Право да ви кажем, не сечам се кво сам јучер
ручал, али се поче сечам од све кад сам
дете бил. Куде се тој смести, куде се кутало до са? Не знајем да ви изльжем,
Божја работа. Некада си сам на себе кажем:“ Јеленко, почел си да врндејеш у
мозак!“ Да ли, човек како се приближава до рупуту, почне да лапеје, па му се
привиџују и маћа и башта, и баба и деда, и све такво какво је понапред било.
Добро, деду несьм ни познавал, пођинул од Турци. Али, нече ми верујете,
прошлу ноч, ко да ми чучнул при главу и каже: „Јеленко, срам те било, што су ти
њиве непооране... куде ти је стока... што ти је празна кућа... куде су ти
унучетија, што си ји испуштал по свет...?“ Ја се рипну, тека, у сьн ли је било,
стварно ли је било? Јебем ли га, ну-мејем ви изльжем. Кад сам бил малечьк,
плашеоше ме како се деда увапирил и како тропал на пенџер... После не спим
суноч, сањујем разне караконџуле и сотоње... Маћа моја ме будеше и польк ми
шьпчеше на уо: „Не плаши ми се, синће, не бој ми се, не бој ми се... нема
ништа, не бој ми се!“
Тека, са ми засмеј, а тьг... Мислим се, мора да
сам стварно памет истровил. А мож је и мен за малко преварил сьн, па све тој
што мислим да је било, да сам сањувал. Како да је, са више нема спање.
Нема коментара:
Постави коментар