(три извадка из романа- Пулса ди Нура)
..................................
Чинило се да је град вечан; да ће заувек трајати, бео, горд,
поносно наднет над местом где су се две реке грлиле. Град је уистину био
магичан, да ли због положаја, да ли, како су астролози и магови тврдили, због тога
што је био једна од четири капије света. Било како било, за сваког је ту било
места: за просјаке, дипломате, крунисане главе, проститутке, чиновнике,
сликаре, самоубице, беспосличаре, богаташе; и за оног коме је у памет дошло да
се ту насели, и за онога ко је само пролазио туда.
Магија није увек добра. Привлачност и лепота
окренуле су се против себе, привукавши зле силе, и црни облаци су се надвили
над најкраснијим местом од давнина......................................
.....................................
– И још
нешто: пре но што се будемо венчали, хоћу да се покрстим, и на крштењу да узмем
име твоје мајке.
Реч је пала као камен. Осетио је нелагоду.
− Не тражим то од тебе, нити ми је твоја вера препрека, и ти то
знаш, Хана.
Видео је да говори узалуд, да га она не чује и да опет кроз њега
види само њој доступне светове. Подигла га је, затим и сама устала и пришла му
сасвим близу.
− Хоћу да будем исте вере као и ти. Хоћу да будем ти.
Пустио је да га разодене, а онда се и сама свукла. Непослушни
прамичци, испали из дебеле плетенице, изгледали су попут ореола око њеног лица.
Предао јој се и пустио да ради с њим шта хоће. Изнова и изнова га је
уништавала, и поново доносила на свет. Осетио је како превазилази границу и
како долази до краја и сагледава почетак; видео је себе, ослобођеног, како
оставља празну љуштуру за собом и страх га обузе. Хоћу назад, хтео је да викне,
али она се сама заустави, нежно га ухвати за раме и окрете лицем надоле. Лежао
је испод ње, потпуно изложен, обема рукама чврсто се држећи за узглавље,
уплашен оног што ће да дође, чудесног и неописивог, али непознатог и страшног.
Осети прво стисак њених шака око зглобова; затим лак притисак ниже крста, и, на
крају, убод врхова дојки међу плећке, који га потресе попут струјног удара, и
имао је толико снаге да зајеца „О, Хана!“, пре него што га је новоспозната сила
одвела у до тада неслућене светове.
......................................................
......................................................
– И ти ћеш умрети! – закрешта Мартин
у нападу хистерије.
Алекс слеже раменима.
– И ја, наравно.
Зачуло се потмуло зујање, а онда
негде тресну бомба, право у тај кварт. Друга их засу песком, а трећа затрпа.
Није више било ни светлости, ни звона.
Сат касније, из рушевина на месту
„малог стана“ се извуче човек у исцепаном, али скупоценом оделу. Подеротине
открише рамена и бутине рвача, и струк девојке. Низ пуне, влажне усне цурио је
поточић крви. Човек је отворио очи које заблисташе сјајем муње. Окрете се и
виде Калемегдан, гордо испршен над водама које су се грлиле, бео, златан и
црвен под зрацима изгревајућег сунца.
– Жив си! – прошапута му. – Ти ћеш
да постојиш. Ништа ти не могу. Опрости ми – и он се спусти на гомилу шљаке,
обгрливши је и наслонивши образ на њу. Сунце је грејало све јаче. – Долазим –
насмеши се он. Поново се зачуло потмуло зујање. Спасиоци су долазили.
Нема коментара:
Постави коментар