 |
| цртеж Г. Ранчић |
драги Р. Тхакур
рођени смо у Калкути
у времену које је иза нас
а смрт је била далеко
у граду где су коњи вукли кола
могао се зачути пуцањ бича
а кочијаш би викао на сав глас
ајо ајо ајо
пролазници би се склањали
прозори бејаху отворени
да принцеза песма угледа април
испавши из каруца бесних
њена се круна докотрљала
пред твоје прашњаве ноге
живот је у колибама текао мирно
у граду где се искрено певало
где се младе жене стиделе
својих црнопутих облина
а ми их гледали испод ока
где су волеле и биле вољене
и нежно љуљушкале своју децу
а очи њине биле слутња иза зара
бејасмо задивњени њиховим сјајем
стишавасмо своја гладна срца
нежним јутарњим стиховима
којима нас ветар учише од детињства
а ми их невешто уплитали у увојке
којима хранисмо наше душе
јер лепоте њине познате бејаху
у том граду у којем бејасмо тужни
јер изгубисмо песму у том метежу
коју зачусмо у мајчиној утроби
пре но што се родисмо у колиби
у времену које је иза нас
на периферији града Калкуте
Нема коментара:
Постави коментар