недеља, 26. јануар 2014.

АНА Бујић - ПУЛСА ДИ НУРА





(три извадка из романа- Пулса ди Нура)
  ..................................
  Чинило се да је град вечан; да ће заувек трајати, бео, горд, поносно наднет над местом где су се две реке грлиле. Град је уистину био магичан, да ли због положаја, да ли, како су астролози и магови тврдили, због тога што је био једна од четири капије света. Било како било, за сваког је ту било места: за просјаке, дипломате, крунисане главе, проститутке, чиновнике, сликаре, самоубице, беспосличаре, богаташе; и за оног коме је у памет дошло да се ту насели, и за онога ко је само пролазио туда.
Магија није увек добра. Привлачност и лепота окренуле су се против себе, привукавши зле силе, и црни облаци су се надвили над најкраснијим местом од давнина.
         .....................................

         .....................................
          – И још нешто: пре но што се будемо венчали, хоћу да се покрстим, и на крштењу да узмем име твоје мајке.
Реч је пала као камен. Осетио је нелагоду.
− Не тражим то од тебе, нити ми је твоја вера препрека, и ти то знаш, Хана.
Видео је да говори узалуд, да га она не чује и да опет кроз њега види само њој доступне светове. Подигла га је, затим и сама устала и пришла му сасвим близу.
− Хоћу да будем исте вере као и ти. Хоћу да будем ти.
Пустио је да га разодене, а онда се и сама свукла. Непослушни прамичци, испали из дебеле плетенице, изгледали су попут ореола око њеног лица. Предао јој се и пустио да ради с њим шта хоће. Изнова и изнова га је уништавала, и поново доносила на свет. Осетио је како превазилази границу и како долази до краја и сагледава почетак; видео је себе, ослобођеног, како оставља празну љуштуру за собом и страх га обузе. Хоћу назад, хтео је да викне, али она се сама заустави, нежно га ухвати за раме и окрете лицем надоле. Лежао је испод ње, потпуно изложен, обема рукама чврсто се држећи за узглавље, уплашен оног што ће да дође, чудесног и неописивог, али непознатог и страшног. Осети прво стисак њених шака око зглобова; затим лак притисак ниже крста, и, на крају, убод врхова дојки међу плећке, који га потресе попут струјног удара, и имао је толико снаге да зајеца „О, Хана!“, пре него што га је новоспозната сила одвела у до тада неслућене светове.
......................................................

......................................................
            – И ти ћеш умрети! – закрешта Мартин у нападу хистерије.
            Алекс слеже раменима.
            – И ја, наравно.
            Зачуло се потмуло зујање, а онда негде тресну бомба, право у тај кварт. Друга их засу песком, а трећа затрпа. Није више било ни светлости, ни звона.
            Сат касније, из рушевина на месту „малог стана“ се извуче човек у исцепаном, али скупоценом оделу. Подеротине открише рамена и бутине рвача, и струк девојке. Низ пуне, влажне усне цурио је поточић крви. Човек је отворио очи које заблисташе сјајем муње. Окрете се и виде Калемегдан, гордо испршен над водама које су се грлиле, бео, златан и црвен под зрацима изгревајућег сунца.
            – Жив си! – прошапута му. – Ти ћеш да постојиш. Ништа ти не могу. Опрости ми – и он се спусти на гомилу шљаке, обгрливши је и наслонивши образ на њу. Сунце је грејало све јаче. – Долазим – насмеши се он. Поново се зачуло потмуло зујање. Спасиоци су долазили.
             



Нема коментара:

Постави коментар