Горан Ранчић- 23. отисци

задеси нас тај гавран што зобље љубичице

и канџама својим праг наш нерођени сече

у иверје игличасто и тако гради своје гнездо

пођимо рече

пут је од поломљених јесењих прозора

крв се није још сасушила на стопалима

тамо где се плави лептир не плаћа животом

где је довољна кап мастила и ластавичје перо

али се надвила та несмотреност зеница

јар нас јарост коби у стопу прати и вришти

док трагови се претварају у неповратност

та неумитност не може да чека тишину

мора се угушити у пепелу оних што се воле

ватра је дошла по своје крхко постојање

шта се то дођавола десило са путоказима

све је показивало ка лепљивој радости

пођимо

рађајући ме

вече је као срна искрварило своје слутње