само
обичан човек од сламе
ништа
није остало од отрова живота
преко
пута парка је експлодирала бомба
клонуло
је пар цветова на сиви бетон
пошао је
на сахрану својих емоција
чекала
га неповратност тамо крај капије
обичан
човек у искрзаном капуту
крај
њега на тротоару насмејана лица
девојчица
и њена мати радосне пролазе
на
вратима је писало упозорење
неживотне
људе избацујемо не улазите
у излогу
је куцало своју усамљену песму
нерођено
срце и кап недозреле патње
због
лепоте њене поткраде му се осмех
обичан
човек од сламе иде улицом
крај
њега обичан пас планета се усамљена
окретала
ветрови су усамљени ломили
гране
усамљених багремова а небо је
са
гавраном који је усамљено грактао у кутији
усамљених
уличних свирача који живљаху
у
његовим празним сламнатим грудима
ма ништа
не мари не мора се знати
сутра се
то неће десити парк ће заборавити
да су
бомбе преко пута угасиле неколико
цветова
на лицу случајног пролазника кога ће
сви
заборавити и неће бити жалости око себе
земља
наставља да се усамљена окреће
-
чико дај динар да купим хлеба
Нема коментара:
Постави коментар