***
време је спаковало
стари шатор заувек
нећеш више никада
лоше плесати
под светлима
изненађене радости
шапну му неко
узалуд болујеш
само сазвежђа
која ретки угледају
горе негде
још само трептај
непотребан као пепео
поклањаш се ветру
веома лако
веома лако
***
усамљен у мозаику
тужан у срећи
тешке су двери
унутрашњег погледа
када их отвориш
хиљаду живих бића
и планета
годишња доба носи
и чаролије
које кругове спајају
месец се претвори
у кључ
који закључава небо
опијено вечношћу
као песма
као песма
Нема коментара:
Постави коментар