жена:
само непокретни
никад нису лебдели
над пролећем расцветале слутње
кафа се охладила
док сам читала стихове
песници или маштају или лажу
док их не затекне
зов тетреба
на крају плачу
и траже опроштај
децу заробљену
у тим остарелим телима
немогуће је не волети
понекад певају
о љубави нежној ко маслачак
Нема коментара:
Постави коментар