Горан Ранчић- златан кључ од непотребних речи

1
дрво и птица

везивало си ме
за гране широке
за лишће зелено
за видике над долином

везивала сам се
за гране широке
за лишће зелено
за јутра плава

скривала сам
крила далека
песму јутарњу
стрепњу вечерњу
само да видим
само да видим
другу страну брда

2
дрво и птица

летиш ка нечем
чега нема
узалуд крила
узалуд ветар

узимаш ми замах
узимаш ми небо
непокретна као ти
не могу да будем

кад туга постане вечна
гране су чежњиво празне


3
дрво и птица

кад одлучиш
да се вратиш
то више нећу бити ја

не могу ничим
да задивим песму
која ме поразила
хранила остацима
оснежене љубави
јер немам снаге
да се померим

сети се моје самоће
кад ме упију магле
кад ме посети јесен

4
дрво и птица

сан их пригрли
сањали су
ветрове посебне
громове ватрене
и беше исто
о Боже
беше исто
мирис липе
песма птице
трепет листа
шуштање перја
гране и крила

ради постојања
у нестварном

5
дрво и птица

ко ће памтити
зелене власи
умилних снова
док време
баца у маглу
разгнезди гнездо
раздани дан
разграни гране
разрадује радост

ко ће спојити
неспојиво
простори
јесу узалудност
да верујемо
до задње искре
у пепелу
да је могуће веровати

6
дрво и птица

последњи зрак
пречишћеног сунца
преламају крила
заборављене птице
буде земљу усамљену
започевши нови круг
дашак ветра са неба
изазива шапутање кише
о тајнама магле
које клизе
у поноре проклијања

ничег тад није било
важног и неважног
смисао једини беше
да рашире се гране

7
дрво и птица