ПЕСНИЧКИ „ПУТОПИС“ СА ЕГЕЈА

Иванка Косанић                                                                                                                                                       

ПЕСНИЧКИ „ПУТОПИС“ СА ЕГЕЈА                                       

Мирослав Тодоровић: Грчка свеска, Прометеј, Нови Сад, 2015.

И у новој књизи „Грчка свеска“, препознатљив  је  рукопис Мирослава Тодоровића: његова снажна потреба да пронађе прави песнички израз за лепоте Егеја,  слике и гласове мора, митове  и савременост и у томе остане свој...

„Грчка свеска“ је заправо нека врста песничког „путописа“ који је настајао у временски одређеним интервалима од јуна 2011.до истог месеца 2013. на различитим  местима прекрасног мора (од Лептокарије, Литохорна, Скале Фурке) али вероватно после и у његовој родној Трешњевици  коју је, преко облака и потока, у лирском доживљају лепоте, повезао са Егејом, морем и непресушним даровима природе. Посебно за песнике... Или тачније оне који трагају за лепотом...

 У основи ова књига песама открива лепоту путовања, чудовишну и прекрасну везу лепоте и потребе за песничким стварањем, за песмом. А Егеј, са прекрасним морем и митовима који се круне као да је створен за то. У другом делу књиге „Грчка свеска“ 2, цитирајући мисао песника Мића Цвијетића (коме је и посветио једну песму) „да путовање увек има виши циљ, космички смер“ Тодоровић потврђује и своје уверење (које постоји и у двадестак објављених књига) да је његов космички смер песма која настаје „између неба и земље“ у надахнућу „одозго“ и лепоте која је, упркос свему, могућа на овој човеку дариваној земљи.Тако је Тодоровић и у овој књизи, можда мање него у другима, близак уверењу о дихотомији света и живота                                             

У “Грчкoj свесци“,   постоје и две линије певања, песничког  трагања, које нису строго подељене мада у првом делу више преовладава дихитомна песничка слика о древним старим грчким митовима, Олимпу и боговима на једној страни, и насупрот томе садашњости која те величанствене митове скрнави, круни и упропашћава, мења у туристичку свакодневицу у трци за профитом и еврима.Тако се и лепота древних прича претвара у кич, у тривијално, у невеселе слике савремености посебно када туристички водичи, јер је прошла сезона - умукну:“

А врховни Бог се у евру објави

Па се са свима нама на данашњи начин забавља

Организује ратове, земљотресе,  епидемије...

О томе нови мит

Понад већ хуји и причу туробну

За нову сезону потомству спрема.

(Животна мрежа)

Песник жали што је у туробној свакодневици, у трци за профитом, у радионицама за израду икона (Стихови о светим иконама) нарушена и упрљана серијском производњом митска и религијска суштина.

Богородица с Христом у наручју/

На магнетној плочи забринуто пита-

Шта ће с тобом   бити дете моје?

Има у овој врсти песама ,најчешће дужим, песниковог жаљења, неке врсте сете што је прошло време митова па је у прозаичној, баналној стварности и Бог мора променио улогу “па превози туристе који обилазе острва”...У другој линији певања о Егеју у којој је песниикова  емоција и снажнија је доживљај лепоте природе у којој су и „Богови преображени у облаке“ и у којој се веровање у дихотомију неба и земље, линијом хоризонта заправо спаја у – песму, а плавет у тајну постања.У доживљају песника Тодоровића природа је са великим П, као нека врста божанства које се пред човеком отвара, осмишљавајући му живот лепотом. Егејски пејзаж је довољан да песник схвати да се пред њим отвара и пејзаж вечности: „Из плаветнила одсјаји /Мита и егејска плавет/ Небеској се отвара и ти видиш / Пеjзаж вечности са Олимпа“.

 Све се у овој егејској плавети претвара у стихове. У томе је песник највише свој: стиховима говоре слике, гласови, емоција... Лирски субјект (у једној песми је и сам песник, својим именом) осећа да је у подножју Олимпа, седишту богова, заправо открио да је прави бог у плавој светлости, у распрскавању и шумовима таласа, у црном камену са белим круговима нађеном на песку, у „љескавој светлости, у којој се, као на изложби слика под ведрим небом, таласи претварају у стихове:

Стих боје мора

Мисао боје неба

Светлим између.

Или опет слика савршене лепоте природе док туристи путују:

Кроз житну Тесалију

       Са сликама пшеничних поља маслињацима

И њива на којима се памук већ зелени 

Кроз изложбу слика под ведрим небом

С којег нас богови мотре

У светлост преобраћени.

У кључним речима које се понављају и заправо не сметајући, оснажују укупни утисак и читаочев доживљај (плавет, хоризонт, талас, камен, тишина, хук, бела пена и другим) песник заправо потврђује ненадмашну лепоту  природе и њене моћи у настајању човековог дела - уметности.

Око људско види да се спаја  

Оно што се у даљини раздваја.

Тодоровић мења облик песме, од дужих (у мањем броју) до језгровитих минијатура, и дубоко доживљено  приближава читаоцу утисак и тренутак “претварања“ природне лепоте у уметничку, заправо њихово спајање у трајност – у трагове који остају дуго у човеку. Цитирајући мисао Сиорана “да се поезија није родила ни у равничарским ни у планинским градовима већ на обали мора и да зато и не постоји весело море“, песник „Грчке свеске“ као да  верује да је лепота бескрај дариван човеку само као специфична,“лепа“ туга у трагању за смислом у сопственој коначности...