уторак, 01. октобар 2013.

Ана Бујић

           
из романа- ПУЛСА ДИ НУРА

 Хана је посматрала како се зора претвара у мразовито јутро. То јој је убрзо досадило, па се изврнула на бок и стала да посматра уснулог Јана. Спавао је сав заривен у јастук. Гледала је плаву косу подбријану на потиљку и снажни врат. Капци су му се трзали, а полуотворене усне покретале. Мора да нешто сања, помисли она, прешавши брзо руком по бодљицама избријаног потиљка. Међутим, он се и не покрете. Лагано је свукла покривач с њега и тако га посматрала, лепог, снажног, нагог, бестидно понуђеног њеном погледу. Сад му могу шта год хоћу, помисли и наједном се ужасну тога. Није јој више изгледао разблудно, већ беспомоћно и она га брзо покри. Седела је покривши лице. Он спава... Ја бих се досад сто пута пробудила. Али он је таква природа... добар... нежан... поверљив. Не уме да препозна зло. А ја сам зло помислила. И ту не издржа и оде у купатило, где се дуго прала, као да се чисти од греха. А када се вратила, Јан је и даље спавао. Поново се спустила поред њега, намерно нагло и бучно. После неког времена он отвори очи и Хана заборави сву своју нелагоду забљеснута њиховим глечерским сјајем.

− Када си ти прво што угледам, тог дана ме прати срећа − рече јој протежући се.

Нема коментара:

Постави коментар