Негослава СТАНОЈЕВИЋ - Јоште чекам тај реч да ми рекне

ДОЈДО ДОМ, ЕНЕ СИ ВИ ВАШ ВАРОШ

                У мој дом си дојдо. И одовде  мож  само да ме изнесу. Јал с ноге напред, јал  сас онија колица што те каче у њи кад не мож д-идеш. Овде ме је и мој  Миса остаил кад отиде на онија свет. И одовде ћу си отидем накуде њега, ако ми даде Господ срећу да никому не досађујем кад зажмим. И још да је срећа, па да си зажмим да ме никуј не види и не чује. Увечер отидеш сас своје ноге у кревет, ујутру те најду, оладил си се.

                Поблаго ми у овија моји четири дувара , него чинимиске да ми даду онија цел варош , ако си је при моју дечицу . Овој овде је све и мојо и њино, а там, њино си је све, а мојо си је оној што је стануло у сопче – нели ме одведоше, сас кола дојдоше по мен, џопке си подбра које ће ми там требају, ја ли га млого па имам, куј ће ми ђавол да пуним шифоњери и чивилуци кад не могу све да турим на једну грбину .

                “Мајке, овдека ће си лежиш, еве си ти телевизор , кад смо сами ће поседиш и сас нас, ако несмо прилегли да одморимо од работу и ако неки неје  дошал куде нас. И ми кад отидемо код друство, њини старци не седе куде нас и  не слушају какво си вревимо, па неје ред ни на наши гости неки да смита.”

                Стар човек на свакуга смита. Не само на гости. Деца утрчују сваки час у кућу, овој пошло у школу, оној код другарицу, овој нервозно, оној тражи паре…иде мука – невоља . Постари још понервозни, нема ел работе ел паре, ел и работа и паре, а дошло да се плати за струју, за  телевизор, за телефон…

                Не могу да рекнем,  никад неје било да ми на мен нешто фалело. Има си све, најде се и леб и с леб и дрвца да се заложи и водица да се напијеш.

                Ал затој, руку на уста, па ћут. Да не рекнеш нешто погрешно, јели ће се снаа наљути , па неће прича три дана по тој, јал ће ми се син брецне к’ко да сам  му црвен жар на длан турила… ма, код њи тој ко да си рекал добар дан, ал мен’ ме после једе и пече.

                И затој си на децу реко, ајде, џопке у торбицу и ја се вртам у моју кућу. И овде немам с куга да прозборим, ал бар могу д-излезнем на двор па да заокам колко до онуја поголему чуку да се чује. И никуј да ми не тура шаку на уста  и да ми не цима сас очи кад дојде неки у кућу. Д-излезнем, да не смитам, јал на млади, јал на стари, јал на гости, јал на моји си.

                А кад дојдете ви код мен, овде ће па све да буде и вашо . Оној у варош мојо неје, ако сам га и ја праила.

                Немој ћерко по мен да плачеш, довољно је мајка обе оплакала

                Знам ја да несам била најбоља мајка. Али знам и да сам радела што сам најбоље умејала. Да ми на децу један дан буде боље него на мене. Да у старос не плаћају грешке из младос и да им никуј не замери, да им се не приговара како и несу добро научили и за живот оправили.

                Ја свет несам видела. У школе ме несу давали, оној од осмољетку се не рачуна. Од живот знам које ме мати научила, и оној што сам чула, од људи. Кад се нешто деси, поготово, па се препричује од уста на уста. Куј је кво згрешил, погрешил, лошо направил. И што, и да ли је могло друкче. И куј је крив и коме це обије одглаву.

                Учили су ме – кротко, свакуму добар дан, никуга ни попреко да не погледаш, а камоли некво које не приличи да рекнеш. Момак, да те знаје од главу до струк, муж од струк додоле. Па те нема боли глава од момка, ако се неси обрукала, а ни од мужа, ако му не казујеш млого, да ти, кад се посвадите, приказује каква ти је фамилија била ели ква си ти је била у младос.

                Па сам си такој некако и децу учила. Кад ми се свекрва неје умешувала, запршка на сваку чорбу. Добро, син је друго, мушко је мушко и сас њега је пополако. Нек си матере воде ред од ћерке, његово је да момкује док момкује онак како му се оће и докле му се оће.

                Ал за женско, има се тресеш све док ти из кућу не излезне, како је ред и како приличи. С дигнуту главу, сас сватови напред и свекрву сас сито у руке, на врата, да ју дочека.

                Мењање момци, нема. Нека си води ред којег ће изабере, да не пуца брука. И мене ми глава да не пуца, од мужа, од свекрву, од људи.

                Теше она да одрекне, виде да је погрешила, ал куде сам смејала да допуштим, муж би кућу на рогови дигал, од свекрву се не би могла свртим, ма, муке и моје и њојне би биле големе, да је пукла брука. “ Ћути, ћерко, какво црно одрицање, црна ми душа, татко ће ни убије, молим ти се, збери се у памет. Кво ти фали на момче, убаво, из домаћинску кућу, воли те и оно и његови, које друго оћеш? Па кво има везе што га ти њега не волиш, мислиш ли да сам ја твојега татка волела кад сам за њега пошла?    Па си изродимо децу и очувамо ви, хвала на Бога и на Свету Петку заштитницу, напредица у кућу ни иде, нек је само здравље од Бога.”

                Не знам, мож си га и ја погреши. Да сам смејала да кажем на мужа, да смо се малко поразмислели, па и брука да је пукла, данаске ми дете не би сваки дан плакало и не би се оволко секирало и јело се.

                И не би доживела да ми рекне,” мајке, што се огреши од мене, не знам како ћу кад умреш сузу да пуштим за тебе, кад се сетим како сам те молила а на тебе ти срце како камен”.

                “Немој , ћерко, ич немој да плачеш по мен, мајка се довољно за њојан живот исплакала. За обедве.”

                ЈЕМПУТ ЛИ САМ ЈА ПАВУЧИНУ РАСПЛИТАЛА

                Да овија дувари имају уста, што би си они напричали, тој га на овија бел свет никуј неје чул! А још па да си имају очи, кво би све видели, неје ни за причање!

                Него, нит куј чул, нит куј видел, само моја душа си знаје како ми је било и кво сам истрпела и прогутала и па овија дни дочека, ако се несам ни надала.

                Ал, берем ми никуј не мож рекне један реч, јали да ме попреко погледа.

                Доста су ме  мен у овуј кућу попреко поглеђували, мореееее, несу ни престајали. И доста сам ја павучину расплитала, све с намере да се покажем, прикажем, да им докажем.

                Коме да се доказујем? На свекрву, што ме од први дан дочека сас спуштене веђе и команду, којо је све моја работа и дужнос', којо смејем и којо не смејем? На свекра, пијандуру и распикућу, што ми мужа изеде, па црче пре време од муку и секирације од њег?

                Рекнем, ћу дигнем руке од овија сви и ћу си се врнем код брата, мои већ не беоше живи, па па, кво ћу правим, савијем параман пода дупе, отплачем у ћошку куде ме никуј не види, и... од работу на работу, понекад и заборавим на муку.

                Саранимо свекрву, свекра сарани ракија, мужа ми свекар сарани, деца си отидоше по њин пут, а ја провревујем јутром сас овија дувари, ако ме мрзи да се дигнем да палим радио. Пусто га и оно остало, дојде ме понекад да га заврљачим у онија дувар, сво нека се распршти, кад ме и оно почело заебава. Нема певају од нешто убаво, од татка и мајку, од село, како  се некада живувало, од напредицу, од такво некво, него - свекрва оваква, онаква.

                Ако је моја свекрва била таква, ја несам. Ја на моју снајку несам рекла ни помери се потам, камоли нешто друго да вој рекнем.

                Оће она да заорује, тела би некад да се посвади, све вој нешто неје по вољу, те, друге мајке  давају, работе, изране пилетија, саде баште да им деца не иду по пијаци, да им унучићи не једу прскано, све облати како да ја не цкивам  кво она оће да ми рекне, али ме мен баш заболе кво она оће.

                Дошла ли си , мислим се, како снајке што знају, да почистиш, прашину да обришеш, завесе да ми стуриш и опереш и па да и накачиш, како има снае по село? Да ли си ми па колачи намесила ели берем једно јелце да си ми скувала? Него, донесе куповне коре и каву сто грама, еве ти бабо, врљи на астал ко на куче и мисли завршила сас мен.

                Е па умејем и ја да се инатим, на твоју штету. Ако сам се на онуј покорила, несам умејала, а и време је такво било, свекрва се морала слуша, у моју кућу ти ми неће заповедаш. За леб и с леб си имам, оно ли ми па млого требе, у куфер сам си турила одмно у кво ће ме закопају, а овеј џопке си имам, нема  стигнем све ни да и исцепим колко имам.

                Да оће само Господ да ми даде да зажмим одједампут, да не мучим никуга да ме гледа, а ти ме, снајке, мислим се ја али не проговарам, сигурно неће погледаш.

                Јемпут ли сам ја павучину расплитала, да не знам како је тој мука  некоме да будеш добар који те и не гледа ко човека и да те он тебе помогне, него само да тражи, да узима и никад да не живиш како човек што требе да живи, него да се мучиш и да његови ћефови испуњуеш и по његово да буде.

                Е па ако је Бог рекал да више неје време да снае слушају свекрве, неје рекал ни да свекрве слушају снае.

                ЋУ СЕ СПОТУРАМ ПО МОЈ ДВОР, ДОК ЈОШ МОГУ НА НОГЕ

                Кво ћу  праим? Спотурам се, еве,  по овија двор, опустел дабогда, колко ми је се у њег досадило и колко сам муке у њега виђувала! Докле се ја приврћујем овдека, неће буде аметом пусто, а када и ја јемпут отидем одовде на онија свет,  овде се има павучина навата на диреци и на врата, павит има покрије овија прозори а из кров има само искачају мачке и дивља пилетија, кад негде нешто шушне па ги уплаши.

                Не може се више, и тој ти је. До лани некако и мога, ал од лани ми се оте работа, и ноге и руке издадоше, само си тике идем по овија свет, колко да ме има. Да не рекну, штуче Варадинка, ене ју у кућу си, бело видело ју више не виђује.

                Ете такој, кад неки пројде, па имам с куга да провревим, оно ми некако буде лесно на душицу, па и заборавим понекад куде ме све жига и којо ме све боли. Гоџка годинке притисле на овуј моју грбину, панти овај глава млого и млого је проживела, ал … куј те питује саг, кад ниси низашто и н-умејеш да вревиш од оној којо они вреве и којо ги ентересује.

                Такво време дојде, стари нестадоше, овија помлади отидоше поодамно, а и кад дојду, требе ги ти слушаш и служиш, место они да слушају теб. И такој, моја душица си знае како је на мене. Од како сам разазнала, само слушај.

                Дете кад бео,  слушај постари. Ели кад се одадо, па слушај постари. Деца кад почеше да стизају, слушај њи. Тер по тер, слушај кво ти рекну и немој се буниш. Ако оч да ти је мирна глава. Да ти дојду деца, и снајке и зетови и унуци.

                Суни им кво имаш, које си од уста оставил да има за њи кад се реше да дојду, колко да не питују по село што тебе не дооде твоји, несте ли се посвадили.

                Каву што донесу, они су ју и попију, по цел д’н само би кафу пили, лебац се зарадују кад им омесим, место они на мен да олакшају, ја се пресамитим на њи да угодим, да зготвим кво воле и да пратим кво се нашло, да се не врну у варош с празне руке.

                Не знам, моји су си, да су ми живи и здрави сто године, ал они никад немају време. Све се некуде журе, све ће им некво побегне, све на трку. Лани дојдоше на два дана, па отидоше на море, подбраше кво се родило у градину, ја и чека да ју окопамо, ал рекоше “ мајке, немамо ми време за тој, мани ни саг, видиш да се журимо”.                 Преспаше кад се врнуше, обећаше, ће дојду па поскоро…и, дојдоше за славу.

Зиму преседе код њи, малко код сина, малко код ћерку, код обојица тесно и некако ми тескобно у душу беше, ал пратили аманет кад Миса Томиславин дооди  да појдем с њег, те отидо.

                Овуј зиму ме неће никуј превари. Дрва сам си збрала, малко у долину, сама,малко плати те ми докараше, брашанце у шпајез и маз си имам, такво-некво ћу приберем по градину, за мен једну млого ли па треба, и овде ћу зимуем.Берем се нема узводим на никуга и нема ми запишују уста кад оћу нешто да рекнем.

                И док сас мој памет могу да мислим и на моје ноге да си одим, варош ме неће види. Ете такој.