Од „целе приче” до целовите приче о љубави или
Ана Никвул, "Четири фефероне за растанак"
Након две збирке поезије, Ја ћу тебе учит мене (2013) и Како се оно беше плаче (2014), видно различите како између себе тако и од свега осталог што нам нуди српска поезија данас, Ана Никвул пред суд читалаца износи нову песничку творевину, којом ће, засигурно, опет уздрмати све оне који су осетљивог духа и неприлагођени савременом свету. Неминовно се намеће поређење између нове збирке са претходне две. И овај пут, гле чуда, нешто сасвим другачије од оног што смо претходно у њеном песништву могли да видимо, што утврђује нашу мисао да се на поезију Ане Никвул не може привикнути, иако се она препознаје и када је посве нова и никвуловски другачија.
Док је прва збирка, Ја ћу тебе учит мене, представљала својеврсну стилску вежбу којом је ауторка покушавала и скоро увек успевала да на прави начин, језичком виртуозношћу и лексичком иновативношћу, искаже сопствена осећања, док се друга збирка, Како се оно беше плаче, могла читати као својеврсни савремени пандан неке античке трагедије у пет чинова са епилогом, у којој је песникиња приказала свет сопственог детињства и одрастања, са свим усхићењима и разочарањима које то доба носи, али и експлицитно изложила своја поетичка начела по којима ствара, трећа збирка Ане Никвул још је загонетнија и интригантнија од прве две.
Четири фефероне за растанак најнеобичније је никвуловско дело до сада. Као и у претходним збиркама, очигледно је да песникиња дубоко промишља начин на који ће компоновати своје књиге, као и наслове које ће им дати. Немогуће је, после читања само једне њене књиге, не погодити у новом сусрету са песникињом о ком се аутору ради.
Збирку Четири фефероне за растанак Никвулова компонује као писани задатак, који се састоји из три обимом неједнака, али подједнако значајна дела, а то су увод, разрада и закључак. С обзиром на то да та дри дела, по дефиницији, представљају неодвојиве делове сваког добро написаног текста, не чуди што су везе међу њима присније и јаче неголи што су биле везе међу поглављима у њеним претходним збиркама.
Сваки од ова три дела чита се и као засебна целина, али своје потпуно значење добија тек у контексту целог „писаног задатка“, одн. збирке.
У уводу, чији је поднаслов „где си то пошла ћеро“, у 9 песама је дат синопсис песникињиног живота. Прва песма, карактеристичног наслова „цела прича“, својеврстан је увод у уводу, који, у 4 строфе и 45 стихова, сублимира на поетски начин целокупно ауторкино бивствовање, од рођења у граду који је данас „два града“ и првог бежања од куће са три године до посвећивања песничком занату, али и сажима у себи све теме које ће се потом обрађивати у остатку збирке. Ово је кључна песма у чврстој композицији збирке, а ако се узме у обзир чињеница да је свака песма Ане Никвул, како у претходној тако и у овој књизи, прича, онда је „цела прича“ стожерна песма никвуловског певања. Ова песма, која је најбоља ауторкина аутобиографија, антологијска песма,показује песникињину виртуозност и способност да поетским поступком простог набрајања испева велику песму сложене једноставности, чији нам закључак „да једино оно с ким смо јесте оно што смо“ још једном враћа веру у непресушну снагу и моћ љубави, за којом песникиња одувек трага, што се види и у завршним стиховима увода:
и сваки пут једно исто питање
где си то пошла ћеро
по љубав
по љубав сам пошла
(„где си то пошла ћеро“)
Ти стихови уводе главну тему разраде, која као поднаслов има „можда смо се волели а можда и нисмо“. У 28 песама овог дела разрађене су теме наговештене у уводу, а пре свих испричана је прича о песничкој потрази за (савршеном) љубављу. У тој причи, песникиња наводи да су се она и њен лирски објекат „једном заувек срели“ („кад се џони истински врати кући“), али су се прокоцкали („мој човек“), и да је он има онако „како се има онај ко се нема“, нестварно, незадрживо, неухватљиво, „безгранично сулудо и заувек срећно“ („човек на наплату“). Песникиња суштину живота поистовећује са потрагом за љубављу, у којој има и неразумевања, и неуспеха, и уживања, и еротике, и среће, а понајвише самоће. На крају закључује да љубав не треба поистовећивати са заљубљеношћу, која је слепа и без које се може, док је љубав „безуслов“ („једна мала порука“), оно без чега се у животу не може.
Последњи део, закључак, са поднасловом „моја душа почиње на један“ броји, као и увод, 9 песама. Али, за разлику од претходна два дела, у којима су песме дугачке и свака од њих је прича, у закључку су песме кратке, минијатуре, и у њима се сажимају искуства до којих је песникиња потрагом дошла, од којих је најзначајније да је важно трагати и доћи до своје љубави, ма колико она била кратка и пролазна, јер срећа није, како су то давно филозофи и песници закључили, у испуњењу, већ у трагању и жудњи:
био је
и нека је
требало је
(„кад срце одробија“)
Песникиња овом збирком прича једну нову причу, универзалну и непроменљиву од кад је света и века, „да је срце занат који је најтеже научити“ („човек на наплату“). А када се занат научи а љубав освоји, неминовно мора доћи до растанка као крајњег исхода. Никвулова за растанак нуди четири фефероне. Једна феферона са својом љутином већ је много, и није за слабиће. А Четири фефероне за растанак су само за оне са јаким стомаком.
19. октобра 2015.
Др Никола Бјелић
Нема коментара:
Постави коментар