прах трешње
кад челом додирнеш
отворен трешњин цвет
цео дан прах тог пољупца
мисли претвара у поветарац
било је таквих дана
остану за цео живот
прођу у једном даху
после се за њима трага
такво блаженство
не корача животом
зато се доиста жали
над прекинутим сном
камени цвет
затровани бојом неба
крв и вода нестану
од чега стварно сачињени
црно је плаво
плаво је црно
око је величине Васељене
реч је хиљаду звезда
не настали од руку Мирона
крв и вода нестану
звезде гасну
небо је црно
отварамо туђе очи као своје
магма у њима се хлади
сенке каријатида
развејане као осмех
на лицу окамењене душе
врба
повија гране
ка води која бежи
храни се одсјајем
месец је нежнији
што исплаче вода не носи
мисли се камене у корену
не притискај руку смелу
на њено скрхано срце
упашћеш у замку сећања
Нема коментара:
Постави коментар