији пар како весело ћерета, чула како весело одјекне куцање чаше о чашу. Ови нису брачни пар, али су се нашли. Па се сети своје авантуре на симпозијуму, па се осмехну у себи, па поново утону у туробне мисли које су је давиле од којих је бежала, у ову бању дошла. Дуго је лежећи у кревету слушала жубор речице и тако заспала…
Први дан јој прође за трен, видела је остале гошће, онај брачни пар је непрестано разговарао, видела је и писца како седи на клупи поред реке.
Седи, главу не помера, као биста да је.
Другог дана пође у варош, на пијацу. Тезге су биле крцате грожђем, јабукама… удисала је мирисе, осетила радост пијачне атмосфере, мотрила лица жена што су продавале грожђе како зраче неком радошћу, знала да се на њеном види сивило. Купила је букет хризантема, кесу грожђа и лагано пошла ка парку кроз који се ишло до хотела.
На улазу у парк види: стоји писац. Проћи ће, по-мисли, али писац јој се обрати „Госпођо, ако вам не смета радо бих вам се придружио до хотела“. И пружи руку коју она прихвати. Јелена, каза своје име. Бука ауто који прође однесе његово име. А рекао је Мирослав, можда је казао Милисав што она није чула. Она зна да је писац, да је Андрић, чим је писац. Осећала се збуњено. Пођоше ста-зом парка. Писац, рече, да је ту на обали реке леп ресторан могли би да попију кафу, сок, да се освеже.
Она само климну главом. Овоме се није надала. На својој шаци осећала је снагу његовог стиска. Осети како у њој нешто затрепери. Боже, помисли. Тераса пространа, над реком, сенка тополе прекрила већи део терасе. Писац јој понуди да изабере место. Помери столицу, она осети његову близину, осети дах, осети мирис који се у јесењим чуо. Уз кафу он каза да зна када је дошла иако је није
видео. Осетио је неки импулс доброте у ваздуху, осетио промену што радује. Иначе ова три дана је био у Тесалији. Она се зачуди, „Како, па ја сам вас видела да седите на клупи“. Он се осмехну. И поче да јој казује о имагинацији, о томе како је у стању да у мислима путује, и буде где жели. Био је у Тесалији, па је седео на обали Егејског мора, био на Олимпу. Био тамо, а седео овде на обали речице. Код себе има књигу песама песника Мирослава из Трешњевице „Грчка свеска“ која помаже, да овде, у овој благости чује и шум мора. Допада му се њено име Јелена. Причао јој је о Троји, о томе како су ратовали због Јелене. Шта јој све није причао док су стазом кроз парк ишли ка хотелу. О томе како пише, како одређује судбине својим јунака, мења прошлост. Ја мењам прошлост, Богови од-ређују будућност, рече смејући се.
Осећала је у себи неко треперење док је ишла поред њега, оно треперење које одавно није осетила.
„Боже“ помисли „ ја са Андрићем“.
Била је усхићена, обузимало ју је осећање какво од-авно није осетила. Изненада посрну, рупа на стази је по-ремети, и она замало паде. Писац је спретно обухвати и задржа. Држао ју је као сноп жита што се на летњем сунцу у наручју ратара злати. Осети како дрхти и поможе јој да седну на оближњу клупу.
Она је жар, који је пепео живота у провинцији за-трпао. Треба га разгрнути и ватра њене страсти ће се ра-спламсати мислио је писац. Није повредила ногу, све је у реду. Обли је румен, зажари се лице, у оку заискри суза.
„Шта је ово? чула је у себи. „Шта ми се дешава?“
Као птиче у склопљеним шакама, помисли писац, тако је треперила. Суза јој склизну низ лице. И виде писац у тој сузи сав њен живот. Муж је запоставио, другу женку нашао, деца отишла, на послу не ваља. Дошла у бању да предахне…
Мотри, склопила је очи. Благо јој додирну образе.
„Ох, господине Андрићу“, прошапута.
Нисам ја Андрић, ја сам, а да ли је казао Мирослав или Милисав, она није чула, њој је било пријатно, она је била срећна…
Онда отвори очи. О какве очи, помисли писац, као априлско небо над Трешњевицом, док се све расцветава и пева бојама а славуји чују из крошања. А лице, топло, истина благо помиловано годинама, али лепо лице жене у ранојесењим годинама…
Чује како писац казује: „Звезданог неба и људског лица никад се човек неће моћи нагледати.
Гледаш и гледаш, и све је виђено а незнано, познато а ново. Лице, то је цвет на тој биљци која се зове човек. Цвет који се креће, мења израз од смеха, заноса, или замишљености…“
Боже, како је то лепо речено, прошашута.
Андрић, рече писац и благо је помилова.
Андрић, прошаута она, ох…
И седели су тако, и он каза да пођу. Ако је са ногом све у реду, рече јој, могли би сутра да иду до мотела у клисури који припада хотелу. Тамо би ручали и мотрили крајолик…
Допратио ју је до собе, пожелео лаку ноћ. Она је ушла, легла на кревет и од среће заплакала. Цело тело јој је дрхтало, осећала је како се све у њој буди. Трепери…
Пробудила се рано, ослушкивала је јутарњу тишину, чула неке гласове. Мотрила своје лице у огледалу.
Андрићу се допада моје лице, ја му се свиђам, мисли-ла је. Осећала је у себи дрхтавицу. Осећала је, ох, како се у њој нешто чудно комеша, како јој срце куца, скоро да га је чула.
„Лудачо“ помисли „шта је с тобом?“
Мотрила је кроз прозор, видела како се злати лишће топола, како светли небо, како се у даљини плавет брда утапа у небеску.
Обукла је плаветни костим, који ју је чинио млађом, како су јој говорили. Оклевала је да изађе из собе. Осећала је неку чудну дрхтавицу. И ево је испред хотела. Писац је већ седео на клупи и осмехну се када је виде. Знао је како се осећа, знао да је узбуђења, знао је… како се у њој све комеша.
И пођоше лагано стазом поред речице. Она је скоро поскакивала. Он јој је казивао како писање новог романа приводи крају. Писање је измишљења стварност. Писање је игра. Писац може да мења прошлост својих јунака, да им као Бог одређује судбине. Могла би и она да пише о свом животу као да се догодио неком другом.
Али, ја никада нисам писала, казала је. Утолико боље, рекао је. То би била права литература без непотребних знања теорије писања. То би било оно право. Па је казао како су вредне и читане књиге написале жене које се никад нису бавиле литературом. Поменуо је неку што је писало о Потеру, па неку, сада не може да се сети…
Прошли су поред извора. Богородичин извор, писало је на стени. Умила се, умио се и он. Помиловао је по образу. Она се заруменила. Пио је воду из склопљених дланова. И она је пила срчући док је он држао склопљене шаке. Срце јој је тукло. Он се осмехивао.
Свратили су у малу црквицу у клисури. Помолили се. Учинило јој се да се Богородица осмехнула. Зажмури. Отвори очи. И стварно Богородица јој се благо осмехну. Њој, јер он тај осмех није видео.
Речица је жуборила, они су полако корачали.
На тераси мотела „Клисура“ беше само онај пар из хотела. Побегли од породица да се овде опораве од бр-ачног живота, помисли. А она? чула је глас у себи. Писац се осмехивао, њу је тај осмех као у наручју носио. О чему јој није све говорио, да пише наговарао. Да напише своју причу.
У писању човек нађе себе, рекао јој је испијајући вино.
Она се смешила и осећала како је срећна.
Писац је овај дан описао у својим дневничким записима „Листови на ветру“ тако вешто да се из реченица чуо жубор речице, чуо шапат, чула тишина јесењег пеј-зажа у зрењу, чуло њено срце како куца, чуле и његове мисли о животу и писању, осећао живот што у сутонској вечери светли, и виде облаци што су ненадано испловили иза брда.
Били су на домак хотела када је киша почела.
Киша! кликнула је. И ухватила га за руку. Киша, рече он, скиде јакну и огрнуше се
Као да је он био та јакна што јој је леђа прекрила. Као да су се нашли под једним кровом, помисли.
Јесу ли потрчали? питала се дослије.
Не, ишли су лагано ка хотелу. Киша је пљуснула и она осети како јакна пропушта воду и како јој кваси кожу. Он се осмехивао и она је у том осмеху видела себе, видела како трчи преко поља као девојчица, али та слика нагло ишчезе и ево их у хотелу насмејани „као младенци“ помисли писац. Раздрагани. Рецепционар је зурио у нови-не када они прођоше. И уђоше у пишчев апартман. Она рече да жели у своју собу, хоће да се пресвуче. Може и овде, има његову кошуљу, пиће вино из Тоскане, наста-вити разговор. Она се смејала, о како је ово занимљиво, о како је ово дивно?
Седели су, пили вино, он јој је причао о Тоскани, о Сан Марину једној од најстаријих држава на свету, осно-ваној 301 године као делу Римског царства, отуда је ово вино за заљубљене.
„За заљубљене“ поновила је она и широм отворила очи.
Очи плаве као априлско небо понад Трешњевице док славуји певају у крошњама воћака, а косови скакућу по
трави, а он мотри у небо, као сада у њене очи и осећа како се негде у њему рађа песма о томе. Пољуби је у очи, она узврати пољубац. Као да му лице ожарише пробуђене усне пуне страсти и жеље, као да се… али за то ни он није имао речи. Она је дрхтала, и он осети неку чудну дрхтавицу док су им се тела додиривала а кожа јежила од силне жудње.
Као два таласа што су се срела на пучини, помисли писац, и расула у пени. И он се нађе у њој, као река што се у море улије и у њему разлије. Она је осетила врелину у свом телу и као кад река пробије брану па с разлије преко поља и све преплави, а месечина чудесно обасјава брда, тако се и она разлила по свему, онда се поново скупила и поново распршила не схватајући шта јој се дешава. Писца је осећала у себи, како је испуњава а она остаје без мисли. Где сам? Чује из себе: Седмо небо.
Ја сам на седмом небу…
И утону у сан. Није се сећала да ли је то био сан, или је остала без свести. Само је знала да тако нешто није никад доживела, да је тако нешто невероватно…
Пробудила се, с осећањем чудесне лакоће, као да се с оног света вратила, као да је све сањала. Не, није сањала. Писац је већ био устао, седео је за столом, нешто записивао, пожелео јој „добро јутро, радости мог позног живота“. Тако је казао.
Јесам ли ја све ово сањала?
Живот је сан, каза писац. Пиши, у писању ћеш наћи одговор. Можда си ти тај сан што си доживела. Можда сам и ја само сан. Па јој исприча причу Чуанг Цуа.
Сањао сам да сам лептир, да лепршам тамо-амо онако као што то чине лептири, у машти био сам свестан само тога да сам лептир, а пошто сам несве-стан своје људске индивидуалности. Изненада се пробу-дих и ево где лежим поново као ја. И сада више не знам да ли сам ја човек који је сањао да је био лептир, или сам сада лептир који сања да је човек.
Она је ћутала. Оно што је осећала у себи казивало је да више није она која је била. Писац се осмехивао…
И цео дан је провела у кревету, није желела да се окупа, хтела је да сачува све мирисе на себи, и у себи, мирисе тог сна који је био снажнији од свега што је видела и доживела.
Следећег дана је ушла у своју собу са свежњем па-пира који јој је писац дао осмехујући се.
Када га је погледала разрогачених очију он је у том плаветнилу видео априлско небо понад Трешњевице, чуо је хуј ветра понад гора, чуо како се славуји дозивају, видео чудесно свитање, осетио мирис узоране земље, по-љубио је са жељом да утоне у плаветнило тих очију, као онај облачак магле што се понад планине Малич разлије и ишчезне у плаветнилу.
Као у сну она је села за сто и почела да пише. Писала је о свом животу, мењала догађаје, као да јој је неко диктирао, журно је исписивала реченице, осећала како неки терет скида с леђа минулих година, како јој се у души разведрава, описала је ноћ проведену са писцем; не то је био само сан, помислила је, али она је знала да је била на седмом небу и то је испуњавало цело њено биће, осећала је у телу чудесну топлину што је подстицала расположење, и писала је о томе с лакоћом, скоро да је истицала у речи на папиру, да је пишући нестајала и била оно о чему је писала.
У сам цик зоре прича стиже до краја. Одмотала је клупко минулих година, на вретено приче намотала.
Написа на првој страни:
Седмо небо.
Осећала се као препорођена, као зрео цвет маслачка чије латице лахор разноси преко мирисног ћилима лива-де.
Јесам ли ово ја? питала се. Изашла је да прошета. Писац је седео на клупи, очекивао је њен долазак. И поново је казивао о писању као игри, о моћи писца да мења судбине оних које описује, о снази креације, о моћи имагинације, о томе како је јогин
„На дивљим висинама Хималаја успео да сопственим духом, невидљивим телом, створи тело целог човека – да оформи видљиву човекову душу. Морао је да га замисли до најситнијег делића и до сваке нијансе боје и сјаја, сваку длаку косе, сваку трепавицу, сваки нокат будућег човека! Морао је да „види“ својим духовним очима сваку кап крви, сваку ћелију срца, бубрега, сваки милиметар коже; да уђе у структуру сваке коске и да је гради меким, непрестаним таложењем својих мисли – као што се капи воде, у непознатим пустињама, таложе у чудесне фигуре сталактита и сталагмита! Ни најтања жилица није смела бити заборављена, ни најмања линија у отиску прста! Само на мисаоно конституисање мозга новог човека јогин је био концентрисан четири године!
Један трен пре него што ће у мислима створити и последњи делић (микрон коже на малом прсту стопала леве ноге), остарели али још величанствени „санг-ки“ ја-ко се узнемирио, да би одмах потом његов вољени јогин ишчезао. На његовом месту стајао је, зачуђен, један леп, стасит младић. И баш као што је и човек одувек сасвим сам у овом свету, и једино је пас уистину с њим, тако је и до овог, од мисли створеног човека, био огромни ти-бетански пас, насупрот бескрајном свету који се отво-рио пред његовим очима. Пас је био први који је према њему показао пријатељство. А како је одмах потом и он ишчезао, погледом на дивље, мрко крзно, сакривено изне-надном снажном олујом, нестало је и оно последње што је означавало подршку и приврженост.
Човек, уистину јесте створен од сопствене мисли, а не од састављања и крпљења делова, као код др Мороа Франкенштајна, или као киборг Артура Кларка. *
Широм отворених очију, она је слушала пишчево казивање. А он је у тим очима плавим као априлско небо, понад села Трешњевице, видео цео свој живот, знао за-што јој све говори, и да ће она касније све ово разумети. Пољубио јој је лево око из којег је изискрила суза, слила се низ руменило лица. И виде писац себе на трен у тој сузи како плива и како заједно са сузом пада у њена топла недра. Из ње се оте уздах: Ох, Боже.
Писац ће и овај дан описати у дневничким белешкама „Листови на ветру,“ она ће о томе причати, што у овом часу није могла ни помислити, пред многим људима и женама које ће слушати њено казивање и у себи јецати…
Увече јој је пришла млада жена и учтиво је замолила за мало пажње. Зове се Милена, професорка је књи-жевности, али како нема посла, ради у хотелу као хиги-јеничарка. Чистачица, спремачица, али они кажу да је хигијеничарка. Данас, док је поспремала собу, лист на поду је привукао њену пажњу, помислила ја да га баци, остави, али без намере га је прочитала. Одавно ништа узбудљивије није читала. Из које је то књиге? питала је.
Била је збуњена, али је прихватила да Госпођица цео рукопис прекуца на свом компјутеру, да исправи грешке, вели да их је уочила, и да јој сутра сређен рукопис донесе.
Писац је био у свом апартману, боли га глава, казао је, жели да се испава. Она није могла да заспи. Да ли ја све ово сањам, питала се. Шта ће бити, ако све ово сањам, када се пробудим?
Сутрадан јој је госпођица Милена донела сређен ру-копис на папиру и на ЦД-у. Каже да је плакала док је читала, да је и сама имала чудно осећање читајући јуна-кињин доживљај седмог неба, да је књига чудесна, да је фабула узбудљива и да никога неће оставити индиф-ерентним. Ви сте овде, свакако ингогнито, не, не мора да јој каже име. Радост је њена велика што је имала част да овај рукопис прекуца. И још је пуно говорила што је она разумела као велику похвалу њеном, као у сну, писању.
Писац се осмехивао док је рукопис прелиставао, читао поједине пасусе, подизао обрве, а она је цупкала, мотрила широм разрогачених очију, ишчекивала.
Он је погледа у очи и виде плаветно небо понад Трешњевице, чу песму берача малина, осети како му срце задрхта и загрли је тако силно да она осети његову снагу у којој нађе сигурност.
Послаће, рече јој рукопис уредници часописа „Па-зар“. Препоручиће, зна да ће је књига повести другим путем. О томе шта се дешавало она је касније описала, а писац је у дневничким белешкама „Листови на ветру“ оп-исао како је све било. А било је као на филму. Уредница „Пазара“ је била усхићена. Најављена је сензационална књига Лене Л., тако јој је писац казао да се зове. Под псеудонимом, да иде. Поменуо јој је неког Травена…
Када се вратила из бање у школи је било још горе. Почели су да отпуштају професоре. Нико ни с ким није говорио, сви су стрепели. Професорке су говориле о но-вом броју „Пазара“ у којем је прича „Седмо небо“. Број је плануо већ првог дана. Она је потписала Уговор на којем је стајала цифра од које је осетила вртоглавицу.
Није грешка, јавили су јој. Јавио се уредник „Плавог круга“. Хоће да штампају књигу. Позвали су је у прес-тоницу ради договора. И све што јој се дешавало као да је био сан. Муж Сретен је напустио стан и преселио се код младе активистикиње странке.
И све је кренуло како јој је писац казао: Књига ће те повести другим путем.
Прво, друго издање…
Најављен је и филм по чудесном роману у којем је маестрално описана и откривена тајна женског тела…
„Седмо небо“, сањариле су читатељке.
Читали су и мужеви да виде шта је то што је жене толико залудело.
Убрзо су почели књигу да преводе. У Италији је постала хит, у Француској, у Шпанији су били редови ис-пред књижара…
О свему томе она је писала у новој књизи „Срце које пева“.
***
Три године касније враћајући се у завичај писац прође кроз варош Трешњево. Мирна варош, ретки прол-азници и онај провинцијски полумрак што казује колико о сиромаштву толико о учмалости која не зауставља пу-тника. Њега изненади када виде осветљену зграду, и пр-остор око зграде, близу парка на излазу вароши. Готово нестварно много светлости, „ко ватра у мрклој ноћи“, помисли. Испред зграде виде доста света.
Хајде, да предахнем мало, помисли, паркира кола и изађе. Када приђе згради виде скупину средовечног света, највише жена, па и младих међу њима. Са озвучења је допирала тиха музика.
Едит Пјаф је певала „Les amants d’un jour“.**
На зиду зграде виде велики постер:
Лена Л. „Седмо небо“.
И виде кроз стакло како у реду, с књигом у рукама, стоје жене, и понеки мушкарац, а при дну просторије за столом седи Она и потписује књигу. И виде, како се Она у тренутку трже, испусти оловку, подиже поглед, али Она га није могла видети, јер је био на тротоару, није га могла видети од светлости што је испуњавала просторију нек-дашње продавнице луксузне робе.
Осетила је у грудима благи дрхтај.
„Боже“ чу из себе…
Секретарица која ју је пратила на трен се збуни, али нова читатељка са књигом све смири.
Он је успео да види оно што није могао с места на којем је стајао видети. Плаве очи као априлско небо понад села Трешњевице…
Окренуо се, осмехнуо, и кренуо полако улицом, за-мишљен ускоро је изашао из вароши идући ка плаветнилу које је само он у вечерњој тами видео.
___________________
*Ферид Мухић: Јогинов задат
**Љубавници за један дан
ТАЧКА
Коначно је завршио животопис. Иза брда речи ставља тачку. Запањен гледа како тачка оживљава и расте, плави рукопис, испуњава собу и све унаоколо.
И Он се, ни сам не знајући како, нађе у мраку у коме се ни прст пред оком не могаше видети.

ЛИПОВ...

У аутобусу Бубањ - Врежина старац у изношеном оделу, са изанђалом капом на глави, необријан, обраћа се сапутнику, оронулом старцу, исписнику, на суседном се-дишту:
Кажи, ако знаш, какве је то школе завршио Кркобабић да има плату колико мојих 20 пензија? Је ли ослободио Косово? Је ли измислио струју? Је ли Бог?
А ја био на Кошарама, бранио Косово. С ким? С ов-има што ни варенику од мачака не би сачували. Метак ми окрзнуо главу, погледај ову бразготину.
Мани ме, човече, доста ми је моје муке. Данима висимо испред градске скупштине, иштемо плате. Од 2000 године ни динара не примам, не знам више ни ко сам, ни шта сам. Пусти, Кркобабића, не једе ни он са две кашике. Ко зна, можда једе са десет.
А тек мени. Не дају нам ратне дневнице. Тужили Међународном суду, од оних што су нас тепали иштемо правду. Видиш овај наш посланик. Знам га, никада ништа није радио. За шта ли узима толике паре? Колико је само таквих, а ми се питамо што је овако.
Ето, какав смо народ?
Какав?
Народ, липов курац.
6. дец. 2013.

У РАМУ ПРОЗОРА ЛИЦЕ СТАРИЦЕ

ВИДЕО сам то изборано лице старице у раму прозора оронуле куће идући тротоаром. Погледи су нам се срели, у њеном видео се читав живот. У тугу видех у том погледу. Tугу и жудњу.
Улицом су тутњали аутомобили. Старица је зурила кроз прозор, некога је, можда чекала, у мислима својим призивала. А аутомобили су тутњали... тутњали...
После много година идући истом улицом сетио сам се лица старице. Она куће беше срушена, на тераси нове зграде стајала је девојчица. Весело је махала пролазни-цима.
У њеним покретима видела се жудња за одласком. Сетих се оне старице, и видех је поново у раму прозора куће које одавно нема.

ПРИЧА ИЗ КЗМЗ

СТАРИЦА крши руке. Говори полако. Седа коса, бледо лице. Каже, не могу да спавам од муке. Унучићи моји по сву ноћ пуштају музику. Вриска, цика, глава ми се распада. Сиђем, молим да утишају мало. Они, тобож, за-чуђено: Бако, откуд ти овде?
Па, где би била него овде? - питам, без гласа.
На Бубњу, бакице, на Бубњу. Тамо ти не би сметала наша музика. А тамо ти је одавно место.
Ја се скаменила, а они се церекају. Машу рукама.
Унучићи моји и њихови чупавци.
А на Бубњу је, докторе, гробље. Не могу да испричам колико сам се радовала мојим унучићима. Колико сам само суза од радости пролила. А сад, никако да ми из главе изађе њихов смех.
Само дудњи: - На Бубњу ти је, бакице, место.
Зар ти ниси већ тамо. А смеју се, смеју, докторе. Смеју...
14.12. 1999.

ЛЕТЕЋИ ЗИДАР МАНОЈЛО

Већ се мутио вечерњи ваздух, а ми смо поправку фабричког димњака приводили крају. Манојло је задњи венац цигли заливао малтером. Одвезао је појас, требало је само још једна вангла малтера да се прелије, цигле да се повежу.
Ха, казао је, шта ће ми појас, па ја ионако знам да летим. Ето, сутра сам већ у мојој гори, с мојим орлима. Тамо где ми душа кликће.
Нисмо ни видели како је склизнуо у празнину испод димњака.
Никола ме немо погледа.
Он је већ стигао у своје горе, каза.
Увек је казивао да зна да лети.

ЖИВОТ У ЈЕДНОЈ РЕЧИ

Сетио сам га се када су јавили да је у Америци умро. Били смо ђаци када нам је учитељ казао да Јован одази код родитеља у Америку. Ушао је у наш разред ђак из четвртог разреда и поздравио се са свима. У Америку одлази, били смо усхићени. Отуда нам је, у то време, стизало млеко у праху, и јаја. Звали су их Труманова.
После су године и живот све потиснуле у заборав... Вест о његовој смрти је стигла у већ опустело родно село. И ми смо се сетили нашег детињства и школских дана…
Окупили смо се на погребу, разговарали и већ оседели, поново упознавали.
На крсту поред Јовановог имена беше урезано и америчко Џон.
У тој речи био је цео његов живот проведен у свету.
Тамо.
У Америци.
2005.

24. МАРТ 1999.

Оно неколико преосталих мештана је упозоравало ар-хеологе да не чепркају, да не копају на Голом брду. Од давнина су мештани на избрешку палили свеће, ни сами нису знали зашто, нити да ту нешто има. Место су звали Светиња. Сада је село опустело, само неколико старица и стараца.
Стари Гаврило је говорио чувеном, тако су новине, кажу, писале, археологу да се мане ћорава посла. Чуо је још као дете да у брду живи нека сподоба, анђама, шта ли? Храни се оздо из земље корењем, зато је, веле, ово брдо голо, обрасло кржаљавим шибљем. Ни стока ту не залази. Ни птице преко не лете, само ноћу у недоба хукне сова, огласи гавран. Раније, вели, када год су ту нешто копали увек би се заратило. И, опет ће, ако ту почнете да копате, да тражите то што ко зна коме припада. Ако л´ ишта ту и има за оне који су на овом свету.
Професор је само однахнуо руком.
Барачицу су поставили у удолицу, сутрадан је требало да крене са ископавањем. Поставили су маркере, раднике ће довести из оближње вароши. Те вечери су изашли у А., ваљало је прославити почетак ископавања.
Вратили су се касно. Испред бараке је догоревала ватра коју беху оставили. Крај ватре спазише прилику како седи. Пролазник неки, можда ловац, помисли проф-есор и приђе. Поноћ је одавно прошла. Је ли хладно? - упита. Чуо сам да у овом брду живи неко створење, једе корење, и уместо лица има ужарена уста. Прилика је ћутала. Професор штапом проџара ватру. У то прилика подиже нешто налик на главу и професор запањен виде уместо лица разјапљена уста пуна жара. У трену прилика се разли у мрак и као да ништа није било ватра је пла-мињала.
Ма мени се ово привиђа, помисли професор и пође пут бараке. Мало сам и пинуо.
Пробудила га је ларма радника. Већ су стигли, посло-вођа Обрен је делио лопате и крампове.
Професор уписа у дневник:
Почетак ископавања на локалитету А.
24. март 1999*
*
Истог дана, увече почело је НАТО бомбардовање Са-везне Републике Југославије, Операција Племенити наков-ањ (Operation Noble Anvil), у Србији познато и као Милосрдни анђео или НАТО агресија, била је завршна фаза Рата на Косову и Метохији, која је трајала је од 24. Марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.
У дневнику „Живот под узбуном“ 24. 03. 1999. записао сам:
21.30 h. Бомбардовање. У 20 h. зајаукаше сирене. Л., у паници. Народ изгубљено стоји испред склоништа. Улазим у непроветрену просторију склоништа из које бије мемла. Збуњена лица, страх у очима. Ћебад, торбе... Возим Л., у Р.П. Са ТВ грме песме које излуђују. Већ месецима РТВ врши психичку тортуру програмом. Слушам глас спикерке: Снаге САД напале су војне циљеве у Југославији. Американцима се обраћа Клин/тон. Обавештава да је Милошевић у задњих 10. година започео крваве ратове са Хрватском и у Босни. Говори и о кризи на Косову…

КАМЕН

Запрепашћен мистер Џон, негда Јован из косовског села Витина, виде у витрини да се камен који је давно донео из завичаја, из зида родитељске куће, нагло руни, у прах се расипа. Током дана стиже зла вест. У завичају, стару кућу су, минуле ноћи, срушили и спалили шиптари.
Док се тамо камен куће у огњу расипао, и овај овде се у витрини, од неке само њему знане муке, у прах прео-бразио.
1994.
ИЗ ЖИВОТА
(Од С. Б. чуо)
Испраћају Кадивку у пензију. Цео радни век провела у Општини. Негда девојчурак почела као чистачица, каве кува-рица, курирка… прођоше године, стиже и време за пензију. Приредили славље, поднапили се, осколили, обезобразили, из њих ракија добрахно прозборила хоће с Кадивком да се шале.
Јова референт пита: - Хајде, реци нам, ко те је најбоље јебао?
Она се осмехује.
Вели: Сви сте ме добро јебавали.
Јова понавља: Добро, реци, ко најбоље.
Ама, сви сте били добри, кажем. Добро сте ме јеба-вали, али Мита поштар кад ме јебал ја се од други свет отимам, и кад се вратим, он ме па и даље јебе.
Тека!

ОДЛАЗАК КАЗАНОВЕ

У старачки дом, на нашу велику радост, стигао је нег-да славан глумац.
Стигле су нове генерације па је стари глумац био већ заборављен.
Ми смо га знали, био је негда наш идол.
У своју собу допремио је на стотине костима. Сачувао их је, у спомен на улоге. Прво јутро ушао је с малим за-кашњењем у трпезарију. Какво изненађење, био је у одећи племића.
Како су само кликнуле г-ђа Софија, како је ра-зро-гачила очи г-ђа Дивна негда градска лепотица кришом заљубљена у глумца.
Коначно, ево судбина јој се осмехнула, нашли су се у старачком дому.
Доручак је прекинут, сви смо се окупили око старог глумца.
И свако ново јутро је било у знаку нових ликова. Живост се уселила у старачки дом. Ко нам све није стизао у лику старог глумца? Краљеви, ратници, луде...
Тог јутра се Глумац појави у костиму Казанове.
Пришао је г-ђи Софији и театрално је пољубио као прави Казанова.
О, како је само блистала г-ђа Софија. Коначно, сан јој се остварио.
Али, следећег јутра наш глумац се није појавио. Око поднева када су отворили врата нашли су га беживотног у постељи. Био је у одећи Казанове.
Умро је у сну, с блаженим осмехом на лицу.

ЧУВАР КОЈА

Ветар туче у барачицу припијену уз стрму косину каменолома. Чувар Која, обневидео од силних болова бунца, црни од изанђале поњаве под којом се склупчао. Уторак је, мни, а смена ће доћи за недељу дана. Сам, овђен у планини чује јоштер само завијање вукова и хујање ветра у тамним врховима борова.
Сањао је о стану, тамо у Г. а скапаће, осећа, у скле-паној дашчари. Испод нагорелог душека, између две црвоточне даске чува решење: Одлуку о додели стана.
Зачикивали су га: Шта ће теби стан? Нећеш дочекати! А ниси, болан, ни свико на зидано.
Ветар све жешће удара, у бубњари јошт понека жишка светлуца и лапи...
Чувар Која тоне у белину сна, и чини му се да чује како неко, тамо испред, у мећавини весело пева.

НЕМУШТИ ЈЕЗИК

После издржане затворске казне вратио се Р. у родно село. Дочекао га је оронули кућерак на брду, брвнара коју су зиме и године већ свалиле на земљу. Село скоро опустело, а требало је живети. Кућерак је успео да поправи. Купио је кобилу. Назвао је Коба.
Кажем му да су тако звали Стаљина. Зовем је, вели, и видра. Живим од ње. И она од мене. Сад шпартaм бразде за сејање кромпира.
Извештили се и он, а и кобила. Припиње је да пасе на нашој ливади. Озго са Свеловог брда је позива. Кобааа! - одјекне његов глас.
Она зарже, одазове се. Разумеју се, каже. Зна, да ли се напасла, да ли треба да је одведе у шталу.
Како? – питам.
По томе како рже, разумем. А зна и она када сам љут, и те како зна. Куд би ми једно без другог?
7. јули 2009.

СТРАШАН СУД

Наднета над гајбицом са кромпиром из којег су гру-нуле клице, беличасте стабљичице, мала шумица слузаве боје, вапе да буду стављене у земљу, да закопане оживе. Пролеће је, време сетве.
Из кромпира на све стране вире клице, за дан, ако се не ставе у земљу исушиће га, а они ће се спарушити и ишчезнути у смраду постојања, нестајања и труљења.
Закопавај, спасавај! вапе клице.
Страшан суд! вели, наднета над гајбицом кромпира који одлази у клице.
Има код Данојлића стих: Закопај ме да би живео.
24. 05. 2005.
НЕСАНИЦА
Мустафић: Када смо се враћали из Приштине видео сам поред пута како свраке кљуцају човека. Убијени је био поред пута. Отада ми у сну све искрсне и не могу више да заспим…
10. 01. 1999.

ЛИК СА ПЛАТНА

Сликару В. Р.
Само да не измакне јасноћа, каже.
С платна се осмехује жена пролећне лепоте.
Данима бди над платном. Боје. Четкице. Боје. Каже, радићу на овој слици све док не проговори.
Зачуђено уочава како му се лице преображава у лик жене са платна
Касније, беше месец дана прошло, позвони на врата атељеа.
У вратима се појави жена.
Улази, човече.
Гледа је збуњено.
Улази! био је то његов глас, његови покрети.
Сада је сигуран док је зачуђено гледа да је то лик са платна. Помисли, да се он сликајући претворио у лик који је годинама сликао.
Где је В. ? пита.
Она показује на платно осмехујући се.
На платну види њега, осећа његов поглед, као да га до-дирује.
Јасноћа је заблуда, чује глас, коначно сам открио у чему је замка те самообмане коју називамо уметност.
Напољу се шапутаво спуштало вече.
Мотрио је са платна загонетно се осмехујући.
Све што постоји постоји јер је трагично непостојано. Као и ово што зовемо живот.
Жена се осмехивала. Знала сам да долазиш, каза.
Збуњен, и не зна због чега уплашен, истрчава на улицу. И трчи, и чује како му срце помахнитало туче у грудима.
Види његов загонетан поглед, и види њу у вратима.
Миришe на боју преко које се таложи плеснива скрама стварности.

|ЖИВОТИ

1.
Стогодишњег Гаврила питају како му је прошао живот.
Да ли је сто година доиста много?
Он их погледа и пљесну длановима.
- Ето, тако. Толикооо.
2.
Старац у аутобусу:
Као да сам креснуо шибицу, прође живот.
МУЗЕЈ СОЛИ
Тишина у Музеју соли у Поморју. Стара колица изло-жена у светлој просторији Музеја, нагрижена зубом врем-ена, с јасним обрисима шака солара. Памте ли ове ручке напор њихов, чују ли још шкрипу точка, бат корака, шљапкање по води базена. Гледам изборана лица солара на фотографијама. Уз колица је и лопата – решетка кроз које вода отиче док се со скупља. Цену соли зна само онај који је од мора убира.
Долазе одасвуд туристи, насмејаних лица, са фото-ап-аратима. Путују слике из Поморја у свет из овог је-динственог музеја соли. Носе причу о соларима. Причу чије речи не знају за муку солара.
Тик до музеја је поље соли. Велика површина је дрве-ним рамовима испарцелисана. Сунце греје, вода се враћа небу, со таложи на бетонско дно. Тако одвајкада, тако до судњег дана.
А тамо блиста море и небо светлошћу обасјано.
Поморје, 14. 08. 2006.

ЈАЈА ЗА БИЛ ЛАДЕНА

На крају плаже, под вашарском настрешницом, на задњој-унутрашњој страни, на дашчаној прегради нацртан је лик озлоглашеног терористе Бил Ладена с аутоматом у рукама.
У прорез на табли ставља главу човек с лажном брад-ом. Кревељи се, пркосно осмехује. Он је, кобајаги, тај чувени терориста Бин Ладен вођа Ал Каиде.
Цео свет је у потрази за њим, а он се овде у Созополу забавља, паре од радозналих туриста згрће. Радозналци треба да га гађају, и погоде јајима са удаљености од око 4.0 м. колико има до пулта. Јаја продаје помоћник, младић што позива посетиоце преко озвучења.
Опаки Бил се кези, посетиоци гађају, промашују, јер Бил се извештио, зна да на време измакне русу главу. Разбијена јаја се сливају низ дашчани зид. Из звучника јечи музика, грми страшни Бил, на сваки промашај узви-кује FUCK JOU!
У општем метежу све ми је ово гротексно, донекле, и понижавајуће. Али, свет се скупља, купују се јаја, гађају Била, смеју се. Низ дашчану пеграду сливају се жуманца, на земљи гомила љуски од полупаних јаја.
Бил се изазовно кревељи, летњи дан у Созополу про-лази.
14. 08. 2005.

АКЦИЈА

Сви су знали да се у вароши Т., у зградама опасаним зидовима налази центар дроге и оружја. Припремана акција је држана у најстрожој тајности. И нас је изне-надила команда, знак да акција почиње. Фактор изнена-ђења нас збуни на тренутак.
Минула је поноћ, месечина обасјава као у сну варош и силуeте брда у даљини. Сјаје звезде, осећа се у ваздуху дaх пролећа. Сваки од нас је знао шта треба да ради. У сваком од нас, знао сам, је дрхтало. Има тренутака када у човеку све стане, када остане без мисли, када зна само за команду. Шта ће бити када стигнемо пред ту фамозну зграду о којој се у вароши шапутало. Приближавали смо се, као сенке на месечини, нечујно, увежбано са спец-ијалним оружјем у рукама.
Специјална муниција која погођеног само паралише, наша одећа је била лагана и непробојна. Имали смо утисак да нас у овој одећи нико не може видети. Већ смо били на домак, видео се зид око зграда, у највишој згради приг-ушена светлост се сплитала са месечином. Одједном стиже знак да се окупимо на договореном месту.
Био сам сенка у сенци липе. Осећао се мирис младог лишћа. На неколико корака видим сенку свог друга. У мени је све тутњало. Шта је ово? - питао сам се. Чу се и петао. Видим на хоризонту руди зора. Прође камион натоварен дрвима. Откуд камион када је све блокирано. Из Т. нико није мога да уђе, ни да изађе.
„Преврнућемо сваки камен, претрести све али ћемо ликвидирати то жариште криминала“, изјавио је Први човек на ТВ. До њега ја стајао Други, безизражајно гледао, немо осмехивао.
Одједном пуцањ. Знак да је операција завршена, ак-ција окончана. Онда тишина. Јутарња, пролећна с мири-сом пробуђене земље и трава. На договореном месту смо се без речи укрцали у возила, вратили у базу.
У новинама је већ био штампан текст о акцији коју су извеле специјалне снаге у најстрожој тајности. У месту Т. уништен је центар за производњу дроге и нелегалну про-дају оружја.
Акција је успела. Први је одликовао другога. А наша јединица је размештена, били смо у обавези да о нашем раду ћутимо. И ја о томе никоме ни реч нисам никада казао.
15. јул 2012.
ПРИЧА ПЕСМА ИЗ ПЕСНИКОВЕ КУЋЕ *
И ХУК речице у кањону
На кратко нам беше пут
С леве стране пећина с причом
О збегу и детету жртви
Потом се раскрили пејзаж
Зеленила са горским висовима
Наше погледе испунише слике еденске
А нигде живе душе само зеленило
Само понегде куће оронуле у се клонуле
Жубор Папратнице виделом висина
Са дахом земаљским вечности обриси
Пред самотном кућом песниковом
Давно остављеном напуштеном
Тугом самоте притиснутом
У селу опустелом погледом мотрим/о
Судбину људских станишта
На спомен камену копне имена ратника
Коме та слова сенке живота и ништа
За сећање фотографишемо се на прагу кућном
Праг је на гомили сложеног камења
Не сећа се више када ту домаћин крочи
У соби убоге прошлости још живе остаци
На дувару у раму песник и супруга и свеца слика
Чега се сећа соба пуна тишине
Усахнуле су приче ишчезли живота знаци
У соби где више скоро да ничега нема
Оком песме ја видим све
Позвани смо од Радета Томића песника
У дом његов да га у песму нашу преселимо
Чује нас из свих ствари што тихо нестају
У стихове о томе преображавају
Мотри из свог мира из свемира
Чује из ове тишине из зеленила
Слуша из тишине небеске у којој сада живи
У мислим мојим прослови
Песмом овај дан благослови
У колу земаљске ваистине
Песници у некдашњој песниковој кући
Мотримо све што песма свих језика биће
Трошност и заборав тишину тај језик будући
И овде за све то нађосмо о томе слово
Ехо свега збра минуле одсјаје
У песму што после свега само остаје
*
22. маја 2010. нас неколико песника: Обрен Ристић, Милица Лилић Јевтимијевић, Зоран Вучић, Небојша Ђорђевић и Радомир Виденовић Равид посетили смо родну кућу песника Радета Томића. Беше са нама и рођак песников Дарко. Овај већ поклонички обичај уприличен је у поводу доделе Награде Раде Томић за необјављену збирку песама. Свети ореол мученика песника, небесника – Радета Томића, обасја именом збирку поете наших гора блаженог Зорана Вучића Знаци из тескобе. Небеснику се својим гласом одазва и Вучић, придруживши се претходним Томићевим изабраницима Живку Николићу, Гордани Боранијашевић, Мирославу Тодоровићу и Дејану Бо-гојевићу...
Ови стихови су основа за причу о том дану.

ЖИВОТОПИС Г. Т.

Његов буран живот урезаше у камен.
У црту између две бројке.
О томе трава што се у зеленом распламсавању пролећа распевала унаоколо.
И пламичак свеће што догорева... Опомиње.
Зна тај пламичак, испраћа и памти, капље на животопис Г.Т.
Сузи твојој весник.

ЗМИЈСКИ СМЕХ

У својим белешкама: Das Geheimnerz der Uhr. Aufzeichnungen, 1973 – 1985. има Елиас Канети запис:
ДА би мучили змије, деца их стрпају у џак негашеног креча и долију воде; сиктање змија, док преживљавају муке спаљивања, деца називају змијским смехом.

САНДУК ПУН ТАМЕ

Пролази неколико хиљада годиан: један трен
СВЕТЛЕ прозори у девичанској пени таме, као да се немо дозивају преко мрачних урвина у које се спокојно слегла уморна тишина вазда младог видела.
Жмиркава светлост са Градине види како на Маличу светли прозор. Ено јошт је жива Миланка Петрова. Под Острешом светлуца, између ветром узнемирених грана назире се сенка у мраку, без гласа прича се шири. Као будне варнице, на Белом Камену, Жировњу, Клику, Коритима, у самотној тишини до-гледају се дозивно светиљке. Испод звезданог неба преко којег далеко шушти Кумова Слама тајанствено светлуцају миленијуми уморних брда. У мраку завет-ном угасли шумови својим црним окицама лагашно дрхтуре и чиле, сене бивших и будућих.
Искрсавају у погледу минулог живота маглене слике.
Ено, горе, у Чакаји утрну светиљка. То стара Радунка оде на починак. Постојала је на басамку, гануто гатала у глуху ноћ: у куда да се дене, коме реч утехе да каже? Види све је мање светиљки, све више угашених кућа. Од Ђуревданка пет се већ утулилио. Горе, на брду, у трави гробови. Ветар је разнео сасушене венце, крстаче кише пролетње извалиле, нема ко да их усправи, јадо мој јадане...
Како су лепе и рујне биле руже... певала је негда на гласу ђевојка Радунка...
У мрак пиљи, на мрак мркли мирише, из мрака чита старина Гаврило Теодоровић. Види како ове светиљке линијом невидљивом повезане граде огро-ман сандук. Сандук пун таме.
- Хеј, ти, црве земаљски! Има нешто што не знамо шта је, и то Нешто зовемо Бог. Када ти куцне час све ћеш сазнати, ал, авај, доцно.
Око Гаврилове главе сјајаво трепери круг за који он још не зна. Па ми смо сви у том сандуку, мрмља и чује како изговорене речи ожалошћено ишчезавају у тами пуној мрака.
Угасла су сва светла. Ко ће сада записати: и сви су они умрли. Мир је до неба, а мркла тишина је плавила брда и хујала као преко страница још неисписане Свете књиге...


СУЗЕ

У РАМУ прозора блажено лелујају класови кукуруза а злаћана светлост шара кроз шуштаво лисје чудесно миље што из трена у трен мења облик. У прозрачном виделу бодро сја ћилим пејзажа.
Магле се у модрикастој тишини брда, стапају с благо-словеном топлином небеског плаветнила искићеним рунастим облацима: ено, онај личи на уморног од живота старца Гаврила, носи џак са житом на леђима, а доље путељком, који чини се доконо врлуда кроз поље, неки чича заиста кривеља са џаком на леђима. Поред њега трчкара пас, на избрешку кућа, бели се радосно. Прозори се загледали у поље, иза, у зрелој ситости миомириса разбашкарио се вотњак, дахом јесењим запахнуто лисје златасто светлуца.
Између њива под кукурузом у зрењу на ливади свет-лозелене боје пасе крава. Гордо на средини њиве мирује храст. Украс је целом пејзажу, види се издалека...
Воз се уз шкрипу и клопотање зауставио испред сигнала. У купеу неколико путника. Човек са постаријом женом. вели да је инвалид рада, а и она је сва фалична, гуши се, има астму, жига је у крстима. Иду да се мено прикрпе у Бањи. Ако не помогне Бања, онда иловача... Хе - хе насмеја се невољно човек. Жена је ћутала, гледала је кроз прозор. Није ми што сам болесна, мислила је у себи, него мука што не могу више да радим. Ех, негда понесем од куће вуну, увече донесем џемпер. А сад гледам мали џакчић и не верујем да га не могу понети. Стиже изненада старост, кад пре? Старост жалост.
И деца већ почела да старе. Убија их градски живот. Копне у оним оборима од бетона. Син остао без посла, снаја на плаћеном, деца треба да се школују, да живе, једу. Тамо у Граду мислили да је срећа, сада немају ни за храну. А године стижу. Ко да им пружи, одакле да узму? Чује како многи дижу руке на себе... Иду тако улицама, а не знају ни куд ће, ни шта ће. А село празно. Откад није чула да неко прође путем и да пева. Где одоше сви ти људи, куда неста толики народ. Све је то носила у себи. Осећала у грудима како је гуши.
Човека боли давно одсечена нога, јој како сева пред кишу, оће да полуди од муке. Кука, не вреди. Прерано оседели младић се накашља и поче да прича о несрећи Српске Крајине. Четири године носио пушку, а сад избег-лица. Нико! А, зашто? Псује Мартића, говори о издаји српског народа, дрхти док прича. Хрвати бомбардовали колону, очај, то се не да испричати речима. Брат није издржао, изашао из колоне, склупчао крај пута и активирао бомбу. Веселник имао 18 година. Питам се да ли има неки писац да о томе напише књигу?
Да се зна. Да о нашим судбинама читају и да нешто из тога науче. Ови данас кваре само артију, пишу о ничему, сви беже од горке истине наше црне стварности. Посмодернизам, лепо каза онај писац Павловић, пара-зитизам. И ту је ђаво идеологије умешао прсте и одредио о чему и како да се пише. Да човеку живот и књигу огаде. О томе је мислио, а онда зајеца и шакама обујми главу.
Онда отвори новине. Дуго зури у Политику од 7. 11. 1995. Гледа наслов: Борбени авиони НАТО-а су данас обновили нападе на српске циљеве у Босни.
Лудница. Пакао - уздахну тешко младић.
Море! - промрмља човек до њега - ко пита жабе када ће се чистити мочило?
Је си ли ти манит?- огласи се жена подижући поглед. -Како то идеш?
Извини, пријо, дигни мало краци, да пројдем - одврати путник с влашком шубаром. Оћута. Пиљила је кроз прозор. Жарило је у грудима. Само она зна како ју је живот жестоко уједао. Доктор који јој је написао Упут за Бању јуче, изненада, умро. Како то, лечио људе, а сам умро. Сети се Милуна из болнице у Пожеги. Јадао се, веселник, на срце.
Не брини, говорили су му, док си жив срце ће ти служити. После како буде.
Мотри како тамо на отави мирно пасе крава а кроз главу пролази живот. Само жуборе слике, пролазе људи којих одавно нема. Искидана мрежа пртљажника јој је додиривала главу.
Једна доста, две су мало - преплитао је језиком заја-пурени Брка шеврдајући ходником. У руци је носио флашу са брљом. Удри бригу на весеље. Пи, једи, весели се и на живот посери се - брундао је. - Живот је сезонско занимање - наглашавао је. Цврцно колико не треба, њему потаман да муку заборави.
У купеу тмурно, изанђали сицеви, врата изваљена, стакла прљава, на левој страни нема стакла па промаја туче. Кроз рупу на поду црни се зарђала шина, види и трулежом начет шлипер.
Појави се кондуктер, а главурда, бокте, ко буков пањ у забрану.
Добра за српски подварак - намигну блесаво Брка и натеже флашу. Пружи је кондуктеру. Кондуктер погледа снебивајући се. - За здравље гракну Брка - не либи се. Моја је, добра, од Бога боља. Бог кад узме памет не враћа, ова увече узме, сутрадан враћа. Хајде, пријатељу, не живи се сто година.
-Када ћемо кренути? - чу се из ходника.
-Кад отворе сигнал - мрзовољно одврати Главурда. - Ваљда нису заборавили да налази 5816. Ма, ко зна? Ма, све се зна, јебо га ја?
- Шта наилази? Тутњи. Љуља, брајко, ко пуж букву.
Брка се грохотом насмеја. Као да се камење котрља низ урвину: О-хо-хо-хооооо...
Из другог купеа долепрша одломак швалерске при-че...
„… ја би теби сукњу на главу, ево ’вако и викнула: Бежи, Марко!“
Марко рипи на врата, сјури се низ вотњак, а Саво је блентаво дахтао под Росином сукњом... А - ха - ха... А после сам је домаћински избубецао, долепрша, уз веселу цику, отуда.
- Бежи! Ти си за попа, бре! - сикну цичаво женски глас.
- Не иди с голо дупе међ пијане сватове - чу се из ходника.
Што школованији то већа џукела, што старији већа свиња - мудровао је Брка заплићући сметено језиком.
- Е - е, е-е, умрло је то давно! - одсутно промрмља младић држећи се за главу.
- Лако је женама да тргују, имају робу, робу продају, роба им остаје. А ја вучем ову крмачу - галамио је шкем-боња са огромном платненом торбом. С муком је, брекћу-ћи ко сипљив коњ, подиже горе, на пртљажну мрежу.
- Немање је горе од мечку, од мечку можеш да се сакријеш, од немање немаш куд - говорио је, као да се правда. Уморно се свали на седиште.
Жена беше затворила очи. Сећала се летошње бриге. Помагао им око косидбе Милун.
У подне припела краву уз ограду, Милун одмара у хладу јабуке. Припекло ко никад. Титра јара, све се стишало и тице се у крошњама воћака умириле. А Милун ће како је ово милина, како ће, каже, читао он, за милион година бити такве врућине да ће све изгорети, а земља бити, црна Маро, ко челопек. Она се скаменила. - Шта кажеш? - питам згранута, а мислим да није шено од врућине.
- Јок, нисам, него тако ће бити - каже.
- А шта ћу ја са мојом кравом?
Он ме само погледа,одмахну руком. Оде да откива косу.
Данима је само о томе мислила, ноћу није могла да заспи. Кога да пита. Хоће ли моћи помоћи, ако зна. Боже сачувај, шта све у животу није чула, чему све није чудила.
Изненада жена бризну плач.
Наочаре склизнуше на под, али она се не помери. Човек је привуче уза се сметено је смирујући. - Де, де, буди добра жена! Ето дрво се на дрво наслања, а човек на жену.
Ех, ех, уздахну и извињавајући нас погледа.
- Опростите, ено, мотрила ону шаруљу, тамо на ливади, па се растужила. Моро сам зимус нашу продати да помогнем деци, остали у граду без посла, пропала фабрика. Сад немају ни они, ни ми, а жена се
преокренула, готово прозликала. Не говори, више весел-ница ћути. Ћути, да простите, ко пизда у шаци.
На женином уплаканом лицу искриле су сузе.
Одсутно је зурила кроз прозор.
Тамо на зеленкастој поњави ливаде мирно је пасла шаруља задовљно машући репом.
Воз писну и уз шкрипу клопораво крену.
У рам прозора уплови нови пејзаж.

ПРАЗНО И БЕЗ ГЛАСА

Не одбацуј ме у старости,
када ме изда снага немој ме оставити.
(Псалми, 71. 9)
ПРЕД зору је слана сребрнастим дахом прекрила сасушену траву, а брда поцрнела од самоће су бљештала обасјана сунчевом светлошћу. Осећао се дах скоре зиме. У долини је јектало: урлале су моторне тестере, ломљава оборених букава је пунила долину и пела се разливајући по обронцима до саме Свеловине. Чуло се дуго и оте-гнуто Чавааај, а потом би оштро кршење крошања ударајући о падине ковитлајући се дуго одјекивало.
Горе, на брдо је стизала јека, из које се као вапај, чинило се, издвајало отегнуто ааај. Брундали су камиони, звекетало је на пропланку, глас сирене је завијао и тулио се понад њива на којима је лагано издисала јесен. Над Свеловином су грактали гавранови. Јазавац је плашљиво јурио кроз шуму. Лисац се завукао између стења и прес-трашено фрктао. Ваздух се гушио у смраду бензина и нафте, плавичасти облачци су се витлали понад шуме. Из шумарка искочи зец, престрашен тутњавом џилитну из скровитог легала подно старе букве и јурну уз брдо. Горе, испод трема Жућа се протегну, нагло трже, жудно оњуши ваздух. Дашак мириса га стрефи, свитнуо је у ноздрвама воњ дивљачи. Ветрић је пиркао, благо је шушкало лисје, а јесењи мириси су невидљиво струјали унаоколо. Старица му је болећиво мрмљајући скинула синџир. Не знам зашто те мученица везујем, немамо ми више ђе. Старос, жалосшто казо покојни Вилиман, а ја буђ стара, буђ болесна. Ишла је лелујаво ко лад. Младо иде, старо суља - вољела је да каже. Причајући сама са собом скупљала је иверје. Жућа протрча поред старице. Она с чуђењем погледа за њим: - Ђе ћеш веселниче? Жућа осети како му ладноћа слане жари шапе. Од бљештавила у очима болно сину. Уто зец искочи на чистину. Заста скамењен, жути пас је грабио ка њему, око искежене њушке вијорили су облачићи паре, киселкасти мирис га запахну и он, инстиктивно ни сам не знајући како, стутка се у дрхтаво клупко, и стушти кроз малињак. Натрча на кокошку Љепосаву, готово саплете, панично кокодакање га помете али ноге га испред дрхтавих чељусти силином која се јавља само у самртним тренуцима одбацише и он се за тили час нађе на заравни. Више није чуо дахтање, окрену се и застаде. Стиже га дуго и отегнуто ауууу. Виде: на излазу из малињака подигнуте њушке пас је болећиво завијао у небо. Беше то лавеж пун туге и очаја. Зец весело поскочи, затитра по заравни, на србрнастој поњави слане остадоше хе-хе-хе раздрагани трагови живота. У дугим скоковима зажди преко њива. Жућа је разрогачено гледао како замиче иза венца жбуња. У ногама га је давила до сада непозната тежина. Арлаукну искидано и покуњено крену ка трему. Кокошка Љепосава је чепркала око сухог грања. Вољела је да сама трага а када би нешто нашла какоћући би призивала остале. Стара је још скупљала суварје, застаде и жалостиво погледа.
Жућа је цвилио, како да се помири са судбином? Скљока се вас балдисао и онемоћо. Шушну сухо слама, у башти закрешта сврака, а са брда долепрша лавеж. То лаје
Жућин другар, бели пас Сингер. Ехе - хеј, Жућане, јеси ли жив? авкао је хихотаво отуда Сингер. Жућа немо јечи, осећа како га плави умор, а капци тежају. Цео његов досадашњи живот је горко уцвелио и скоро придавио онај зец...
Стара седе на трупац поред јабуке. Кофа са водом се преврте. Понела веселница да напоји свиње. На сред авлије јој се замагли пред очима, под ногама нека чудна мекота у коју као да утону је збуни. Мисо да ће пасти јави се изненада и готово је престрави. Чула је да су у Лиси свиње појеле стару Јелинку. Саплела се код корита, Боже ме сачувај. Била сама, ко и она, ђеца се расула по свјету, човека згњечило дрво у забрану. Јаох, тихо закука.
Пред очима су јој свиткале беличасте искрице, у глави дубњало. Проже је и дрхтавица. Једва, назор, дотрапуља до трупца.
Е; Маро, ех, Маро, чемеру! завапи. Да ми је да легнем, душом да данем. А, ја кад седим мислим да могу, кад устанем видим , вај, не могу. Немош, не види те нико. Немаш, не види те нико. А, ђеца? Еееее, ако, имају и они ђецу, знаће како је мени било. Пишите ми, велим. Не знаш да читаш, кажу. Пишите, неко ће прочитати.
У штали рикну крава. Детлић зачекета у стаблу старог ораха: Тк, тк, тк... У сухој трави беласала се гомилица дрвеног брашна. По плећима брда златиле су се узоране њиве. Са дрвећа је нечујно вејало у млакој тишини лисје. Опада лисје, на пролеће ће опет озеленети, само човек оде и никада га више нема. Старој је дамарало у слепо-очницама, притискала их је увелим рукама и сећала се, цео живот је могла да сагледа у једном часку. Испред очију су јој лепршале црне мрље прошаране светлуцавим иглицама. Срце је тукло у спарушеним грудима као ухваћено птиче.
Све је прошло тако брзо. А живот ме није љуљао. Већ пет година је удова. Сама, без иђе икога. Он умро, а ја жива трунем. У гробу је, не мисли ништа, не ради ништа, ништа му више и не треба. Остави ме да се мучим сама. Умро. Ако, паметно је урадио. Преварио ме. Пита: - Маро, биће ми млого зор без тебе када одеш у Шарено село. Тамо је добро. Видиш, јоштер се нико отуд није вратио. Оде, а ја оста. Иксан само да се накрене и готово. Ма ни на крај памети ми није било да ће тако бити.
Све може да буде, само не може дрвени шпорет, и бунар на тавану. Вољо веселник тако да зановета. Умро у пролеће. Ђе домаћин умире када треба да се оре, кажи ми, дивна моја. Оде ко да га никад није ни било, Боже ме сачувај. Куд сам пристала јатка? А имо срећу: На дан саране време љепота једна те се онолики свет лепо послужи.
Сети се како су ономад наишли Цигани. Млатила пасуљ када бануше. Уплаши се: Шта ћу сад, црна?
И ти сама, упита Циганка, спуштајући торбу на змљу а лјепа немош је се нагледати.
С њом Циган бркат, обесио мустаће ко гаће на плот, ћути и само чури, бије дим ко из ћумуране. Жућа није ни залајао. Крмеља поваздан и њему пришо крај.
Нисам, имам ђецу, заусти да каже, али оћута.
Не бој се, стара, каже Циганка, нећемо ти ништа. Него дај нам мено љеба, и патлиџана. Имаш ли мрса? Виђели како се патлиџани рује, ама милина поглати.
Онај што само чури упита за ракију. Ни сузе ове године није било, каже стара, а оно што имам чувам за онај дан. У то груну авион. Фијукну између Остреша и Малича. До сада ово чудо нисам виђела. Па онај горе нема кад ни да види шта је на земљи. Циганин вели да је тамо иза брда грдан рат. Чула, има радио, кркља ко старац, али понекад лепо прича.
У Жировњу су човек и жена, неђе из далека. Избеглице, већ друга година су овђен. Јованов син Радан, јединац, погинуо на ратишту. Саранили га у пољу, веле људи, по џемперу га познали. Била и војска, запуцали над раком, и ништа више. Јован куросрећа од туге полуђо, Ковиљка смлаћена судбином се веселница око четреснице разбоље, оде и она. Пролетос наиђе Милош Цајкин. Био и он тамо на ту клетињу. Питам. Маро, боље да о томе не причам, због себе а и ради тебе. Полуђо народ. Најцрњи су они што никад нису ништа градили. Пале редом.
Попи каву и ракију, поседе, ко да је за ватру дошо и оде. И само ћути. Ћути некако чудно.
Нисам мјесила хљеб кажем, кад ме Циганка упита. Једем кад стигнем, лацнем, разлажем што имам, трпим. Сама можем и житко и густо. Имам јаја, даћу. Она извади из оне торбуљине ћуду, ево ову што је имам на мени. За јаја, каза. Иду у Котражу послом. Веле пре ће преко брда. Не иду више аутобуси, нема нафта, вако им лакше, а вајда је нешто и продати. Црно им лакше, мним у себи,
Коме, да продају? Цело село седам кућа. А само десет година пре овог дана живо село. А сад? Има деда, нема баба. Има чича, шевеља бангав по авлији, баба на оном свету доћи неће. Ено, она доље кућа, трње до врата стигло. Ђурина кућа опустела, ко да на праг људска нога није никада крочила.
Зарасли путеви, немош да прођеш да си тица.
Онда јој у трену завртложише кроз свест слике нек-дашње среће: блека стада, мукање крава, прела и мобе, ехехеј, ври живот свуда. Сад никога путем да прође, од када није чула да неко запева. Празно и без гласа, свуда. Ено, она велика кућа је чувених Лазића. Шесторо ђеце, све их ишколово, причају да се онај најмлађи често види на телевизор. Нека је, веле, сила тамо. А стари се смрзо у оноликој кућерини. Чуо Радул како је звао упремасе и кумио да јаве ђеци, да дођу. Оћута. Раскокодакала си се, казо би покојни Милун.
Идите вришко да вас не увати мрак, довикну за Циганима. Опет сама. Цигани су већ замицали у шуму. Би јој лечка мило, поразговарала је са живим душама.
Усамљеност је замајавала радом и причом. Разгова-рала је са кокошкама, њеним какокастим златојкама, грди-ла кравицу Булку, сажаљиво тепала Жући. Све прође и оде, и ја сам гробу на вратима. Чудо једно стока ју је разумевала. Секира кладара је рђала у ћошку подрума. Нема више руку за тебе, појешће те рђа мученице. Око кладе, док је скупљала љушчице за потпалу, бјеловом трупцу зараслом у траву и аптовину је говорила, какав би ти дирек био, а вако иструлићеш кукаван, ни сам нећеш знати, ни како, ни зашто.
Ветар је доконо тумарао по авлији, поред сваљене врзине расле су шушутаве гомилице лишћа. Изненада се кокошке кококодакајући сјурише према трему. Наста општа пометња. Рикну булка. Загрокташе у башти свиње. У Коритима преплашено залаја пас. Нечији звиждук ош-тро сину кроз ваздух као камен хитнут међу априлске облаке. Старицу као да хуј подиже са трупчића, она се усправи и слабашно узвикну: аааааааа... Жућа је зацви-лио. Јастреб је већ био црна тачка понад Клика. Старица је сва скамењена чула, или јој се то само причинило, из об-лака потоње крештање њене Љепосаве које јој кидаше душу, а видела је, казиваше дослије, читаве облаке перја што су озгора, туго моја, неђељама вејали.
Приспала сиња кукавица, јекну.
А какотање је врило под тремом, и у дрвљанику, крештаво и кокодаво је препричаван зао случај.
Ћути, Маро, казо би покојни Милун, његово је да лови, а кокошје да се чувају.
Џагор се полако стиша, авлију испуни мир зрелог поднева. Сенке су се издуживале, тек покоја тица се гласне, а зуј ситости од мириса зрелих будимки и крушака кантаруша, између грана са златастим лисјем, брујаше шапутаво.
Старица је себе кривила за несрећу. Преварио је сан, савладала немоћ, а он проклетник као да је из Клика мотрио. Осећала је умор у ногама, фалио јој је ваздух. Онда се сети да цео дан није јела. Нека, нека се одмарају и лонци и шерпе и шпорет. И они су ме појели.
Дан је већма замицао иза брда, гуснуло се у ваздуху, из земље чинило се да тијо исплињава тама.
Прође још један дан на овом свјету. Стара се завуче под поњаву. Са тавана је чагрљало. Цијукали су мишеви. Нећете ни ви дуго, шапутала је, то мало жита биће док сам жива, па потљен куд вам воља. Накотило се много мише-ва. Имала мачку, дала је Миланки.
У сну казивала, била божопрости миш, а ова мачка Јулка, притисла је шапом оће да је поједе. Тргне се престрашено, лице јој изгребано, а мачка дивље мјауче и само фркће.
Невољно се сећала живота у млаком мраку собе.
Одмотавала је свуноћ клупко година и виде да на крају ничега нема.
Брзо се смркавало, мутило се видело и стапало у ог-ромну грудву таме. По околним брдима жмиркала је слабашна светлост у прозорима усамљених кућа.
Спрам хладног сјаја звезда, између крда брда и тамног плаветнила гомилала се глува тишина.

КУЋА ЗАКЉУЧАНА ИЗНУТРА

Стара Радунка се зачуди видевши да нема ограде око куће. Месечина је чудесно обасјавала вотњак, кућу и брда унаоколо. Чинило јој се да види све као у сну. Између воћака ижђикали мадљари, путељак преко брда беше зарастао у коров, грмови шипурка се разрасли између стабала, купина се шепурила око негдашње ограде.
Изађе на брдо, згранута виде да је од Клика шума скоро стигла до Долине. Тамо где су негда сејали сада је шума. А овамо према воћњаку вијори се понека претходница бреза, бели се на месечини радосно. Тамо према Коритима, Белом Камену мотрила је чудесно ноћно плаветнило испуњено ноћном тишином.
Зачуди се када уђе у кућу. Кућа споља незакључана, а унутра на вратима соба катанци.
Сети се: То се моја деца поделила.
Осећала је, знала, сада једно поред другог пролазе, не говоре.
Седе на троножац да предахне.
Да у ћутању нађе одговор, ако л' одговора уопште има.
Пред зору изађе из куће и запути се на Свеловину. Некдашњи пут беше излокан, саплитала се о џомбе. А и гробље беше зарасло у коров.
Уђе у своју вечну кућу и никада више не пожеле да обиђе своје земаљске стазе.
1998.

ГЛУХО

ЕВО ме на брду. Вичем из свег гласа.
Зовем. Кога? Ниђе живе душе.
Узвикујем моје име: Мирославеее!
Из урвина одјекује, разлеже се уморно и отегнуто,
тугом моје самоте прошарано: Ееее...
Прхну преплашено јато, из напуштене и опустеле куће излете гавран, гракну и ишчезе у зеленом вртлогу шуме.
А глухо се таложило около планинских врхунаца сa облацима између којих се јошт видело небо и ове скамењене реченице.
1993.

МУЋА И ЈОВА ДАБОМЕ УЛАЗЕ У РОМАН

Јова Дабоме се унезвери. Забога, шта чекате?
Видим, подрхтава му брада, ужагрио очима. Цупка око крнтије, негда аутобуса „Турист- бироа“ купљеног у Р. на отпаду. Лупа нервозно по лиму, десном руком вади џепни сат, вади га дуго као да вади кофу из бунара, загледа у казаљке, зури у бројке, ево већ је шест и фртаљ, сад ће и Главни, а ово чудо од аутобуса никако да упали.
Шефе, акумулатор црко. Јеби га, не вреди.
Ж. се уозбиљио, тобоже забринут је, неће да упали, ствар је капут, да пробамо с другим акумулатором.
Ди да пробаш, прекиде га Гаргија. Ово је излапело. Тропа, бре. Мућа га купио, зна се како. Ја вам лепо гово-рим да ово одвучем у Књажевац, па на вашар за Св. Илију, да си правим ћевапчики, и да си млатим париње. Мисли они у Р. сисали весла. Ухватили овог смлаћеног, дали му неку и утрапили крнтију. Еј, видиш да су цркле кочнице, мотор продуво, шасија крива, једино сицеви ваљају. Ово ти је пилићарник, није за трудбенике. До мојега.
Матори, затвори, брецну се Ж. срдито. Знам ја шта ва-ља, али Главни се пита. Вежи коња где ти газда каже, па нека цркне и коњ и газда. Него да пробамо испотекар.
Пали, Микардије!
Микардије подбуо од синоћне пијанке блене кроз пр-озор. Осећа како га дрхтавица тресе, а мјезик побелео од ти-њака, лепе се сува непца. Воде да ми је воде, мисли, осећа жеравицу у стомаку, болну топлину како га пр-ожима. Зин’о ко риба на сувом, дише халапљиво, али и ваздух је сув.
Пали М икардије, шта књаваш?
Микардије лењо гурну бош кључ у браву.
Да се прекрстим, шефе.
Завежи, пали! Микардије притисну стартер. Застења алнасер, ко пребијено куче зацвиле.
Не вреди, неће, видиш и сам, прогунђа Микардије. Неће, можеш га јебати, брале, не вреди. Не ваља ово ни по минџе воде.
Знам ја да не ваља, мисли Ж. али коме да кажем, Главни је бандоглав, казаће, аутобус је добар, ви сте не-способни. Шта њему вреди казивати: клипови, карике, лагери, бремза. Све ово треба, јово наново. Генерална, и квит.
Оће ли то срање да упали? Цепти Јово и по ко знакоји пут вади сат из бунара џепа. Зури у сат.
Кол’ко је кд тебе Њоњо?
И код мене исто. Фртаљ до седам, кад пре, бога му.
Дабоме се усплахири. Сад ће Главни, а ови цело јутро не могу да упале јебену крнтију.Како да се опрвда?
Испред мензе стоје теренци,почели да се спрдају, неки отишли у бараке.
Пропаде још један дан на овом свету, другови и господо, цапарио се Трпи Рајо, један дан, мили моји, самоуправљачи. Треба вас још притиснути невољници, прашинари, дати хлеба кол’ко дупе да вам не зарасте. То мили моји држи морал.
Око њега се окупили, слушају га ћутке. Будала јесте, али зна шта казује. Нису ни слутили шта ће их ускоро снаћи. Смејали су се усиљено, назор, јесте Трпи Рајо приблесав, али све што је раније говорио они су искијали.
Шта је, Трпи Рајо, буниш народ, дрекну Брка, шта трућаш, није ово збор радника, ајд разлаз. Сити смо тих мудросерина.
Немојте се разилазити, сад ће аутобус да упали. Моле-ћиво је говорио Дабоме. Премешта ташну из леве у десну руку, подиже панталоне, шаком прелази преко необрија-ног лица на којем хроничар ове приче види прво унез-верене очи, разбарушену и прашњаву косу, испијене образе и вазда паћенички израз.
Сав замазаб испод аутобуса се извуче Љуба Гаргија. Шмркну и попут слепог миша жмирну водњикавим очима.
Јел, шефе. Оћеш ли да частиш? –пита смејуљећи се.
Дабоме га срдито погледа.
Да частиш, јашта, наваљује Гаргија. Са ће да упали.
Оће, кад прдне мртав, ево шибица, добацује Трпи Рајо.
Ајде, пали Микардије. Није имао масу, вели Гаргија. Сад је ОК. До мојега. Саг ће упали, а сутра ће видимо. Смејуљи се Гаргија, показује социјалне зубе.
Пали, Микардије!
Преко волана стоји кожна јакна, врата отворена.
Где је та вуцибатина? -цикну Дабоме.
Гаргија се смејуљио.
Дабоме дрекну на Ж. - Где ти је возач?
У мензи, а де би био. Избија клин од синоћ.
Ж. у трену паде на памет да је најбоље да ћути и пође ка мензи.
Микардије је за шанком испијао, на екс, већ трећи ти-њак. Ти-њак, нећу да му персирам ви-њак, говорио је на-фраканој Синђи, конобарици у варопкој биртији „Радни-чка срећа“.
Ајде, колега инжењеру, да идемо. Сад ће да упали.
Знао је Ж. да Микардија не ваља срдити.
Ма немој, мрмља Микардије цокћући, да упали онај крш.
Ајд, баш да видимо. Коле, ово ће шеф да плати јербо ме узнемирава док медитирам.
Важи, сложи се Ж.
Микардије посрну. Ципела остаде између црвоточних дасака између којих је зјапила рупа ко гладна година.
Јебем те, Боже, простења.
Да упали, шефе, ово ти је, бре, кршина, гунђао је Ми-кардије увлачећи се за волан.
Већ се нализао, чуо се Гаргија.
Пијандура, каза Дабоме. Нервозно је поцупкивао око-ло.
Ж. шмркну, само да упали.
Микардије зину: ааа. У то аутобус забрунда.
Улазите, шта чекате? повика на раднике Јова Дабоме.
Гулија навали, угураше се у крнтију, гунђајући и у себи псујући.
Мир, протуве! викао је пијано Микардије. Полећемо.
Дабоме се коначно осмехну. Поново, по ко зна који пут из џепа бунара извади сат. Пажљиво погледа у бројке које, тако веле, показују време. Фртаљ до осам, каза самом себи. Главног још нема. Мора да је ноћас зглајзао на картама. Нема још ни Тикановића, срећа моја те овај лом упали.
Окрете се и тромо, као да гази по јајима, пође ка мензи. За шанком Коле пере чаше.
Не зајебавај, Коле, процеди Дабоме, него сипај ми по-ла брље. Два пута по пола.
Коле подсмешљиво погледа и напуни чашу.
Жедан си, видиш да се сама пуни.
Дабоме оћута. У њему нешто ко да рече: Пусти. Набра чело и збаринуто рече: Видиш Коле које је ово време! Ви-диш, болан…
Јес, каза Коле, за гологузију вазда је било, и биће, лоше.
Пссст, ево га Мућа.
Уђе Мућа у мензу.
Сервус! Поздрвави.
Дабоме одахну. Добро је, газда је расположен, кришом гурну чашицу иза пулта.
А зашто си ти тако кисео? пун себе, осмехујући се рече Мућа гледајући у Јову.
Коле вештим покретом спусти чаше у лавабо.
Нисам газда- снисходљиво процеди Дабоме.
Је ли све у реду? Самоуправљачи отишли, ха одлично. Аферим лично и персонално. Како аутобус? У једном даху Муња изговори.
Ко мина- вели Јова.
Рекао сам већ-намигује Мућа весело-куповина овог аутобуса је уштеда, Ама, пун погодак. Завршио би на отпаду, а овако вози смоуправљаче.
Пун погдак, јашта, повлађује Јова и вади сат.
Коле, три вискија. Ноћас је карта била на мојој страни, весело загракта Мућа.
Дабоме слегну раменима. Кроз прозор мензе видео је како група дечака, са пртеним торбама на леђима, иде пр-ашњавим путем. Чује како певају: Ми смо млади али знамо друга Тита да имамо…
Искидани дечји гласови налик на тичије пијуке су испуњавали благу топлину јутра…

ЛУДА КУЋА

Успомени Животе Мишковића,
јунака ове приче
Када подигоше цираду Дајца и почеше да силазе и искачу са каросерије видеше чудо невиђено. Око жичане ограде врзмали су се радници у светложутим радним оделима комуналног предузећа Наша будућност из об-лижње вароши. Знали су само да се та фирма бави пруж-ањем погребних услуга, уређивањем зелених површина, уклањањем мрцина са пута и поред пута, и ко зна чега све још. Између барака видеше како грабуљају, плеве, прек-опавају и засађују цвеће. Ж., се прекрсти, виде како се кикоћући иза барака појавише жене, читав буљук са гра-буљицама, ковама, расадом. Садиле су лале на уситњеним остврцима земље . Тамо око управне зграде се зеленила камара са бусењем из којег се кочоперила трава. Виде и саднице бреза, јавора, сребрних јела...Стајале су присло-њене уз управну бараку. У управној бараци је врило ко у кошници. Чула се лупа чекића, зујање бушилица, довики-вање мајстора.
Испред је стајао гордо Мућа. Мотрио и меркао, жмир-као као сврака на југовини. Гледа како силазе са камиона, прашњави и уморни радници, једни су одлазили пут бара-ка, други у мензу, да уз шанк попију коју брљу па да из пластичног тањира ручају и вечерају. На табли, кредом исписано, изнад шанка је стајало:
ЈЕЛОВНИК
Ручак
1. Супа, 5. дин.
2. Чорбаст пасуљ са ребрима 15. дин.
3. Чорбаст пасуљ са кобасицом 20. дин.
4. Густ пасуљ са месом 30. дин.
5. Купус салата 5. дин.
6. Парче хлеба... 5 дин.
Менза је заударала на влагу, буђ, на сипљиву кишу. Пролеће је, али никако да се изветри, да замирише на априлску радост зазелењавања. Без гласа су се питали, шта значи ово сређивање круга? Зашто не раде они, зашто то раде други?
Јова Дабоме пита Мућу „кво се то работи ?“.
Зар не видиш, уређујемо, хуманизујемо простор, бри-немо бригу о радним људима.
- Јебага - зграну се Јова. - Бринете бригу, а зашто нема ХТЗ опреме, зашто нема за тунелске раднике млеко, па знаш ли ти да се ћебад распадају, да овај ДАЈЦ сваки час може да се распадне, нема довољно грађе, како да се подграђују темељи. Неко ће страдати. А ви ћете поново да правите белај записнике како је страдао непажњом, како је у питању људски фактор.
Слушај, Дабоме, твоја је брига траса, а ја ћу ово до-вести у ред. Сутра стиже и ХТЗ опрема. Али од понедељка мора да се носи. А не да носе кућама, па да се тамо диче радним оделима. Завешћемо ред, ова Управна барака, биће огледало фирме. Мора да репрезентујем фирму, па ја морам да стекнем пензију овде. А, како ако су ми услови лоши, а, Јово? Та ја морам да мислим за све вас, а ти само, земља, бетон, грађа, трактор, камион...
Дабоме га гледа зблануто. Из улаза се појави Гаргија. Певушио је, више мумлао:
гвинт бургија три осмине
нарезница пет шестине
цвик цангле бриц цангле
флашин цуг ћа ћа ћа
па настави брундајући
Ево Бранка најмлађег унука
За Спасића велика је брука...
носи штафну на леђима, треба да је скрати, у Мућиној канцеларији све мора да буде под конац, ко пицино око, казивао је Гаргија. Мућа га испрати погледом. Видиш, дрта будала, то су нама наши самоуправљачи. Али, добар мајстор, Јово, добар. Како ми је само столарију урадио на викендици, а?
Јова Дабоме, ћути. Идем да ручам и вечерам, поми-сли. Тако су углавном и јели, данас се комби покварио, ручак није ни довезен на градилиште. Боли Мућу чук и за градилиште и за ручак, зна то Дабоме добро, али нема куд.
У глави му бруји Извештај, оставио му Ж., да се чуди, за главу кукавац сињи хвата:
Петак – нема нафте, тек увече стигао цемент.
Субота – није се радило.
Понедељак – нема нафте. Стипе превозио шљунак на Стари трг. Бетон није ишао.
Уторак – нема нафте, повукао људе са Пицеља на Звечанску. Шиптари преко ноћи у шахте убацили ивич-њаке, цео дам је Арсићева бригада упропастила вадећи их и слажући поред трасе.
Среда - Нема нафте.И Стипе без нафте. Грејдер ис-планирао на Старом тргу, па и он остао без нафте. Бетон није ишао.
Четрвртак – Стигла нафта на А. бази. Узајмио за Миксер. Стипе и даље без нафте и не појављује се... Био Тикановић. Све , у реду,вели. А ми никако да кренемо како треба.Чуо сам да се спрема, да иде у Замбију. Баш га брига за нас.Онима горе ће слати извештаје како је овде све у реду, све док не оде. А када оде заборавиће да је све ово упропастио.
Шљунак није навожен, Тикановић каже да је то Весин проблем, пред Главним је то примио на себе. Стипе неће да вози на Пицељ, тражи нове цене. Луда кућа.
Онај Неџиб са Б. базе нас је грдно зајебао у петак. Салко је на боловању већ петнаест дана , Неџиб је радио на скрепер корпи док је база радила, а кад је стигла нафта, он једноствано није дошао. Још ми Драгај објашњава како си Неџиба зајебао за плату. Сад је прили-ка да га склониш, ако не донесе дознаке.
Грејдер – цури хладњак, поправљан, поново цури, цури вода на луле.
Компресор – не друка, слабо. Улошци дизни замењени, или вентили не регулишу, или је пропала гумена спојница, мотор, турбина, али не скроз, рекоше да се пуши између мотора и турбине када се угаси.
ТГ 170 - Јавио сам Жики да пошаље Драгана са МА-ЗОМ и закачи Стипетову приколицу и пребаци ТГ код Симониде.
Москвич- замењена ламела. Налази се на бази, Кљу-чеви код Верке. Имаш бензин, 10 литара у соби... Бензина на пумпама неће бити. Све пропада и трокира и нико за то не хаје . Шиптари пишу где код стигну Косова репу-блика. Ови замажу фарбом и ништа. Кошанин каже да ћемо ово пушкама бранити. Пре неки дан га одвели, јуче се вратио, мањи од макова зрна. А иде на´еро. Шаљу га на друго градилиште. Ови наши се праве луди.
Одем у СИЗ неће да говоре српски. Како, тако ти бог, не знаш албански, а овде зарадиш.Изађем, чујем смеју се. Шкавељ, шкавељ...
Ето то се Јови ломата по глави, а Мућа ко паун стоји, бела кошуља, кравата, чвор ко сточна репа, уређује се круг, реновира Управна барака. На градилишту пропас’, а он, Мућа не зарезује то што Јова прича. Ко пизда кишу, мисли Дабоме. Ти си тамо руководилац , смејуљи се, сна-ђи се, имаш одрешене руке. Ја треба да припремим Збор радних људи. Треба да се усвоји нови Самоуправни споразум. То је судбоносно, а ти трућаш о проблемима. Проблеми, су, Дабоме, да се решавају. Кад би све било ко око муда, гаће не би ни требале. Ангажуј се, тргни се мало. Предузми, то ти ја саветујем, лично и персонално.
гвинт бургија три осмине
нарезница пет шестине
цвик цангле бриц цангле
флашин цуг ћа ћа ћа
певушио је Гаргија носећи скраћену фосну. Иде радња, ки вода ладна, јел тако Дабоме ? Дабоме слеже раменима, окрену се, одмахну руком, оде пут мензе. Знао је: план, реализација. Проценти. Динамика. Учинак.
Унутрашње резерве. Тако су му наредили. Озго.Озго. Озго све стиже. Извући што више из ове гулије. Из изанђалих машина. И тако од градилишта до градилишта. Од једне вукојебине до друге. Видео је како директори краду, како са стоваришта одлазе камиони натоварени грађом, арма-туром, цементом, и овде, како се из магацина кухиње вуче, трпа у гепеке, носи. Јагма...А овај Мућа, што стоји испред њега је говорио како треба штедети друштвену имовину, другови...
Између барака се ширио несносан смрад, баздило је, заударало на трулеж. Мућа је уговорио са комуналцима из Вароши да све уреде. Дотерају, то је њихова надлежност. Све је по закону. Они су регистровани. Прихватили да среде до понедељка. Тада је Збор радних људи. На Збор ће стићи Главни, биће ту и другови из комитета. Брига о радним људима је на првом месту. Човек, како то гордо звучи. Чујдер , звучи.
„Али, другови, морамо да радимо. Паре нису у каси, него на траси“- понављао је Мућа. Имао је Он и своју изреку. Њу је говорио у сепареу, док је пио са друговима из вароши виски: „Раднику треба дати само толико колико дупе да му не зарасте“.
Од мензе је кривељао Ћамил. Виде Мућу, застаде и оде у шиптарску бараку. И Мућа се окрену и уђе у уп-равну зграду. Отуд се чула звоњава телефона. Хроничар је стајао уз шанк, испијао је натенане пиво. Већ се до-брахно зајапурио. Кад би знао како изгледа када се нацима ни под шљивин лад не би ишао, помисли Уре, наздрав-љајући хроничару. А хроничар је бележио Бркине стихо-ве. Хоће, каже, да то пошаље писцу Бранку, свом земља-ку, за књигу „Сујеверице и друге речи“.
Плати пиће и Брка, бивши милиционар, зглајзао због шуровања с лоповима казује:

КАКО ЈЕ СТАРИ СЛАВУЈ УЧИО СЛАВУЈЧЕ ДА ПЕВА

Прика прики придебео
Натиткаму га
Ми-лош Ми-лош Милош
Затиткаму га
Јебо Влајко Миленију
Тит-кам Тит-кам Тит-кам кам кам
Је л код куће пријатељ Тома
Није Није Није
Доведи га
Приведи га
Шиб Љис Зашиби га
Трипут у пику у пику
Тера Тера Тера
Опррррррррррррц
- а славујче понавља
Пошло попадиче
Низ пут пут пут
Види му се нешто под скут
Скут скут скут
Мора да је пичак
Чак
Чак
Чак
Шта ли он тражи овде? Пише књигу о теренцима. „Протуве и анђели“. Ко су протуве, ко су овде анђели... И онда му повери да ће у понедељак стићи главешине из Б. Зато и ова јурњава, да се среди круг, упристоје бараке, одржи Збор, усвоји нови Правилник и по ко зна који пут преведе гулија жедна преко воде.
Значи, поново Потемкинови кулиси, промрмља Хро-ничар. Ама, какви кулиси, све ће се уредити, да видиш само како се управна зграда сређује. Треба да се види да смо добра фирма. Ха, одврати хроничар, а кад кроче на трасу има да виде чудо. Разровало се, стигло до клизишта, па даље ни макац. Нема чиме, механизација већ три месе-ца како стиже. Довозе неке крнтије, ови узимају у закуп од приватника и у свој џеп. Сви виде шта се ради и ћуте. Уре слеже раменима и изађе из мензе. Радници су уморно улазили, стајали у ред, узимали тањире са храном и ћутке јели. Са ТВ постављеног на сталажи у ђошку мензе грувала је музика. Узми све што ти живот пружа, певала је дупетом чувена певачица. Нису је ни слушали, полако су сркали храну, устајали и одлазили на починак...
***
Хроничар се нађе у чуду када виде како су камуфли-рали насеље. Средили комуналци из вароши, обележили стазе, у мензи на прозорима нове завесе, столови, чарша-ви. Данас се не иде на трасу, данас је дан за задуживање ХТЗ опреме, замена изанђале постељине, кревета. Данас се одржава Збор радних људи.
Откуд сада па ово? Колико је пута Љупче Трупче вапио да се обзбеди ХТЗ за минере: цокуле, грудњаци, заштитне рукавице, млеко за тунелске раднике. Узаман је Љупче питао, џаба писао, од муке се опијао.
Мућа имао одговор: - Ради се на томе. Ти си ре-ферент, снађи се некако. За то си плаћен.
- Ово је Сизифов посао - каза немоћно Љупче.
- Није Сизифов, ко ти је сада па тај, него твој Љупче. Шта си навалио, дотрајала постељина, нису они дошли овде на летовање него да раде. Да граде. Рад је створио чо-века, зар си заборавио.
Месецима је климало тако, а сад одједном стиже. Све. Стигли и референти из центра, дели се, све је веселије.
Кад има друкчије мисли. И гледа. Само још трубаче да доведу. Доводили су и трубаче. О томе је хроничар већ писао у књизи. О томе како се отварали пут а урађено до уласка у клисуру. Дошао и Главоња са свитом. Каква је то само тарапана била. Милиција стражарила. Орила се доли-на. Главоњу, по задатку, за добре паре омађијала Стевка певачица из Бању. Али се Главоња од пића и севдаха преко ноћ у гостинској соби унереди. Доведоше сестре ме-дицинске да га оперу, да га уреде. Платише, припретише: ником ни речи...
Све је то хроничар у роману Протуве и анђели до тан-чина описао. Да се не чудиш, него питаш на шта ће све ово да изађе, шта ће све да нас снађе.
На улазним вратима мензе лепрша:
ОБАВЕШТЕЊЕ
ЗБОР РАДИХ ЉУДИ ГП. „РАД“
Радна јединица ПУТ, К.,
Дневни ред
1. Извештај о раду са плановима за ову годину
2. Усвајање Самоуправног споразума и аката о пове-ћању личног бода
3. Разно
Обучени у нова радна одела теренци су базали између барака, гледали у неверици, домунђавали се чекали подне када Збор треба да почне.
-Нема пића - брани се Коле. - Наредио Мућа. После збора је бесплатан ручак И пиће. Морамо другу из Коми-тета да покажемо какви смо радници. Од тога нам зависи плата, нови послови. Биће повећање плате, тај шапат је пожарно струјао између барака, улазио у собе, пресретао
раднике, задржавао се у ушима, већ шушкао у буђелару. И све је некако орније.
У ваздуху се осећао мирис узоране земље, изнад ба-раке су грактале вране, зазелењавала је озима пшеница на оближњим њивама...Мућа се растрчао. Ето, дочекасмо, ка-зивао је, долази Главни, долази и друг из Комитета, сада ће и нама да сване, све има да крене. Тапшао је раднике по раменима, осмехивао се на све стране. Знао је Мућа шта треба, када да се осмехује, када попреко да погледа, да се намршти.
Није прошло ни месец дана како је грдио минере ис-пред управне бараке. Хоћете одела, млеко, хоћете зашти-ту, тунелски додатак, ноћни, а где је учинак? Да се заради прво, па ако остане добићете. Они необријани, испијених лица, слушају зачуђено како Мућа бесни, сикће и урла:
- У тунел, у тунел. Да се ради, пичка вам материна. Да вам се не скида 20 посто.
- Полако. Не иде тако са људима - пресече Мућу глас из леђа. Он се трже, окрену и виде Друга из Комитета. Како му приђе, како га не виде?- питао се. А како да га види када су га ови окружили па сви гракћу у глас.
Одједном наста тишина. Чу се цвркут врабаца из кр-ошње оближњег дрвета.
-Другови, другови, полако - поче Друг из Комитета. Знали су га, и да нису, видеше лимузину испред бараке. Мечка, само цакли. Шофер се упарадио, стоји поред кола. Збуњени, изненађени, заћуташе.
- Другови! И поче да прича о тешкоћама које ће се убрзо превазићи, о томе како непријатељ ровари, и споља и изнутра, како је опак онај унутрашњи, зна да се притаји, уме да се преруши, како треба да будемо будни, треба радом да докажемо да смо јаки, да нам субјективне сла-бости неће бити сметња нити претња на нашем путу у срећнију будућност... Ама прича никако да стане, сипа ко мајска киша, пљушти , грми, сева, па утихне, обећава, па
он је зато и дошао да се стање среди, да се овај пут за-врши. И на посо, а он ће са другом Мућом да направи план и одреди динамику исплате. Биће пара...
И данас ће Друг доћи, стићи ће и Главни.
Тог дана су задовољни отишли у тунел. Друг је са Мућом наставио уз виски разговор у сепареу.
Не можете тако са људима - пребаци му Друг.
–Знам, каза Мућа. - Мораш фино.
Друг из Комитета дошао да му се пребаци на Пла-нину материјал, радови на вили застали, срди се Госпођа, звоца, па какав је онај Буџа? Задиркују је комшинице.
Мућа срећан, јавља својој вези. Колико данас мате-ријал ће са стоваришта бити превежен, мајстори ће из пре-дузећа „Напредак“ за наш рачун обавити радове. Ту смо да сарађујемо, меље Мућа. Оде задовољан Друг, али Мући није свеједно. Зна Мућа, овима се не верује. И данас ће доћи Друг, стићи ће и Газда, мора све да припреми, да буде споља гладац, а унутра јадац. И зато се растрчао, задужио, обећао, повишицу, групу, слање у иностранство. Само ово да прође, чини му се овај је дан ко гладна година.
Зафијука сирена милицијских кола и у круг грунуше лимузине. Теренци су већ били у сали, заузели места, у новим радним оделима један другог загледају. Нашли се у чуду, на шта ће ово да изађе. А помало и заплашени. Мућа сија, поздравља Главног, клања се благо Другу. Друг са Главним барабар улази у салу. Неко запљеска, остали се придружише. Мућа се осмехује, развукао осмех ко пизда на нове гаће. Сија.
- Здраво, другови! - поздравља Друг.
- Здраво! И Главни, зову га и Газда промрмља Здраво. Тако се бар чинило. Седоше за већ постављен сто. На столу ваза са цвећем, бокал са водом. У углу се укипио конобар из вароши. Стоји, као да се укочио.
Мућа каже треперавим гласом да ће Збор поздравити Газда, да ће и Друг говорити о важности данашњег скупа и одлуке. Та одлука је у нашем интересу, јер непријатељ ровари, а наш одговор је, другови, самопрегоран рад.
Главни седећи поче казивање. Види се није располо-жен. Бриге, он мисли за неколико хиљада радника у земљи и иностранству, казиваше Мућа, није то лако. Главни при-ча о успеху предузећа у Судану, Замбији, о новим посло-вима по Африци. Има тешкоћа, али то ће се превазићи. На помолу су повољни кредити. Слушају, али не разумеју, само осећају да је стање како каже Гутка „до мојега“. А сада ће вам Друг из Комитета казати о потребама реор-ганизације фирме.
А друг из комитета, лице дечје дупенце, иде ко по ја-јима, гледа кроз човека, говори чудно, тако да га прашња-ви путари што дан проведу са сто грама саламе и на тањи-ру празног пасуља разумеју. Какве су то речи, никад до сад чули: стабилизација, рестрикција, оуризација. Хоће предузеће да раскомадају, поделе на ОУР- е. Једно пр-едузеће на пет, уместо да се удружујемо ми се раздру-жујемо. И овако не иде, на шта ће ово да изађе. Ово ти је луда кућа у којој јебе луд збуњеног. Направише и усме-рено образовање које и деца назваше усерено. Ко ли је све ово смислио да нам главе дође, питао је хроничар. ООУРИ. Да га јебем, мислио је Гаргија. Сви се удружују да би били јачи, а ми се ситнимо, и дробимо. Сети се и оне приче о штапићима. Јадан лако поломиш, пет не можеш.
- Ово је став озго и ми то треба да спроведемо у прак-си, заврши излагање Друг. Неко опет запљеска, остали се придружише. Махинално, по инерцији. Као стадо кад гру-не за предводником и почне да блеји.
Мућа устаде, наклони се Главном, осмехну Другу.
Свима је ово јасно, поче, свима ко је за напредак пр-едузећа. А напредак ће нам донети веће плате, од сутра ће овде у мензи бити корпице са хлебом. Хлеб нећете пла-
ћати. Треба да усвојимо нови Самоуправни споразум. Ис-такнут је на огласној табли, могле сте да га прочитате, ево, овде све пише. Листа Мућа листове, подигао изнад главе читав свежањ. Људи ћуте, гледају. Дакле све је јасно. - Није - огласи се Бакрач, минер из Јошанице. Сви се окренуше ка њему. Он уста. - Није - понови. - То што пише не мора да је тако.
Муња га прострели погледом. Зна да је Бакрача хро-ничар наговорио да прави циркус. Бакрач наставља, види-мо те артије, али не видимо шта пише, а и да видимо, шта вреди. И на тараби деца, изваде чворић и, напишу пичка, Али није. Сви се насмејаше...Мућу обли румен. Молим, будите озбиљни - огласи се Друг. - Нећемо такве шале, друже, седите. Овде се ради о озбиљним, судбоносним, питањима. Ми смо овде да би све подигли на виши ниво, сменили смо због тога и неке руководиоце, да би посао ишао у складу са планираном динамиком. Кадровске про-мене су у току. И поново поче речи које теренци нису схватали. Те речи су биле без укуса, без мириса, некако туђе, претеће. А о проблемима на градилишту ни речи, о томе како нестаје материјал, нико ништа. Праве се луди, помисли хроничар, а можда се и не праве.
За реч се јавља Љупче Труба. Има он своју причу. Мућа га опомиње: - Дискусија мора да се односи на тему. Знам, каже Љупче, само у вези смена неколико речи. Ето, када је моја баба пре оног рата држала куплерај у В. Бањи и кад јој није ишао посао...Гледа како ови подижу погледе, види уозбиљили се, а радници почеше да се клибере...она, да вам кажем није мењала персонал него је доводила млађе курве...Тека. Тека треба да се работи.
Мућа се зајапурио хоће нешто да каже.
Газда се насмеја.- Добра ти је прича - мајсторе, каза. Али није за ову прилику. Поче неко мешкољење, ако их сада не заустави оде све до ђавола. А треба да се гласа за Споразумом - врило је у Мући. Види како устаје Ж.,
Главоња. Ова ће замлата и пијандура да запржи чорбу. Знао је да Главоња брбља како су сви поражена снага.
Како сад да га ућутка. Ж., се зајапурио: - Другови, минери, сви треба да знамо, а, и другу из Комитета то је добро познато, нашем Газди такође, да с свако асим-птотско приближавање левој дискриминанти ревизибилно одражава на стабилност постојећег статуса. Реоргани-зација је нужна, то су паметне главе донеле. Наше је да радимо, а не да мислимо. Самоуправни споразум, дабоме. ООУРИ такође, није то оно што ми мислимо да ће када све распарчамо бити горе. Биће лакше. Биће све јасно ко на тацни. Па помену, неког Платона, Софокла, Ничеа, Достојевског, Хамлета, па добро другови, да не помињем кнеза Милоша, да не кажем ко што је он зборио, „Народе, снаго, у дупе те јебем“. Нема јаре и паре, народe, паре нису у каси, паре су на траси.
Меље ко Драгова воденица око Митровдана. Чекета. Трли ко Милунка у Коритима. Мућа да пукне од муке. Што га не посла на службени пут, све ми упропасти, што га некако не убеди да ћути. Њему не фали даска у глави, него читав кубик. Можда и два. Овај из Комитета има да га поједе. Газда ће да га пошаље на најгоре градилиште. Шта да ради? Обрука га, упропасти. Збор, у црно зави. И чује своје срце како све јаче туче, осећа крв у главу како навире. И нека га чудна дрхтавице проже.
А Друг из Комитета, упиљио у Ж., не може да се на-чуди. Мисли: Овај сија, зна знање. Уме са речима, прича паметно, нико га не разуме. Будала говори оно што мисли, паметан мисли шта говори. Овај све помешао, ко Лазина група малтер. Таман помислиш лупа ко Максим по диви-зми, он га заковрне. Пали, жари, гаси. То је политика: пали, гаси.
Ум царује, снага кладе ваља. Оћеш часно, неће бити ласно. Онда се сети приче о досетљивом хоџи. Дође тако сиромашак код хоџе и завапи како не може више.
Притисла беда, живимо у једној соби, немаштина, ситна ђеца, посла нема. - Набави козу- посаветова хоџа. - Козу с вама у собу. Имаћете и млека. Онда дођи код мене за седам дана.
Набави сиромашак козу. Тек тада види нема живота. Али мора да сачека, да прође седам дана. Оде код хоџе. Не може се издржати каза - спасавај. -Продај козу - рече му хоџа - и видећеш, да ће бити боље...Исто, а боље. Тако се ради. То је политика, а тек да ти испричам ону о школи марифетлука. Па да видиш, баћо, шта је политика.
Ко Вам је овај ? - пита Друг Мућу, полугласно. Мућа заусти да каже битанга, шутају га с градилишта на гради-лиште, ровари, истина добар стручњак, али џабе, кад није уз руководећи кадар, није на линији. Ма он ће га докусу-рити, море ће га искокати, па му неће пасти на памет да лаје. Држаће језик за зубима, море, жалиће што је жив, упамтиће он Мућу, пизда му материна, мисли Мућа како да све то срочи, у реченицу једну упакује, себе да оправда, њега да закопа. Само да ово пресалдуми. Па заусти да каже , како ће он, Мућа, лично и персонално, да, да...
У то га Друг муну у слабину.
Слушај, друже, па овај је геније. Нама треба такав чо-век, који уме са људима. Морам с њим да разговарам. Вади блок, ставља цвикере, бележи. У уху му чагрљају Ж.ове речи, некако ћошкасте, не разуме ни он, али мани то, лепо, море учено звуче, ништа не обећавају, али доста казују.
Сад се Мућа зграну. Изрогачио очи, Шта је сад па ово? Је л га то овај зајебава. Осећао се, како то каже Љуба тесар из Сврљига, ки прасе у цегеру.
Чује: „Немо после да жалите, да не буде ко што је Вито говорио „ја им гурам срећу у дупе, а они гу испрдују“. Помену поново и кнеза Милоша. Каже како је он знао да подвикне када се наљути: - Народе, снаго, у ду-пе вас јебем!
Сви су углас насмеју, неки и запљескаше. Заборавили тунел, то што нема плате нико и не спомиње, блену у Ж., ко блентави. Смеју се ко луд на брашно.
Само хроничар наслоњен на зид записује у мислима причу о њима:Барака, тунел, у планинској забити. Тамо се живи. Дани, недеље, године. Живот. Ретко кад иде у завичај. Каже, завичај је у мени, иструлиће у мојој не-срећи.
Онда се сети како му је позната новинарка казивала да што је данас човек школованији већа је џукела, што је на већем положају свиња... Инсан је опасан. Знао је то и Ж., али данас се пресалдумио.
Није овде у питању ко је за, неко да видимо, кука-веља, ко је против. Против нас, нашег посла, самоупра-вљања на челу са другом Титом и шире узев, па ћемо пос-ле, Брајко мој, лако.
Друг из комитета задивљен, мисли како је говорник способан да и жедног преко воде преведе. Мисли, ово је кадар за наше потребе. Не требају нам паметни, него послушни. Јесте, тежи је грам власти него ока памети, али овакви се могу употребити. Као папирната марамица.
- Има ли овај стан? - пита Друг Мућу. С неба, па у ре-бра. - Да му се да, вели, ово је кадар, бога му.
Кроз шубер од кухиње гвирила је Војка Расчепуња. Отуд је лукаво допирао мирис печења. Чудо, осећали су како их тај мирис омамљује и чини некако орнијим. И Во-јка се смејуљила, очима шарала.
Шта јој фали? Теренци, приоћка им се, а она слобод-на. Шта да бира. Бирала Бирка изабрала кривоглава Мир-ка. Имала Војка вереника. Нико не зна ко је кога оставио. Отишао, њу осрамотио. Хтела у Тимок да скочи. Он је тешио, по дупету пљескао, у ухо шеретски шапутао:
- Не дај да ти љубав срећу квари. Природа ти је дала, имаш Сијеринску Бању између ракљи, немој да када ос-тариш сузе рониш због девојачког стида. Шта ти фали, па пизда није сапун да се потроши. То ти је као кад прутом пљеснеш по води. Еј, женска ћупо, главу горе... За жену нема веће милине него када је туђа муда по дупету удара-ју. И да знаш, није важно колики је, само нека је весео. Тако је кикоћући се и она зборила, а вазда се раколи ве-села. И стално у покрету, као да има буве у гаћама. И сада се, ено, смејуљи, провири, звирне лево, гвирне врагола-сто, па се склони. Мерачи се са Мијом Торлаком. Радул тесар ју је халапљивао ждракао. Мни, јебо би је у дупе, пизда да јој плаче. Из ината. Али она неће, зна за јадац: Каже му, да имам хектар пичке, не би ти дала.
Значи, нема нико против, чује како се дерња Ж. Диже руку, а сви ко омађијани подигоше руке.
Сви су за - кликће Мућа.
- Чудо, шта ово би?
- Пиши: једногласно. И, часно.
Ха, да се зна - гракну изнебуха хроничар.
Хо-хо-хо- смејао се наћефлисани Влајко.
Мућа погледом пресече Гавру: - Склањај ону будалу – каза сикћући кроз зубе.
Збор је завршен, огласи се Мућа. Данас, у час почетка радова имате бесплатан ручак и пиће. Бесплатан, да појасним, хоћу рећи џабе. Џабе је за барабе, помисли у се-би.
Какав почетак, па ми се овде већ по године батргамо, хтеде хроничар да се огласи али га заглуши пљесак. И пиће, и пиће – заграјаше минери. Жагор је испунио мензу, Друг их је гледао кроз стакло наочара мишјим погледом. Сви грајући нагрнуше ка шанку. И пиће, пиће, чу се Влајко Ћевлија.
Полако, људи, брундао је Ж., чудећи се у себи, коли-ко мало треба људима да све забораве.
-Биће, и пиће. Биће, само кад смо се сложили, и ко људи договорили. И, ’вако, лепо прозборили.
Друг одахну када изађоше из мензе. Газда је неза-интересовано гледао у низ посивелих градилишних бара-ка.Запљусну их сјај пролећне светлости, мирисило је у ваздуху на зазелењавање, чуо се и цвркут птица. Тополе око бараке су се већ китиле зеленкастим листићима.
Газда се задовољно осмехивао. Мућа је поцупкивао око Друга. Возач се укипио поред отворених врата. Мућу обасја сунце када га Друг позва:
- Идемо, заједно шефе.
Коле виде како лимузине одјурише низ пут.
У мензи је врило, ко у кошници.
Преведе их Ж., жедне преко воде. Сад шта је, ту је. После јебања, нема кајања. Сад су се опасуљили, а тек ће прогледати. Маче прогледа после четрдес дана, а ми цео живот не могосмо да прогледамо, казаваше Столе Тута-вела.
Хо-хо-хо - церекао се Влајко Ћевлија.
Као камење низ урвину, помисли хроничар, и узе чашу.

ЛУДА КУЋА, БЕЛИ ШУМ

Срби Игњатовићу,
због наговора да истрајем
-Сиротињо, и Богу си тешка – мрмљао је Влајко Тутавела.
-Мани, сиротиња, јадотиња - гракну Ж. Главоња.
-Да говна требају сиротиња ни дупе не би имала. Нисам то ја смислио. Давно је све ово уређено. Чуо си шта каже учени Воја. Од како је свијета и вијека једни вуку, други туку, трећи се возе. А сви би да се возе. Е, не мере, баћо. Они који вуку би да туку, они који туку би да се возе. У томе је квака, буразеру. Када се они што се возе опусте, ови што туку и вуку удруже, ето срања, ето револуције. А да није сиротиње не би било богатих. Не могу сви бити једнаки. Ни на руци нису сви прсти једнаки. И, зато Влајко, не тупи. Гледај себе, чувај своје дупе. Ваљда видиш да ово на добро неће изаћи. Ови органи-зовани, да кажем чланови Партије, сопственим ће се курцем изјебати. И опет ће, велим ти ко брату, гулија да страда. Ђе је танко ту се кида. Него да цимнемо још по једну.
Ж. подиже руку, показа три прста.
Коле донесе три вињака.
Седи, рече му Ж.
Шефе, прпа - брбља Коле и са послужавника узима вињак, подиже чашицу, куца се, наздравља, уз речи „ни-чија до зоре горела није“.
Ж. га упитно погледа: - Казуј, шта има ново? Шта мрсе у Сепареу?
-Јеси ли ти, шефе, члан партије? - пита будаласто Коле.
Ж. у трену поврање у лицу. Влајко види како му се шеф зајапури ко ћуран и цептећи сикну на Колета.
- Шта ме зајебаваш, кој ти је матрак? Знаш ли ти да сам ја из домаћинске куће и да не припадам њима. То сам рекао и Мући, и због тога ме јебу где год стигну. И са платом и са тереном. Јесте, Мућа ме саветовао, говорио „Буди ти са нама. Шта ће да ти фали, неки си вајни шеф, требаш нам због ове гологузије. Уклапај се, Главоњо, не пишај уз ветар, ако мислиш себи добро“.
Е, тако, а ти нашо да ми стајеш на муку, да ми солиш рану, тераш спрдачину.
- Ама, јок - правда се Коле - све знам, само се чудим. Јер ово није било од како је прасе реп искривило. Луда кућа. А гулија плаћа, а тек ће да се награбуси. Биће, сеци уши, дупе крпи.
- Ничија до зоре горела није - мрмљао је Влајко Ћевлија.
- Ама јок, шефе, понављао је Коле, знам ја све то, зато се и чудим. Нешто се грдно иза брда ваља, тако казује и онај наш хроничар.
- Ситуација, јеби га у дупе.
- Е, до мојега. Шта год да буде, биће до мојега. Пропали смо ми ко муда кроз поцепане гаће. Маче прог-леда после 40 дана, а ми прогледали у 50 години. У цвету младости ако би се зајебавали. Код паметних до 30-те је лутајућа, 40-та је стварајућа, 50-та увршћујућа, а ми ваздан на почетку. Дан комад.
-Може и овако, додаје Влајко. 30 -те кад год хоћу, са 40 само ноћу, 50 љета, а ја још хоћу, са 60 свакојако, са 70 још некако.
- Ајде, бре, не паламуди - обрецну се Ж. - Дај да чујемо Колета па да идемо на трасу.
Види кроз прозор како се по кругу између барака врзмају радници из треће смене. Необријани, у избле-делим радничким оделима ишли су бесциљно, излазили и улазили у бараке, чекали време да их превезу до тунела. Млађи су се зевзечили са старијима. Мунем па ћу да ти
љуљнем, чу се споља, нечији, ко из бачве глас. Виде и чистачицу, Мару расчепуљу, како шмугну у минерску бараку. Морам, што у кући нема, тражиш у комшилуку – казивала је - онај мој, час на Ускрс, час на Божић. Испи га тунел, попи раћија…
Коле сркну вињак и поче да казује:
- Идуће недеље, у среду, овде ће да буде Централни раднички савет: Прво ће да се одржи састанак чланова партије. Чуо је све док је послуживао у сепареу да ће и главни газда доћи из Б. Има да видимо ко нам је тата. Али, само да знате, а ти Влајко, језик за зубе. Мућа ми припретио: „Ово што си чуо, ниси чуо“.
- А како знаш за остало? – пита Ж.
- Не знам ни ја- каза Коле- али Мућа рекао Гаври: - Наруџбеницу и у набавку. Пиши: 500 постељина, 500 радних одела, за мензу јави се Црном Бику да ти каже шта треба. Испразни помоћни магацин, напуни, да све буде као пицино око. И нека све иде преко „Мораве“, тамо је отворен нови рачун. Чуо сам, боље да нисам. Знаш како каже Цанко из Џеп „ко не чује, две си знаје“.
Ж. кресну вињак на искап. Умео је да суче вињак ко воду.
У мензу уђе чувар Клемпа. Послао га Мућа да види ко се све ту мува у радно време.
-Здраво, људино, ако се нисам преварио, каза Клемпо Колету. Коле ћути, зна за јадац. Клемпа је био њихов. Мућа је Клемпи говорио да пази. - Све да видиш, ко изоди и ко до’оди, шта односи, а ја ћу рећи, када буде требало шта је било. Клемпо трепће, ништа не схвата, ал све разуме. Видео је у свом вјеку свашта. Учених будала, а, и паметних који су се кажипрстом пописивали. Јашта, бокте. Добро, каже. Мућа гордо иде ка сепареу. Преко круга између барака кривељао је Брка. Иде, боли га уво на коју му је страну шубара. Оглувео, ономлани га у тунелу затрпала земља. Спасли га, али остао шунтав, у глави дошло до неког лома. Добро, казао је тада Мућа, биће чувар у кругу. Морамо да водимо бригу о радним људи-ма. Пичка му материна кад остаде. Нису пазили, био је увиђај, овде су га у сепареу написали. Непажња, људски фактор. И тако Брка бивши милицајац поста чувар. Бивши, истерали га из милиције, због лоповлука. Не, није он крао, али знао је да зажмури кад треба. После је узимао своје исе. Лија, лија, па долија.
Ж. види како Мућа прође, виде како се и Коле усплахири.
- Не брини, оде он код Стојке, још му није време да лоче - каза Ж., - него реци за шта ће 500 чаршава. Шта ли сада мувају? Ајде, Коле, па ја сам те овде поставио, иначе би још дрндао на оном трактору. Kоле ломи прсте, не зна шта ће.
-Шефе, каже, ти си заборавио да Ђура шеф наше мензе, звани Пернати зец, зида мотел на Гори. Па што каза онај за Марка, пола пије пола Шарцу даје. Па се зацерека, ко луд на брашно. Хо-хо-хо, као да се камење суља низ урвину. А, знате ли како је добио то име Пернати Зец.
Елем, по новом закону, сви руководиоци су од те године морали да имају диплому. Јашта, самуправљање хоће стручне људе. Не може се у срећнију будућност тек тако. Мани ти Радула што је говорио да једва чека да дође тај комунизам. Чуо да се тада неће морати ништа радити. Печене шеве ће летети, а ми ћемо седети у ладовини као у земљи Дембелији. Мора и Ђура да полаже. Ди да полаже. Знао је посо, умео да набави, а да не забрљави. А сад да полаже. Јебага, па и друг Тито је занатлија, па кво му фали. А тек ови уз њега. Али, добро, де, да се полаже. Закон је закон, вежи коња где ти газда каже, па нека цркне и коњ и газда.
Организоваше испит у онај чувени мотел на планини. Да не дуљим како је све било. Стигли са свих стрна, да не верујеш, и они с врха. Але људи, јешни, пишни, да се чудом чудиш какви су. Говњивом мотком све је то требало разјурити, али где ћеш, власт је власт. Што реко онај Јовић: Влас’ мас’. У конфернцијској сали испит. Нећу да грешим душу, зна Ђуро посао. Испеко занат по вашарима. На жару, ражњу, на астал, у гепек, литар, гајба., па богме и у џеп. Подмажи да не шкрипи. Зна финесе, а ту је и она Миланка „љуљај забављај“ из Бању да створи атмосферу. Па једном се живи, ово је комунизам, своје не дам, туђе дизам. У се, на се, пода се, то је Ђурин живот и политика.
Паде и прво питање. Мора де се испоштује форма. Елем, треба шеф Ђура за диплому да наброји пернату дивљач.
Ђуро у чуду пита: Је л ви то озбиљно?
Озбиљно, јашта. То је питање из уџбеника Више угоститељске школе. Аутор је академик, свима познати др Бурегџић. Он је измислио бурек наше будућности: споља ништа, а унутра празно. А Ђура се у себи смејуљи. Сети се свог изума. Косог реза. - Сеци, Смиљо, утуви у ту женску ћупу, сеци саламу укосо, да изгледа већа. Очи да наране, а дупе да им гладно буде.
Ови су за мене аматери, мисли Ђура, и поче да набраја: Ћурка, гуска, пиле...помисли да каже и патка, ал га нешто секну, чуо када неко некоме удари патку није добро. И то га помете. Не треба се играти с голо дупе око ону работу.
А председник Комисије ко јуне у пласт: - Даље, дру-же, како оно беше шефе ваше цењено име, а да, Ђуро. Има још, па ви треба да будете Директор службе друштвеног стандарда у Г. П. „Прогрес“.
Еј, „Прогрес“, бајко мој. Дакле...Попио је пет виски-ја, 2 картона му ставили у гепек, однео Мућа прасенце у викендицу, тесарска бригада већ недељу дана ради на ње-говој новој кући, држимо му свастику на платном списку, тобож саветник за радове у Африци, јужно од Сахаре.
Саветник, шта ту треба. Будалу да саветујеш не вреди, а паметном савет не треба. У свакој фирми има на десетине таквих стручњака који и не знају како им се фирма зове.
Кроз полуотворен прозор допире бректање камиона. На прозору два врапчића радосно скакућу. Чује се јебо-зовно кликтање неке жене. Са златног оквира прдседника комисије свитну зрачак.
Ђуро стао, трепће ко сврака на југовини. Мућа се смејуљи, ко пизда на нове гаће, почасни је члан, не пита се, ал је важан, неизбежан је фактор, тако се представљао, ту је да развесели, да да штимунг.
- Зец, Ђуро, зец - тобож, шапуће.
- И...зец - гракну Ђуро.
Одговор му прогута грохотан смех Комисије.
- Е, то је наш кадар - кликну раздрагано Мућа.
Има смисла за шалу. Ма какву шалу, ово је, богаму, права мудрост. Зец, него шта. Метафора за страх. За бојазан, поштовање власти. Ово ће онај хроничар да стави у књигу „ Протуве и анђели“.
Устаје, љуби три пута збуњеног Ђуру, намигује свима редом. У то, по договору, хрупише конобари, нагрну нека гологуза женскадија, наста кркљанац, е па, Мирославе, стани, то је за неку другу причу.
Сећа се како су играли пиперевку око Главног.
Има ли замерке да буде гост фирме у овом хотелу кад год то пожели. Он и његови. Кога год да позове, хтео је Ђуро да зна. Па, од данас је дипломирани стручњак. Кајла, бре. Еј, човече, узми се у памет. Прст на чело и шире, како је говорио Гавра, референт за самоуправљање. – Лично и персонално - учено би наглашавао. Може му се, био на семинару у Кумровцу.
О, да - мумлао је Главни док му је дактилографкиња из Управе раскопчавала шлиц.
Три пута дај, па се удај, певала је разголићена Ми-ланка. Мућа јој је трпао црвендаће у розе гаћице.
Који су ово скотови, видело се на лицима гостију који пролазили ка суседној сали.
Остали су ту до зоре, а оста и Ђури ново име Пернати Зец.
-Коле, чу се кроз шубер пискав глас куварице Ми-левке.
- Коле, несрећо, иде Газда.
- Де, где баш сад - зачуди се Ж. Био је знатижељан да дозна шта се све спрема. Нека вечерас ће, конобари све знају, чују када пиће онима у сепареу развеже језик, када се из мешине распрде шницле и заблеје шприцери, кад им је све до Косова равно.
Све се дозна. шта вреди што Мућа режи: „Језик за зубе. Чули сте и видели само оно што ја кажем. Иначе, књижицу у руке“.
Ж. устаде, Влајко Ћевлија се мено заљуља. Треба ићи на градилиште. Ако се шта покварило биће белаја. Како поправљати оне кршеве.
Стрпа новине у џеп ветровке. Исецао је занимљиве чланке и лепио на зидове собе. То није сметало његовом цимеру. Смејали су се будалаштинама које су налазили у новинама. У данашњим је прочитао: „Јуче приликом посете Драже Марковића југу Србије, реферише локални главешина: Наши стручњаци су поуздано знали да стиже пролеће па смо здруженим снагама донели неопозиву одлуку да се обави пролећна сетва,и то на најзначајним површинама зацртаним планом СК а на челу са другом Титом...
- У контексту тога, да ли вам што недостаје? - пита Главешина из Престонице. Око њега чопор пратилаца, све шљашти, сви блену у газду, а, и он ко миољски ован бело гледа.
-Трактори, само нам тракори недостају- каже сни-сходљиво локални моћник.
Главешина гледа.- Па - каже.
Посегнућемо за унутрашњим резервама - одговара локални моћник.
И то су новине данас донеле, насмеја се у себи Ж.
Колико год да скочиш своја муда немош да пр-ескочиш, сети се Војине девизе. Али, шта вреди. Џаба је говорио на састанцима: Мора да буде тако или никако. Ма и мој отац Ратко да устане из гроба рекао би му: Доле, доле ти је место. Зашто ја све ово причам. Причам због њега. Он је јадо, бог те. Човек курва. Ма пусти то што има, станове, куће, кола, курве. Његов живот је пакао, сере по другима да би био чист. Неће проћи много времена, кажем вам, сопственим ће се курцем они изјебати. И утуви: Јеби слугу да ти буде господар. Видиш да он нема лица, и лице је побегло од њега.“
Али није било вајде Мућа је терао своју причу.
Новине, каза Ж. у себи. Извуче их из похабане ветровке и заврљачи и у шахту.
Измислили новине, за нас тобож писмене, засипају те јадом из далеког свта, само своју муку да заборавиш, да не мислиш својом главом, њихово је царство небеско. Писмени су се заглупљивани ревијама, књигама отуђ-ивали од стварног живота, а када би им нека од тих ревија досадила појављивала се нова и попут чуме односила и оно мено памети из главе. Е, неписмени су били срећнији и веселији у чарима блаженог незнања. Не рече онај џаба, блажени нека су духом нишчи, њихово је царство небеско. Но, ускоро и неписменима дође црни петак . Појави се радио и ТВ. Кад год ми је тешко, ја отворим радио. Ниђе нема таког селамета као на радију, сети се да је прочитао у Андрићевим записима. Ама уши ће ти пробити, очи ће ископати, све ћеш чути и видети али ништа нећеш знати. Елем, и када се на то огугла измислиће нешто ново, само да те замајавају. Шта је добро донела та техницизација, ништа, само неуротичаре, унезверене сподобе које се крве за новац, новац, да би им га узели пре него што се осети илузија имања. Техника ће преко екрана испирати мозак и стварати послушнике каквих никада није било. У главу ће ући, моћи ће да им сигналом наређује шта да чине. Много дослије сазнаће да је био у праву. Како ни сам није знао, гледао је како мртви уморни минери ко обеућени зуре у телевизор и гледају пренос неке утакмице. Менза ладна, дува са свих страна, они стигли из смене, балдисали и каљави, а зуре у телевизор. Заборавили на тунел, на то што се осипа земља, што им је живот свакодневно о концу, што већ трећи месец нема плате. Зуре, избечили очи ко крава на мртво теле. И када нема слике, а на екрану затитрају оне тачке налик на снежну вејавицу гледају, ишчекују ко озебао сунце да се слика појави. Знао је да ту нешто није у либелу. Како се само радовао када је прочитао оно што је давно знао.
- Мајку им јебем!...- мрмљао је Ж. - Мајку му, па ја сам ово давно знао, па и онај хроничар је то исто говорио. Читао је:
У Северној Америци постојао је ноћни програма ГТ – загонетни канал „Видеодром“, који се крајње нерегу-ларно и свега на неколико минута појављивао ноћу, на фреквенцијама водећих државних телекомпанија после вечерњег прекида емитовања и потпуно је ишчезао из емитовања тек онда када су официјелни канали почели да раде нон-стоп. „Видеодром“ је случајним гледаоцима предлагао ужасне телевизијске призоре порносцена са мучењима, убиствима и комадањима тела. Неке предста-ве датог пиратског студија су доспеле на видеотраку, коју су потом од власника запленили агенти ФБР-а. За време емитовања , код многих гледаоца „Видеодрома“, развиле су се неповратне промене у можданом ткиву, које су довеле до тога да се код жртава развију јаке и континуиране халуцинације.
Велику пажњу је привукао и трагичан случај из Јапана, када је група тинејџера, укључивши тв на неисправном каналу, у току неколико минута посматрала делове некаквог авангардног филма у којем је доминирао лик неке Беле жене која се извлачила из зденца. Након тога, зазвонио је телефон, и пискав женски глас саоп-штио је гледаоцима да им је остало око недељу дана живота. Могуће је да се догодила некаква кобна коинци-денција, али ниједан од њих који су примили поруку – није преживео недељу дана: сви су умрли од галопирајуће упале мозга.
Почетком деведестих у Јапану су поново били забе-лежени случајеви телевизијске душевне поремећености . Неколицина деце која су гледала једну од епизода цртаног филма „Покемони“, одједном су запала у стање епилеп-тичног напада. Официјелна верзија је гласила, да су присутни били испровоцирани светлуцајућим очима једног од главних хероја, које су притом зрачиле одређеним фрекфенцијама штетним по дечији мозак. узгред, ис-товетни случајеви су се дешавали на пројекцијама со-вјетског филма „Кинд-Дза-Дза“, када је један од хероја стављао на главу металну конструкцију са два рота-циона (кружна) фењера, и на пола минута се сала испу-нила насртљивим, напорним, таласастим треперењем пред очима.
Забелжени су и случајеви, када су након гледања тв епизоде из циклуса „Телетабис“, деца напротив, постаја-ла хиперактивна и наносила тешке повреде себи и другима.
У целом свету постоји много случајева, кад су људи после неколико минута севања „белог шума“ на екрану, западали у дубоки транс.
Подједнако дејство на људски организам је испољио и компјутерски вирус „666“, који је неприметно регулисао монитор и заустављао екран компјутера који је треперео са одређеном фреквенцијом и сјајем...“
- То је то, алал ти перо, буразеру! – узвикну Ж. из свег гласа.
Јесам ли говорио шта је у питању када је Јован Р. искасапио жену док је гледао пренос утакмице. Он, тута, који ни мрава не би згазио. Изненада, полудео. Свашта. Ово је писац. Како се зовеш, буразеру. Зове се Василиј Мидјањин, а прича је Глобална телевизија.
Све је то смишљено да будеш везан невидљивим вла-чезима, а да не знаш. Имаш, а немаш немаш ти, Баћо, ни оно говно у свом дупету.
Једи, плати, сери, плати, роди се, плати, умри плати. Ономад, прича Радул Тезга питао је попа колико ће да му наплати крштење. „Велика радост, не треба жалити“, каза му поп Никола.
- Знам, али танак сам, плата слаба, а рад сам да платим колико треба да се не брукам. Зато и питам, колико, попе, треба да платим? Да не дам мено, да се не брукам.
Он, се чешка по бради. Каже „што више платиш, мање ће да се брукаш“. Ко да ја серем паре. Одакле бре? Трпим, и крпим. А они муљају ли муљају, док се ти прибереш, воз оде. Сети се како му се Реџо, пре неки дан јадао. Читам каже у ове новине све о неки секс. Секс, па ме распамете, сексуална револуција. Срамота ме да некога питам. Кад оно, обична јебачина. Ето, то ти је то. Исти курац, само друго паковање. Има ту сијасет варијанти, да зинеш, уста да не затвараш.
Еј, ђе си болан одлуто? - трже из размишљања Ж.-а Бале Гутка, пословођа.
- Гледам те како изгубљено идеш, млатиш рукама, ко да кућу правиш. Него, ево Грује, снебива се да пита, мора кући, а ја немам другог машинисту.
-Шефе, морам, јавила жена, крава ми спрштила дјете. Нагазила га док је она музла - цвилио је Груја ко нека стрина, онако висок и кошчат сав умазан моторним уљем.
Ж., зна да лаже, треба да иде, мора да оре, овде вајде нема. У себи мисли, терао си курцу ћеф, па сада деца. Море, иди, али кад посејеш долази. У трену Груја се стушти ка бараци по торбу.
- Наћи ћу му замену - каза Бале. Није ни њему лако.
- Мани се, Бале, изгубљени смо сви, само нам још нико није рекао. Треба да идем на градилиште, а не иде ми се. Сваки дан невоља. Ако су камиони у реду, утоваривач је у квару. Пуцају црева ко да су од папира. Све ти је како оно каза Гавро: Имаш кофу, немаш воду. Имаш кофу, имаш и воду, али кофа шупља. Па гледај чудо. Земља влажна, вода бризнула из дрвета и камена, снег се још топи, булдожери се заглављују, сељаци се окупљају и зајебавају: - Еј, стручњаци сад се не копа, још снег није окопнио, а ви запели. Где ћете са путем на ову страну, па ту је вазда влажно. Видите ли да овде расте јошје, врба, зова, шевар, ту нико никада није градио пут. Римски је ишао на другу страну, ево и ми туда рабаџијамо. Ово није било од како је прасе реп искривило.
Кажем да смо ми само извођачи радова, радимо по пројекту. Онако како нам је нацртано.
Они се смеју, готово ликују.
-А, по пројекту, који ли су то вајни стручњаци одредили? - тобож питају.
Били овде пре неку годину стручњаци, геометри. Нешто мерили, сад знамо за овај пут, ноћивали код Радула. Кад посо приведоше крају негде предвече хоће да иду. Зауставља их Радул:
- Останите, људи, преноћите, спрема се грдна алауџа. Онај Главни би и да остане, свиђа му се Радулова љута, а што би и журио, нико га не чека у вароши. Али, она двојица млађих хоће да иду. Чича, хоће да нам наплати, још једну ноћ, мисле. Радул као да им чита мисли. – Останите, на мој трошак. Па, долазићете ви опет. Виде-ћете, оно код Кућишта ћете морати поново да мерите.
Јашта. А, невреме ће велико. Млађи пита откуд зна. Ведро је, сунце кренуло пут Мучња, сенке миле уз Јагодњак. Тихо, дивота. У новинама пише да ће време бити лепо и сунчано.
- Новине, каже Радул, новине су за доконе бадаваџије. И кад истину кажу оне лажу. Ја вам кажем да је боље да останете. Гледам како свиње ваздан уносе сламу у обор, ето, да вам кажем, како ја знам.
-Хајде, чича, не зајебавај. Седоше у кола и одгруваше пут Градине. Ма, не прође ни по сата, кад груну. Сјури се неки вјетар од Кука, па нагрнуше облаци, па затутња алауџа са свих страна. Ни киша, ни сњег, само дудњи. Ону ћенифу што је Мирко наџуџерио понад малињака ветар подигао и бацио у Момчилов обор. Триста корака до тамо. А стручњаци, питаш. Награјисали, стигли до Миротина. Вода грунула низ оне јаруке, они искочили срећом из кола, склонили се у стару караулу. Имали луду срећу. Кола вода однела до Вирова, нашли у коловрату ра-злупану канту. Отишле оне скице, летве, нивелири, теод-олит, кочићи, фарба, пантљике за мерење, ексери, жица, неке пусуле, шаторска крила, и шта све не још.
Јазук, иако је све то државно.
-Потреви, чича, бог те молово- казао је геометар Вуч-ко кад су их сутрадан промрзле пронашли чобани из Радаљева.- Потреви и да ћемо поново мерити.
И сада ти исти сељаци терају зајебанцију. Прво су изокола распитивали, да ли стварно туда мисле да праве пут? Неки нису волели што се ту појављују туђи људи. Има да им скроз промене живот. Женскиње ће да се искалпи. Хоће сељанка да испроба курац из испегланих панталона. Теренци су то. То се скупило с коца и конопца. Граде бараке на Лазу, значи остаће дуже.
-Бале, шта можемо, ови притискају да се ради- процеди Ж.- како да им докажеш да греше. Реци, буразеру, како?
Бале, заусти нешто да каже, али у том часу у круг грунуше милицијска кола. Плава светлост је панично витлала, сирена завијала ко лисац у гвожђима.
Ж. претрну.
Поново тунел, сину му у глави. Из минерске бараке истрча Мара и залелека из свег гласа. У то се на капији појави црни мерцедес, па још један.
Ж. зину од чуда кад виде како милиционер притрчава и отвара врата. Виде чудо, Мућа трчи ка мерцедесима. Трчи, не иде вришко, него трчи. Мућа трчи, а милиционер отвара врата мерцедеса и стаје усправно ко проштац у огради Радула Лазовића.
Одломак из прозе Протуве и анђели
Срба Игњатовић

ТОДОРОВИЋЕВ ТАВНИ ПРОЗНИ КОВЧЕЖИЋ

Приземна подела „књижевног посла“ сходно којој пе-сник ваља да пише искључиво песме, прозаиста приче или романе (писати и једно и друго већ није одвише препо-ручљиво!) а критичар своје рецензије - приказе и есеје у нашим просторима чини се да је већ прилично времена превазиђена. Ташто држим да сам, овоме обрту, и сам по-нешто допринео. А сада, ево, том прекршајном стазом креће и Мирослав Тодоровић, премда, опет ћу хвалисаво, одавно знам за његов приповедачки дар, делимично ствар завичајног наслеђа али и искуствени нанос. Поводом ове потоње тврдње: зар није то онај песник што је, зарана, опевао негдашње наше трудбенике-мученике, ту гулију, како он зна да каже, наводне „јунаке рада“ изђикале уз празан пасуљ у мензи, „умне поруке“ шефова и предра-дника ( попут оне да гулији треба дати тек колико да им задњица не зарасте) и отужне говоранције некдањих по-литиканата, мајстора „самоуправног модела“ празносло-вља?
Када се том „миљеу“ поврати, Тодоровић прибегава раскошном живом говору, народски сочном, веристичком и више него ефектном. У исти мах изоштрени посматрач, Мирослав Тодоровић није залуду „штио књиге“, мрчио и оштрио своје поетско перо. Писање поезије неповратно је усложило његов исказ нијансама, разбокореним асоцијац-ијама, умним опажањима, смислом за „крупницу ситни-цу“, за иначе скрајнуте и баш због тога битне детаље.
Другим речима, овај аутор успело влада различитим типовима и нивоима језика и израза, дискурсима, како то учени критичари воле да кажу. И све је то очито у збирчици прозе Сандук пун таме, све до аутоироничног местимичног набоја који прати казивања о судбини писца и књига – што уопште узев, што када је реч и о самом нашем аутору.
Ова опаска биће поготову схватљива ономе ко прочита минијатуру о томе како се М. Т. похвалио земљаку да му је књига, а држи да се исплатило чекати, сада већ давне године објављена у издању престоничке Српске књижевне задруге. На шта му земљак отповраћа да се није морао баш толико да труди: задруге има и у њиховом селу, и надалеко је позната...
Надобудни читач ту би застао и намрштио се над се-љачком мудролијом: незнање, непросвећеност, заоста-лост... кал у којем се давимо! промућурни читалац, међу-тим, неће овако поједноставити ствари јер је у цигло неко-лико животних а шкртих, опорих а вишезначних реченица „спаковано“ читаво једно бреме, завежљај и многозначје поникло из ситуације што је, очито, најпре доживљена а потом записана /описана.
Има у овој књижици још таквих минијатура. Спомену-ћу тек ону у којој напредна и раздрагана унучад поручују баби да јој је место на Бубњу, да је она већ тамо (дакле – на гробљу), или, пак, запис и „инсталацији“ с Мона Лизом на зиду сеоске пушнице. Наоко из исте равни пониче и ниска минијатура с нешто другачијим исходима, таквим да се у њима прожимају лирско и умствено, поезија и проза.
Реч је о минијатурама какве су Камен, Несаница, Из живота, Страшан суд, Животи, Човек или писац, Човек и поготову закључна Тачка. Нису ни оне, наравно, монотип-не, саздане све на исту „модлу“. Некад им је и оса и обли-чје споменути живи говор, директан исказ. У другим слу-чајевима се, опет, непосредно опажа како „сарађују“ пес-ник и прозаист – размењују, узајамно оштре и позајмљују један другоме своје алатке.
Када је о мотивима реч, извесно је да је Сандук пун таме мала целина заошијана у најразличитијим правци-ма. У том погледу аутор, наш прозаиста, „легитимише“ се као, како се некад говорило, прави разбарушени песник. Искрено ћу устврдити да ми је то драго и блиско, то јест да ми пружа читалачко задовољство.
Дај, Боже, да тако буде и са тобом, неискварени чита-оче! Пуна ми је пипа прозе писане као под шибер, макар да, као и М.Т., знам да је то оно што се наводно тражи и лобистички слави и награђује.
Потоњом тврдњом приближио сам се и оном кругу пр-ичица Мирослав Тодоровића које се непосредно тичу, и које су поникле из доживљаја тзв. књижевног живота.
Материја ми је позната; добро знам које су све јалово-сти и обмане, опсене и кривотворине, болешчине од сујете и сваковрсне недостојне неподоштине у њу уткане. То је тај наш фамозни књижевни живот, па и он, што би рекао Иво Андрић, „пун гада“. Баш гадалука, колико год наивни очекивали да таквих „појава“ нема у „царству духа“ и међу „витезовима речи“... Кад тамо, прави тамни вилајет!
Тодоровић је, додуше понешто узгредно, решио да и о томе у својој прози посведочи. И добро је што је и то учинио.
Имам утисак, ипак, да је „отпор материјала“ био по-приличан, поготову у случајевима када је аутор, што ди-ректно, што индиректно, и себе начинио властитом „темом“.
Овим не желим да кажем како би боље учинио да је шифровао и заметао трагове – макар да је и то понекад ко-ристио – већ имам утисак да се, покашто, осећао као онај што ставља со на своју рану, а боље би било да је – ево, сада ћу и ја мало да забраздим – гурао прст у (туђе) лажљиво око.
Ако је икакав „закључак“ сврсисходан, гласио би да песник Мирослав Тодоровић, отварајући свој тавни ковчежић, није огрешио душу и перо, нити ушао у туђ, њему несвојствен „забран“. Као што више готово да нема „чистих песника“, тако се и поезија и проза већ поприлично дуго сусрећу, прожимају и сустичу.
Ваљда у томе грму лежи зец, или одговор на оно Ел-иотово питање може ли се бити (додајем: с пуном снагом и вером) песник и после двадест и пете године.
Вујица Бојовић

НЕВЕСЕЛИ ЗАПИСИ О ЖИВОТУ

Наслов збирке „Сандук пун таме“ делује као си-мболичка апстракција или асоцира на песме Новице Тадића, а ради се о опипљивој свакодневници Србије, материјалној стварности и њеном духовном и моралном лицу. Аутор у низу текстова, од два реда до четири стра-нице, сведочи о људским мукама и несрећама, о људској равнодушности, себичности и нечовечности, на тако упеч-атљив начин да је тешко читати рутинирано, попут већине књига.
У овај сандук М. Тодоровић је похранио оно што му се најјаче урезало у морално осетило, зато је у овим записима, наизглед, мало има литерарне стилизације. У сандуку су животне појаве, са непатвореним јунацима, њиховом животном позорницом и говором. Записи су, формом и тематиком, врло разноврсни, од изрека, цитата из књига, кратких записа, анегдота, сатиричних цртица, репортажа, до песама и правих књижевних прича. Сваки написани ред нека је мера живота, било трајања, брзог пролажења, патње, било моралности и духовности.
После читања емоционално најдуже трепере приче/ записи о старим особама, нарочито сељанкама, које су данас широм Србије велике мученице. Усамљене у некој забити, болесне и беспомоћне, чекају смрт, заборављене од деце којој су посветиле живот, а која су се и између себе завадила. Те Кадивке, Радунке, Маре, Јелинке мртве су још док су живе, жељне некога да виде и с неким проговоре (Празно и без гласа, Сандук пун таме). Цитати из Библије само још снажније боје мучеништво јунака.
Потресан је крај живота и старица у граду, и свих сиромашних, бедом или несрећом обележених жена и мушкараца. Обесни унуци питају своју бабу зар она већ није у гробљу (Прича из КЗМЗ). У причи Срећа учит-ељицу у пензији, на дан избора, из странке Боље сутра интервјуишу, обасипају лажном пажњом и лажним покло-ном, а кад се политичка представа заврши, остављају је бездушно на улици, у инвалидским колицима. Људи се лакше спријатеље и разумеју са животињама, него ме-ђусобно.
И мушкарци су углавном старији људи, усамљени, неуспехом обележени радници (Чувар Која, Џон, Р.), исељеници и избеглице из Косова и Крајине. Свима је живот нешто ускратио, сурово им се наругао. Млади Јован је од живота у Америци донео у родно село, у гробље, само име Џон. У потресној причи Сузе, у препуном руинираном возу путују људске руине: избеглица без ноге и његова болесна жена који, на путу у бању, носе терет болести и сећања, а кад она види краву у ливади бризне у плач јер је подсетило да је продала последње што је имала. Мајсторски је уведено више планова нарације и вишегласје – мудровање пијанца („живот је сезонско занимање“), народско шаљиво натпричавање путника, по-шалице кад је све сушта несрећа.
Десетак прича има за тематски оквир књиге, писце /песнике, књижевне награде, жирије, књижевно поље у Србији. Претходне приче су му натопљене емпатијом према јунацима, овај циклус садржи ауторову резигнацију што су књиге багателисане, доспевају у контејнере и на
бувљак, а књижевна братија се, не бирајући средства, отима о награде и новац.
М. Тодоровић, учесник у књижевном животу с морал-ним скрупулама идеалисте, тешко разуме и прихвата да нико неће, па ни библиотеке, библиотеку познатог писца, с љубављу стварану (Кућа пуна књига). Аутор мисли да би писци (дакле и поезија) морали бити бољи од света у коме живе и пишу (нарочито бољи од писца за кога други цинично каже да би изазвао еколошку катастрофу кад би пао у септичку јаму, или од једног другог који сам за себе каже да није човек већ писац). Мало симболичне све-тлости у културну помрчину уноси стара професорица музике, која пада у контејнер, покушавајући да дохвати бачену књигу (Живот после живота).
Лоша поезија, празноречива и помодна, одбија чита-оце. Једна таква поклоњена збирка песама излечи од страсти читања и куповања награђених књига великог поклоника поезије (Разведравање душе). Овај циклус прича је најличнији, са највише ироније, али и аутоир-оније (Задруга, Мона Лиза на зиду пушнице). Могао би се илустровати цртежом Дон Кихота, са главом М. Тодоро-вића, како јуриша на неки књижевнички бувљак.
Ауторов однос према нашој стварности исказан је и правим сатиричним причама Акција, симулација борбе против криминала, и Генерал под шатром, будаласта и пијанска разметљивост ракетама на вашару.
Иако је Сандук пун таме збирка документарне прозе, исечака из живота, има у њој неколико правих кратких ум-етничких прича, као што су Летећи зидар Манојло, Лик са платна, Последња реченица, Чувар Која, Одлазак Каза-нове, Сузе, Живот после живота, Срећа, Празно и без гласа.
Тај живот, сандук таме, за већину је пакао, али, опет, пролети брзо, колико док пљеснеш длановима или креснеш шибицу. Смрт, пропаст, одрази се и на камену који људи понесу са собом у свет. Ове приче освајају читаоца непосредношћу живота, мајсторством писца да наизглед лако, без филовања и кићења, подсети на губитнике и маргиналце, ту, поред нас.
*
Вујица Бојовић, променио светом 17. марта 2016.
Мирослав Тодоровић је рођен 29. децембра 1946. у Трешњевици код Ариља.
Објавио је књиге поезије: Спис ве-дрине (Градина, Ниш, 1978), Ис-пис таме (Просвета, Ниш, 1990), Летеће бараке, теренци и њи`ове душе (Просвета, Ниш, 1990), Судњи час (Крајински књижевни круг, Нота, Књажевац, 1990), Теренска свеска (БИГЗ, 1993), Испис таме 2 (Апостроф, Београд, 1994), Сванућа (Деметра, Књажевац, 1994), Црно у боји (Српска књижевна задруга, Београд, 1994), Потоња верзија (Просвета, Ниш, 1997), Свети мученици (Просвета, Београд, 1998), Тамно и дубоко (Апос-троф, Београд, 2002), Земаљско и небеско (МБ графика, Ниш, 2004), После свега (СВЕН, Ниш, 2005), Спрам расутих звезда ( Unus mundus, 2006, СВЕН, Ниш, 2007), Песме путовања (Књ-ижевни клуб „Бранко Миљковић“, Књажевац, 2009), Ветар понад гора ( Unus mundus, 2010; pdf, Дигитално издање, Заветине, Београд 2011; Свен, Ниш, 2011); Станиште поезије / The Habitat of Poetry, двојезично, на српском и енглеском (Смедеревска песничка јесен, Смедерево, 2011. pdf, Заветине, 2011), Божја визура, (Заветине, pdf 2012), Светиња (СКЦ Ниш, 2013); Шум и лахор (Unus mundus, 45/2013; Аутор-ско издање, 2013), Хладно сјаје звезде и судбине (Unus mundus, 49-50, 2015), Божја визура, (Шумадијске метафоре, Младено-вац, 2015), Грчка свеска, (Прометеј, Нови Сад, 2015).
Књигe критикa:
У сенци Дамокловог мача, 1. (Учитељски факултет Врање, 2009), Ширење светлости (Unus mundus, 44/2013).
Књига дневничких записа, Листови на ветру, Unus mundus, 49-50, 2015.
Књига разговора, Добрило Ненадић, неопозиво, Unus mun-dus, 47 /2014.
Књига (п)огледа: Малина и други јади, Свен, Ниш, 2016.
У бројним листовима и часописима објавио је мноштво књижевних критика, прозних текстова, интервјуа, уводника, поговора ... записа.
Превођен је на више језика (италијански, бугарски, пољ-ски, енглески, руски...). Заступљен је у домаћим и страним анто-логијама као и интернет издањима.
Награде: Дрво живота, Мирко Петковић, Милан Ракић, Раде Томић, Војислав Илић Млађи, Бранко Манас, Равани-чанин, Велика повеља Српске духовне академије, Хаџи Драган, Песничка хрисовуља, Шумадијске метафоре., Златна стру-на…
О Тодоровићевој поезији есејиста Миодраг Мркић је обја-вио књиге огледа: Љупка језа пролазности пред вратима визије, 2006; У мрежи Потоње верзије, 2008; Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића, 2009; Огледи о поезији Миро-слава Тодоровића, 2011.
Душан Стојковић је приредио књиге: И тамно и дубоко (Књижевна критика o поезији Мирослава Тодоровића), Нишки култ. центар 2010. Рукопис живота (Егзистенцијална и есен-цијална поезија Мирослава Тодоровића) Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2016.
Важније књиге критика:
1. Мирољуб Стојановић: Одзиви, Наша реч, Лесковaц, 1990.
2. Иванка Косанић: Пред магијом књиге, СКЦ Ниш, 2002.
3. Мирослав Лукић: Духови, 1, есеји, Дела 7-8-9; 2002. Метафизика у белом оделу, Кoначно издање pdf 2006.
4. Жарко Ђуровић: Грлом у сновиђе, ЦАНУ, Подгорица, 2007.
5. Радомир Мићуновић, у: Unus mundus, 2007.
6. Жарко Ђуровић: Вриједности и мјере, 2010..
7. Милутин Пашић: Добар песник не умире, 2010.
8. Срба Игњатовић: Лирски осмоглас, 2012.
10.Иванка Косанић: Трагом књижевног лука, 2011.
11. Радомир Мићуновић: Unus mundus, 2011.
12. Душан Стојковић: Unus mundus, 2012.
13. Ранко Павловић: Unus mundus, 2012.
14. Миодраг Мркић: Кратки огледи, 2013.
15. Mиленко Д. Јовановић: Критички есеји, 2014.
16. Мићо Цвијетић: Мала приношења, 2016.
17. Милица Миленковић: Критичка тумачења, 2016

Садржај

Мона Лиза на зиду пушнице / 5
Песници / 6
Књига пуна књига / 7
Песма за причу, епилог / 8
Разведравање душе / 10
Поезија на бувљаку / 14
Лауреат / 16
Лауреат, 2 / 16
Уметници / 18
Бетонирање океана / 22
Задруга / 23
Човек или писац / 23
Славан песник / 23
Песник и политичар / 24
Визија / 38
Калкута / 40
После свега / 42
Генерал под шатром / 43
Харонов осмех / 44
Јабука / 45
Догађај за причу која чека писца / 46
Последња реченица / 47
Живот после живота / 49
Срећа / 50
Херој / 52
Чудо у Луковској бањи / 53
Смрт у Лескову / 57
Боја / 57
Хитлер у аутобусу / 58
Лице из туђе приче / 59
Дневник, 15. 10. 2015. / 60
Ето / 61
Суза / 62
Кафка / 63
Шкљоца / 64
Човек / 70
Седмо небо / 71
Тачка /84
Липов /85
У раму прозора лице старице / 86
Прича из КЗМЗ / 87
Летећи зидар Манојло / 88
Живот у једној речи / 89
24. март 1999. / 90
Камен / 92
Из живота / 92
Одлазак Казанове / 93
Чувар Која / 94
Немушти језик /94
Страшан суд / 95
Несаница / 95
Лик са платна/ 96
Животи / 97
Музеј соли / 97
Јаја за Бил Ладена / 98
Акција / 99
Прича из песникове куће / 100
Животопис Г. Т. / 102
Змијски смех / 102
Сандук пун таме / 103
Сузе / 104
Празно и без гласа /109
Сузе /
Кућа закључана изнутра 116
Глухо / 117
Мућа и Јова Дабоме улазе у роман /118
Луда кућа / 122
Луда кућа, бели шум / 140
Срба Игњатовић Тодоровићев тавни ковџежић / 154
Вујица Бојовић Невесели записи о животу / 157
Белешка о писцу / 161
Садржај / 164

Аутор, за столом, под смреком…