недеља, 02. фебруар 2014.

Менсур Ћатић - ПЈЕСМЕ



ПРИЈЕЛОМ

кружио сам погнут
попут најгорег преваранта
свијајући невидљиве
казаљке времена у слова
али најнестварније од свега
било је то кад су ми ломили кости
они људи који су на улици
били само моја несвјестица
и након што сам и постојао
само као несвјестица
која их је обузимала пјесмом
тако неочекивано
на томе вјечитом ушћу
гдје смо чинили само обрисе свијета
из којег долазе ријечи

ЧЕЖЊА

залетио се јутрос неки врабац
у мој прозор, у моје груди
млад и мокар од неба
збуњен крилима и стаклом
као да је некад
био нечије срце


Нема коментара:

Постави коментар