Никита Станеску

Стигох кући,кућа беше пуста.
Није то ништа, рекох,
заспаћу и сањаћу.
(Господе, како сам само могао
бити такав подлац!)
Рекох: ништа то није,
нека у мајчину иде и та кућа.
Заспаћу и сањаћу је.
Али моје десно око,
око моје сецесионистичко,
отворило се само,
плаво од самоће.
Да види, да уочи,
обазриво да уочи
све, све што је имало да сања.
Знате ли чега се ја бојим?
И због чега бежим?
И због чега бежим?
Због чега се бојим?
Ма нек се гони!
Страх је само неостварени облик
радозналости!
Кланг!