празно је дубље
са крила птица
прах дуге
у хаосу васионе
ти се опиреш
да је не удахнеш
да те не промени
узалуд радост
шири твоја крила
лепљива од магле
што у души твојој
подмеће је време
све то подсећа
на старе ветрењаче
напуштене што су
узалуд ветар окреће их
чак и пролеће
изгубило је боје
страх се смеши
са нагих грана
лист кад пада
уморан је од наде
која лажљиве очи
боје хлорофила има
Нема коментара:
Постави коментар