петак, 04. април 2014.

Горан Ранчић- VIRTUALIS BABUSNICA











Шехерезада за једну ноћ или
''The selfish old heart !''...
Ubi est amor, fraust est ibi, est ibi dolus.

                Ах, ах, ах!... Та предивна Персија... Покапана розикаво-миришљавом нежношћу јоргована... Запљуснута сањивом месечином... Опијена раздраганом музиком... Из сребрнкасте даљине допире сетна песма несрећне љубави... Чаробне лампе, снаговита вина, наргиле и шећерлеме... Тајновите фереџе, паучинасте и скоро нечујне  шалваре од свиле... Погледи лепотица који обећавају и излуђују посрнулу машту... Заводљиви плес јегуљастих мулаткиња и миришљава купка, која окрепљује душу у цик распламсале Зоре. Дивни осећај припадања после дуготрајних: лутања, освајања,"ратовања"... Мекана канабета, загрљај и умилни гласић туђе Шехерезаде што се завлачи под кожу, тако, до самог јутра приљубљена на ратникове груди, без љубави, ал' са ерупцијом страсти, раскалашна и нага ...Слава у крзну овце а са осмехом хијене. Неприметна послуга која се креће као сенка и стрепи да неће довољно да угоди...
Онда с јутром,  расањује голицави мирис пржене кахве помешан са мирисом симида и сармица што допиру са загрејаног шпорета. А тек касније, из потаје, осети се мирис чаја од камилице... 
Ооох, оххх, ох,  како је дивно одлутати у та давна-садашња времена сећањем уљуљкана и некако их отети од заборава и не будити се до саме вечности. Ооох да је могуће потонути у тој неоствареној жељи за којом вапи сваки увенули нерв... Ооох, да је могуће стишати или барем утулити ту жељу што ме притишће сву ноћ.
Дочепа ме с вечери, ево, овде под грудима, за ојађено срце и стишће, стишће и само стишће, до самог кукавичјег јутра... Кад би сте само знали како су неправедна та одлазећа времена, како је зла та бол што се пришуња с вечери под челом и пулсира тим промуклим гласом
-          Ти си пролазан... Моћ је пролазна... Остављаш трагове који смрде...
А душа вапи да чује реч мекану и утешну... али, изгледа све је однело време.

Зашто немам пријатеља?  Зашто немам неког да ме огрне љубављу и спасе тог пљуска чемера и јада? Зашто су одбегли с годинама? Око мене све сами подлаци, улизице и издајице... Све сами лезилебовићи, крвопије и уходе... Зашто немам неког искреног да ме утеши пред  неумољивим ветром што неумитно односи у ништавило заборава? 



Нема коментара:

Постави коментар