Горан Ранчић- имена

Сапфо

то је само слика
сенке векова је плету
тек ја грлим стуб
њеног тела узор
и слушам нежне речи
које душу познају
нашао сам је на земљи
осликаној лишћем острва
тишине времена одјекују
уливајући се у недокучивост

мирисом цвећа
утканог у њену косу
дозивају ме у наручје

био је то трептај сенке
ил ме је додирнуло крило птице
можда варљива стварност
поиграти још се хоће
опијен колена јој грлим
жалећи што нисам ветар
да одбегло време вратим
за којим мисли немоћно вапе

то је само слика
сенке векова је плету

Горан Ранчић- тежина ваздуха

* * *

лажем ли
док ти говорим
дуња није увек дуња
није неминовно жута
не мирише на родитеље
посебно не на мајку
никако на детињство

верујеш ли
пробуђеним речима
док ти говорим
оно што желимо
оно што стварно желимо
најмање је
оно што доиста јесмо

леопард вара
док сања заљубљено
магличасте снове
о антилопи
не рећи ћеш не
иако знаш
заблуда лепше сања

Горан Ранчић- тежина ваздуха

Бабушница- 2012

* * *

када се стварност смеје
машта не гори у старој пећи

на почетку игре
питаће нас деца
на којој страни света
стоји наша неизграђена кућа

могу наизуст да кажем
кров је од месечине
зидови од праменова облака
темељ од љубави
а прозори и врата
само да их рукама захватим
са дна језера
биће од звезда

ала лажеш
јављају се углас деца
тако се не гради кућа

Горан Ранчић- тежина ваздуха

* * *

био си заробљен
у мермерну љуску
нисмо видели
твоје магле

нисмо те будили
до касне јесени
чак је и снег
прамињао около
јутром разбисмо
усамљено око

погледао си унутра
видео да те нема
погледао си около
снег је прамињао
нигде трагова

једино су
звезде виделе
маглу дубина
у твом погледу

Горан Ранчић- трагање за речима

Горан Ранчић- 25. отисци

само обичан човек од сламе

ништа није остало од отрова живота

преко пута парка је експлодирала бомба

клонуло је пар цветова на сиви бетон

пошао је на сахрану својих емоција

чекала га неповратност тамо крај капије

обичан човек у искрзаном капуту

крај њега на тротоару насмејана лица

девојчица и њена мати радосне пролазе

на вратима је писало упозорење

неживотне људе избацујемо не улазите

у излогу је куцало своју усамљену песму

нерођено срце и кап недозреле патње

због лепоте њене поткраде му се осмех

обичан човек од сламе иде улицом

крај њега обичан пас планета се усамљена

окретала ветрови су усамљени ломили

гране усамљених багремова а небо је

са гавраном који је усамљено грактао у кутији

усамљених уличних свирача који живљаху

у његовим празним сламнатим грудима

ма ништа не мари не мора се знати

сутра се то неће десити парк ће заборавити

да су бомбе преко пута угасиле неколико

цветова на лицу случајног пролазника кога ће

сви заборавити и неће бити жалости око себе

земља наставља да се усамљена окреће

-      чико дај динар да купим хлеба

Горан Ранчић- 24. отисци

                

ето

дође живот

покуца на врата

-      ко је

-      заробљени сан

зарђале браве

отварам у чуду

-      мртви песник

-      ја сам

осетих слатки додир

умилне светлости

-      узми

-      бојим се

гле

у рукама облачић

смрзнут као птиче

Горан Ранчић- 23. отисци

задеси нас тај гавран што зобље љубичице

и канџама својим праг наш нерођени сече

у иверје игличасто и тако гради своје гнездо

пођимо рече

пут је од поломљених јесењих прозора

крв се није још сасушила на стопалима

тамо где се плави лептир не плаћа животом

где је довољна кап мастила и ластавичје перо

али се надвила та несмотреност зеница

јар нас јарост коби у стопу прати и вришти

док трагови се претварају у неповратност

та неумитност не може да чека тишину

мора се угушити у пепелу оних што се воле

ватра је дошла по своје крхко постојање

шта се то дођавола десило са путоказима

све је показивало ка лепљивој радости

пођимо

рађајући ме

вече је као срна искрварило своје слутње

Горан Ранчић- 22. отисци

лако бих могао умрети

крај отвореног прозора док свиће

док ветар помера црвену завесу

на тренутке ми откривајући зеленило

а мисао се мути од њене дрхтавице

која нас обавијала до јутра

па шта гракнуо је па шта

врт је пун зумбула а април ликује

угасиће се само ватре и урлик ноћи

нежно ће стапати свој мир са пејсажем

моји ће дамари пре гашења затреперити

кад пробуди се госпа са црвеном одеждом

нежно прислониће меки длан пун љубичица

на усне спремне да испусте топли дах

глава ће јој пасти на моје утихнуле груди

из којих ће шуштаво запевати јој небо

па шта па шта гракнуће

зар ниси препознао лице среће

Горан Ранчић- из поеме: Грималдијева маска

жена:

само непокретни

никад нису лебдели

над пролећем расцветале слутње

кафа се охладила

док сам читала стихове

песници или маштају или лажу

док их не затекне

зов тетреба

на крају плачу

и траже опроштај

децу заробљену

у тим остарелим телима

немогуће је  не волети

понекад певају

о љубави нежној ко маслачак

Горан Ранчић- 20. отисци

а где ти је срце

          и

шта то скриваш у кратеру наместо срца

на полеђини јутра у малаксалој јесени

у сржи твојих сребрних костију

и

ко да ме ђаво терао

да приђем ивици кратера

и

да сам имао памети

да продужим у бежање

и

не угледам се

како халапљиво гутам последње комаде

и

како одлазим а сустижу ме трагови крви

колико год далеко бежао

Горан Ранчић- VIRTUALIS BABUSNICA

Шехерезада за једну ноћ или

''The selfish old heart !''...

Ubi est amor, fraust est ibi, est ibi dolus.

                Ах, ах, ах!... Та предивна Персија... Покапана розикаво-миришљавом нежношћу јоргована... Запљуснута сањивом месечином... Опијена раздраганом музиком... Из сребрнкасте даљине допире сетна песма несрећне љубави... Чаробне лампе, снаговита вина, наргиле и шећерлеме... Тајновите фереџе, паучинасте и скоро нечујне  шалваре од свиле... Погледи лепотица који обећавају и излуђују посрнулу машту... Заводљиви плес јегуљастих мулаткиња и миришљава купка, која окрепљује душу у цик распламсале Зоре. Дивни осећај припадања после дуготрајних: лутања, освајања,"ратовања"... Мекана канабета, загрљај и умилни гласић туђе Шехерезаде што се завлачи под кожу, тако, до самог јутра приљубљена на ратникове груди, без љубави, ал' са ерупцијом страсти, раскалашна и нага ...Слава у крзну овце а са осмехом хијене. Неприметна послуга која се креће као сенка и стрепи да неће довољно да угоди...

Онда с јутром,  расањује голицави мирис пржене кахве помешан са мирисом симида и сармица што допиру са загрејаног шпорета. А тек касније, из потаје, осети се мирис чаја од камилице... 

Ооох, оххх, ох,  како је дивно одлутати у та давна-садашња времена сећањем уљуљкана и некако их отети од заборава и не будити се до саме вечности. Ооох да је могуће потонути у тој неоствареној жељи за којом вапи сваки увенули нерв... Ооох, да је могуће стишати или барем утулити ту жељу што ме притишће сву ноћ.

Дочепа ме с вечери, ево, овде под грудима, за ојађено срце и стишће, стишће и само стишће, до самог кукавичјег јутра... Кад би сте само знали како су неправедна та одлазећа времена, како је зла та бол што се пришуња с вечери под челом и пулсира тим промуклим гласом

-          Ти си пролазан... Моћ је пролазна... Остављаш трагове који смрде...

А душа вапи да чује реч мекану и утешну... али, изгледа све је однело време.

Зашто немам пријатеља?  Зашто немам неког да ме огрне љубављу и спасе тог пљуска чемера и јада? Зашто су одбегли с годинама? Око мене све сами подлаци, улизице и издајице... Све сами лезилебовићи, крвопије и уходе... Зашто немам неког искреног да ме утеши пред  неумољивим ветром што неумитно односи у ништавило заборава? 

Горан Ранчић- двојнице

шта чинити

са облацима

са једног таквог

данас слетех

у твоју празну душу

али

траве детињства

не нађох

а ветар

својим нотама

дотаче

туђи сан

свеједно чији

немојте

окривити кише

важно је

оно после

када сe

споје две

неоствариве

жеље

и

појави се трава

17. отисци

Свемир- Павле Ранчић

Да би једно настало

као што ковач  стапа два усијана

слоја челика да искује оштри мач

који ће му одсећи руку да никад

више не искује исти тако и ми

када смо се стапали у великој ватри

једно са другим да би једно нестало

та светлост потиче од смрти звезде

што читав свемир обасја и исписује

стихове што подсећају на шифре

као што девојчице из албума  лако

отклањају оног кога више не воле

а соба се испуни мирисом слике

која нестаје у ватри не слутећи да

јесен је чека у заседи и опет ће

морати да се тражи без путоказа