Стојан Богдановић је рођен 1944. Године у Великом Боњинцу, Бабушница. Основну школу и гимназију завшио је у Књажевцу. Студирао је у Београду, Паризу и Новом Саду. Доктор је математичких наука. Песме су му превођене на енглески, француски, румунски, италијански и грчки језик. Почасни је грађанин Књажевца. Добитник је награде „11. јануар“, највећег признања града Ниша.

    

   ОН И КУМ РАДОЊА

Заставе су биле извешане као старе гаће

На жици која је била разапета од амбара до

бунара.

(На ову су слетале разне птице, па и орао

Иако у дворишту одавно нема кокошака, а

ни зечева.)

Легионари су били упарађени са обе стране

тепиха,

Сијали су као војници од слонове кости на

шаховској табли.

Уместо цара на црвени тепих посут цвећем

Крочио је магарац кога је јахао мој пријатељ

из детињства

Са којим сам се у цркви Св. Отац Николај у

Великом Боњинцу редовно виђао.

Маса је занемела, сви су утрнули.

Људи тврде да магаре то не би урадило

Да му под реп ђаволчићи нису

Зољу или крпеља подметнули.

За сада не зна се, тачно, шта.

Експерти из Ватикана нису се још огласили.

Нису још сигурни ни ко је био тај сињи

кукавац

Што им је на црвеном тепиху неколико дуња

спустио.

Најпрво се узјогунио, затим је чивте бацао.

Људи су бежали на све четири стране света,

А с његових леђа пред цареве ноге

Стрмекнуо се збуњени господар

Те га, по неким причама, цареви легионари

онде посеку.

По другима (којих је изгледа било више)

Окачили су га на крст,

Те после смрти своје велики постаде.

Расправе међу навијачима до данас не

јењавају.

Једни кажу да су га убили како би му

магарца отели

(Цара, хитно, требало је до палате да пренесе

На неки симпозијум или колегијум.)

Други мисле да су га ни због чега убили.

У сваком случају због магарца је главу

изгубио.

(Увек се то деси због неког магарца

А после о њему у савременој историји

ништа.)

Тај момак мени лично био је симпатичан.

Кад год узмогнем одем у цркву да се видимо.

Он и даље виси на оном крсту који су црви

оглодали.

Разменимо мисли и понеку реч.

Хтео је човек да буде човек,

А овамо, магарцу се на грбачу попео.

Ипак, Он се увек деси тамо где треба.

Зато му редовно палим свеће

И спомињем Га заједно са својим сином.

Одавно, кад смо се у олуји срели

Он оде лево а кума и мене оправи речима:

„Десно, браћо, десно и на правом сте

путу―.

У сличној неприлици исто ми је рекао

Кум Радоња Тасковић, абаџија из Превешта.

Изгледа да су њих двојица у дослуху били.