Ранко Павловић
ЛИРСКИ ПЈЕСМОПИС ИЗМЕЂУ МОРА И НЕБА
Над збирком пјесама Грчка свеска Мирослава
Тодоровића
Када је човјек сам са собом и
морем, онда види и оно што не би видио да је у мноштву и домишља мисли које се
зачињу негдје у васељени у којој је и он сам непримјетна честица прашине,
увјерен да му те и такве мисли не би дамарале у глави да се није на тренутак
одвојио у свој свијет. И тада, у осами, слушајући хуј далеке пучине, гледа како
његове трагове на песку / Односе таласи, а ноћу слуша дозиве тих истих
трагова са пучине. У апсолутној тишини, каква је ваљда владала само прије
Великог праска, пјесник нијемо разговара са Дафни коју је Аполон хтео, а која се прометнула у
грамофонску плочу Која се више не користи.
Мирослав Тодоровић је одлазио у Грчку и носио оно
без чега пјесник никуда не иде: отворено срце, писаљку и свеску. Наравно, и
радозналост која происходи из оног трећег ока, недреманог како би рекао Рајко Петров Ного, за које никада нећемо
сазнати гдје се налази осим у души за коју опет не знамо гдје је, у нама или у
ономе у шта се прелива. Тако је настала збирка пјесама Грчка свеска, тачније – тако се догодио
овај лирски путопис, исписан снажним дамарањем оне неухватљиве и необјашњиве
пјесничке имагинације која се најлакше и најпотпуније отјеловљује у стиху. И,
ваља одмах рећи, добро је што је лирик истанчаних осјећања и дубокоумног
проницања у запитаност пред животом под Олимп, гдје Богови преображени у облаке / Држе ове врхове, на којем је
засигурно и бог пјесничког надахнућа испијао нектар, носио свеску, јер смо тако добили пјесмопис кроз који на сасвим нов начин
упознајемо колијевку древне цивилизације и за који ће се сваком читаоцу учинити
да га је баш он исписао.
Трагови прохујалог времена
најдубље су утиснути у камен. У камен који памти, у који су уцртани Питагорини
концентрични кругови, у савршено обликован облутак који истовремено и хлади и
грије. Па још кад се тај камен нађе под Олимпом у облацима, онда пјесник
изговара истину коју може спознати само онај који је окренут божанству Пјесме: видим
стихове за које не требају речи / земаљских песника.
Ипак, земаљски пјесник, нарочито онај који у обрисима врхова планине грчких
богова види силуете својих завичајних гора, понад којих се као паперјасти
облаци разастиру његови стихови, исписује ријечи, прије свега зато да би
раскошну љепоту, прожету добро контролисаном рефлексијом, пренио читаоцу, а
можда и зато да се пјесма, која му се догодила
на Егеју не распростре по запјенушаним таласима и нестане у воденом бескрају.
Пејзажне слике пјесник
Мирослав Тодоровић претвара у пјесничке слике. Тако, кад види линију хоризонта
како држи површину мора на коју се небо
ослања, и пази да се море у небо не
прелије, лирски субјект осјећа
како га отуд неко зове и плива ево
вековима, питајући се: Јесам ли ја тај глас / Ово слово / Ова слика / талас? Човјек
и море постају једно, садашњи тренутак се утапа у свевременост, границе
једноставно нестају, као да се све враћа у прапочетак. Док даљине блиставе пучине на обали свјетлуцају, ту пред
пјесниковим оком, и док се дан отвара,
он у шумору ријечи слуша небеску плавет. Све је, дакле, могуће када пјесник
зарони у пјесму коју ствара (или, када пјесма њега прожме), и да се плавет
слуша, и да нам даљине буду надохват руке и ока. Све пјесме у Грчкој свесци запљуснуте су чудесним
небеским и морским плаветнилом, оно се осјећа и види и тамо гдје није меновано,
и свуда звече стихови као зрели ораси у милошти коју је бака са села донијела
унучићима у градску кошницу. Из ове поезије зрачи нека чудесна свјетлост, која
се распрскава у слике живота. И свуда влада мир, сличан оном праисконском. Те слике и та
атмосфера, рушећи све евентуалне границе, прелазе из пјесама на читаоца и
оплемењују га.
Зна Тодоровић античком миту
(прошлости) супротставити слике савремене комерцијализације, али и ту, у
радионици и продавници икона, нађе оне лирске жице коју опјесмотворе данашњицу,
као што легендом о Зевсу и Европи „очовјечи“ новчић од два евра с ликом бика на
реверсу.
Заједно с пјесником, читалац се укључује у дијалог са
античким митовима, старогрчким филозофима и ововременим грчким пјесницима (Кавафијем,
на примјер). И слаже се с пјесником: сва поезија је збијена у једну пјесму,
само је питање да ли је она, та пјесма, још написана!
Мирослав Тодоровић у једној својој хаику пјесми (а има у
овој збирци подоста хаику терцина и хаику или хаиколиких минијатура које нису
испјеване у три стиха) на врло занимљив начин, и не намјеравајући то, „тумачи“
своју Грчку свеску:
СТИХ боје мора
Мисао боје неба
Светлим између
И заиста је тако: стихови се
таласају морском пучином, рефлексија је прозирноплава и покаткад досеже
астралне висине, а пјесник између њих свијетли ненаметаљивом поруком посебне
топкине и доброте. Зато би збирку Грчка
свеска требало понијети као својеврстан туристички
водич у најјужнију балканску земљу,
али и на путовање у сопство властите душе.
Нема коментара:
Постави коментар