драги П.
знаш ону кафану
на углу нестајања и ништавила
и ону песму
коју сам дотурио преко стола
ти си је држао испод чаше с вином
не погледавши њене пустолије
конобарица се бокорила иза шанка
и очима ужагреним упијала
сигнале које крадом добијаше
знаш тај ја
можда и неко други
можда ти онај тадашњи ти
имаше намеру не жељу
да се у песму претвори
не да је запише
целе ноћи се срце борило
безумној намери да се одупре
да крви певања
отвори своје вене
своје празне вене које су вапиле
за нечим што би
празнине попунило
као да је то могуће
као да је то могуће
после је све било мутно
папир са песмом оживео је ватру
сутрадан
када је конобарица заложила пећ
у кафани на углу улица
нестајања и ништавила
нема везе кажем ти
бар неко је огрејао руке на тој песми
п.с.
сутрадан прочитах у новинама
у кафани на углу улица
нестајања и ништавила
смрт се у лику конобарице скривала
Нема коментара:
Постави коментар