недеља, 06. април 2014.

Горан Ранчић- из поеме: Грималдијева маска






жена:

само непокретни
никад нису лебдели
над пролећем расцветале слутње
кафа се охладила
док сам читала стихове
песници или маштају или лажу
док их не затекне
зов тетреба
на крају плачу
и траже опроштај
децу заробљену
у тим остарелим телима
немогуће је  не волети
понекад певају
о љубави нежној ко маслачак





Нема коментара:

Постави коментар