лако бих
могао умрети
крај
отвореног прозора док свиће
док
ветар помера црвену завесу
на
тренутке ми откривајући зеленило
а мисао
се мути од њене дрхтавице
која нас
обавијала до јутра
па шта
гракнуо је па шта
врт је
пун зумбула а април ликује
угасиће
се само ватре и урлик ноћи
нежно ће
стапати свој мир са пејсажем
моји ће
дамари пре гашења затреперити
кад
пробуди се госпа са црвеном одеждом
нежно
прислониће меки длан пун љубичица
на усне
спремне да испусте топли дах
глава ће
јој пасти на моје утихнуле груди
из којих
ће шуштаво запевати јој небо
па шта
па шта гракнуће
зар ниси
препознао лице среће
Нема коментара:
Постави коментар