Игњат
Лебовић није био задовољан својим животом.
Живео је потпуно сам.
Од како се упокојио
његов отац, после дуге и упорне болести, живот је постао мучилиште и једна
велика празнина. Док је отац био жив, није се замарао некаквим размишљањима о животу и о томе на
који начин би било исправно трошити време које је добио својим рођењем. Толико
је било послова око очеве болести да је његов живот стајао у месту.
Са мајком се растао
одмах по рођењу, јер је порођај био тежак, па се завршио кобно по њен живот,
тако да је отац био једина личност у његовом животу према којој је имао, неке
емоције.
У раном детињству, беше то страх од оца,
вечито намргођеног, који због карактера својих послова, није имао времена да
мази малог Игњатија и покаже родитељску нежност и љубав, какву су добијали сви
његови вршњаци, а у каснијем животу је то био осећај помало нејасан за такав
случај, али засигурно је осећао нелагодност према очевој болести, па чак на моменте, и гађење.
Све је то наравно
утицало на нежну дечју душу, па није налазио храбрости, још у најранијем
детињству, да нађе себи друга у игри, нити да се са неким, на било који начин,
зближи.
Та очева површност,
ишла је толико далеко, да је понекад, не знајући како треба дечаке облачити, или не марећи за то,
Игњату облачио понешто што је за девојчице, што је, опет, наравно, изазивало реакције
код других дечака, и полако, тровало његову душу.
Та ватра,
незадовољства сопственим животом, се разгорела још више, ступивши на службу
среског писара. Бити срески писар и није нека титула у данашњем свету а
понајмање у малој варошици као што је Б. И тај положај безначајности, у којем
се нађе, поче да нагриза његову сујету, а горчина испуни његово срце.
Када би навечер дошао, из Б., усамљеној и празној
кући, која се налазила, како се њему чинило,
на најусамљенијем засеоку у селу, после напорног и понижавајућег посла,
како је он мислио, јер је, о себи, као и сваки мали човек, имао веома високо мишљење,
па је с тим сматрао, све то великом неправдом, за њега лично, коју ће он, наравно, неизоставно, доказати једног дана.
Неправда, јер није у послу према
својим способностима, веома посебним, и да самим тим нема добре прилике да се
покаже и докаже окрутном малом свету који му наноси тако велику неправду, достизала је такве размере да је почео о себи
да измишља разне епизоде. У свим тим епизодама углавном се разрачунавао са
свима који су били изнад њега у послу, пред којима је морао да савија врат, и пузи, и наравно увек их је,
својим генијалним способностима, које су толико преувеличаване у тим замишљањима,
да су досезале димензије бајковитости, побеђивао, и од њих правио магарце, пред целом вароши, а он сам, испадао паметнији и
способнији,
од свих. Наравно, сва та преувеличавања, у којима је он био главни јунак,
изазивала су подсмехе код присутних, који су га, таквим понашањем, све више тровали, и
изазивали мржњу и бес, у свој тој нарцисоидности, и занесености собом.
Љубавни живот, може се
рећи, никад није имао, сем некадашње наклоности према колегиници из
канцеларије, која се изненада удала и тако распршила све снове о некој авантури, или, можда чак отпочињању
заједничког живота. За то је, делом, кривио болест, његовог оца, која је његов живот
скучила,
и свела на дешавања, изнуђене пажње, према оцу и
одрицањем од осталог света.
Тако временом о женама је и престао да
размишља и уопште да се њима бави, јер их је сматрао превише охолим и
бесрамним, јер су га увек шибале својим подсмешљивим погледима које је тешко
носити у ојађеном срцу.
Дани су пролазили, и наклопило се, добрих седамнаест
празних и узалудних година рада, на тим недостојним пословима за њега.
Намера, која је могла, донети
спас, да
је само имао храбрости, и од помисли, која му је ниоткуда дошла, изненада, једног дана и израсла
у одлуку,
да се дошколује, и тако победи неправде, и докаже своју памет, и своје
посебне способности, је нажалост, по њега, прерасла у још један
пораз,
и још дубље отуђење од свих, па чак и мржњу, схвативши, да ни за то нема у
себи мрвице воље и снаге, и да се факултет, не може завршити, само жељом, и тако поче мрзети, из дна душе, све паметне и
школоване људе.
Игњат Лебовић је могло
би се рећи, полако, али сигурно, сазревао, свих тих година, у чудака, и усамљеника. Мештани
варошице, увидевши његов карактер, почеше да
избегавају, случајне, сусрете на улици. Све то је попримило ноту безнадежности, по његову душу,
поготово,
кад је канцеларија, у којој је радио, од стране оних "неспособних", који су изнад њега, по рангу, предвиђена
за другу намену, и Игњат Лебовић, би, тако у тим околностима, размештен у једну малу просторију у подруму
среске зграде. Таква једна ствар, је измамила, неми крик, из његових најдубљих
разочарења. Помисао, да га шибање неправди неће заобилазити и у
будућности, умарала је његову сујету, до исцрпљености.
Бледило на његовом
лицу, изазвано свим тим дешавањима, а можда и због подрумског ваздуха, и лошег осветљења,
бивало је приметно. Некако у то време, Игњат Лебовић примети да остаје без косе
и појаву бора на лицу и та чињеница га толико пренерази, јер се до тада заносио
својом измишљеном лепотом и никад није помишљао о старости и времену које
неумитно измиче и доноси још већа понижења и оваква једна ствар га прилично
дотуче и тако поче да тражи утеху у алкохолу, због свих тих неправди које му
приређује живот. Све чешће је виђан како
пијан иде улицама, носећи своје сићушно тело на кривим ногама, стопала
неприродно подижући некако у страну и тако таквом појавом изазива пажњу
пролазника.
Нарушен немилосрдном
судбином, Игњат Лебовић настави, да већи део дана троши по варошким биртијама и
тако у потпуности запоставља посао
писара. На столу, почеше да се гомилају, несвршени предмети, и та његова
аљкавост изазва реакцију мештана. После прегршт притужби, пристиглих на адресу
среског начелства, којима мештани затражише његово изузеће из службе, срески
начелник би принуђен, мада нерадо, да Игњата Лебовића отпусти са неком малом
накнадом. То је био гром који погоди Игњата Лебовића посред срца, и он се нађе
на патосу живота. Тако отпоче дане живота у којима је живео као у неком бунилу,
углавном пијан, потпуно отуђен и без сламке наде у то да се из те ситуације
ишчупа.
*
Игњат
Лебовић угаси светло у соби, леже у кревет, дубоко уздахну као да хоће да
избаци из себе дешавања и емоције које се десише у дану који се прекинуо, како
се њему чинило, у трену кад је угасио светло у соби. Али, Игњат Лебовић се
преварио, овог пута је ноћ пошла једним другим током, уместо сна, толико
потребног његовом слабашном телу,
израњаху слике дешавања, које је хтео да остави за собом.
За све што је учинио тога
дана Игњат је кривио судбину и самоћу која је из њега извлачила ону тамну
страну коју он сам наравно није хтео да призна, чак ни себи, па је тако увек
потискивао неке непријатне догађаје, не желећи и не имајући снаге да се суочи
са стварношћу.
Да је тога дана
починио злочин ни у најлуђим мислима не би себе окривио и то није допирало до
његове свести у таквом облику већ као изненадне и непријатне слике које
неправедно посећују његову ојађену свест. Никада, Игњат Лебовић не би
никоме, па ни себи, признао да је његов
живот на самој ивици, да је могуће склизнути у неповрат тамне стране, да се то
њему десило данас, и да из свега не назире никакав частан излаз.
Слике дешавања су
немилосрдно дивљале његовом главом целе ноћи, и он тако, заспавши, тек пред само јутро,
гоњен дешавањем, које је долазило из непознатог дела свести, са детаљима које
није препознавао у самом дешавању. Уморан и исцрпљен, пробудивши се око поднева
сав мокар од зноја, јер је сањао оно што није могао да истисне из свести.
Не
знајући како да се избори са црним облаком страха, изненадних и болних блесака
страшних слика, нечијих очију, које су, чинило му се, ишле за
њим,
ма где се кретао у кући. Ужасни крик је одзвањао његовом душом, ковитлао свест
у његовој глави, разгоревао слепоочнице и очи у којима је ватра изазивала све
чешћа привиђења. Треперивши, од свих тих
слика,
праћених криком, који се понављао и понављао, Игњат Лебовић, одлучи да одласком, на место догађаја, увери себе, како се није ни
десило то што се десило, и тако себе спаси, и поштеди, прогањања, и бунила у које је
упао.
*
Дошавши
до пропланка, ишараног миришљавим ливадама, на једној страни, и таласима зелених
винограда,
на другој страни, Игњат, осети своје срце под грлом, угледавши улегнуће у трави под
крушком,
која својом величином господари тим пределом. Орао, који је кружио небом,
као једини сведок, јави се кликтањем, и Игњат му позавиде, на висинама, које сече својинм
снажним крилима.
Дешавање оживе пред њим, са свим сликама које
га посећиваху током ноћи, али и са новим, које су навирале из најтамнијих
делова свести, побуђене самим местом. Угледа себе, како се, тога летњег
дана, у својим бесциљним лутањима околином, нађе пред несвакидашњим призором, и Игњат Лебовић би
опчињен лепотом, која се указа пред њим, ту, под крушком. Пришавши ближе, Игњат угледа страх, у очима девојке, и би увређен
презрењем,
с којом су испуњене очи девојке, која беше под крушком. Осећао је срце, како га стишће, и гуши под брадом, у подивљалом ритму, пробуђено неодољивом
жељом,
која врисну усамљеним Игњатовим бићем, да је ум посивео, и нагло експлодирао
лудошћу.
Игњат, ту под крушком, постаде свестан, да је све оно чега се
сетио стварно починио, и посече га осећање страха и срама. Сазнање, да је у
своме срцу,
нашао,
страшну истину, коју је био способан да почини, помути његов ум још више.
Побегавши
својој кући, сакри се у подрум, и покуша да ракијом умири дрхтавицу, која се ширила
његовим телом. Ту, у својој самоћи, и паклу, који га дотаче, Игњат донесе одлуку, да никада, и никоме, неће признати срамни
злочин,
који почини предходног дана, макар га, на ватру пекли.
Петог
дана од дешавања, Игњат, постаде свестан, да нема више ракије, којом је, некако успевао, да на тренутке
заборави,
ужасно дешавање, да је принуђен, да изађе из подрума у потрази за ракијом, јер га дешавање
достизало,
и бивало болније, и страшније, по њега, па се тако упути у Б., како би по кафанама, пићем угасио, слике дешавања, које га прогањаху.
Стигавши
у Б. Игњата на улици дочекаше погледи презрења и подсмеха. Безнађе, с којим се Игњат, тог тренутка, сударио, изазва равнодушност, и још јачу решеност, да свој живот оконча,
међутим како није имао снаге, за то, он се у потпуности, предаде алкохолу.
Углавном би, после
велике количине алкохола, испијеног по кафанама, заспао за кафанским столом, пијан
и полусвестан, од силних пића, измољених тога дана од гостију кафане, који су
плаћали пиће, само да се ослободе његовог присуства, због одеће, раздрљене
кошуље,
и панталона, која је заударала, па је било немогуће, у његовој близини
уживати у пићу.
Али, срећа уме да се,
некоме, осмехне и онда када потпуно изгуби наду. Тако, у полу сну, и полу пијанству,
једнога сивог предвечерја, седећи, неприродно накривљен, у кафанској столици,
са склопљеним очима као да спава, главе накривљене ка десном рамену, Игњат
Лебовић,
би једини сведок, разговора, троје
непознатих људи, који се водио шапатом, за суседним столом.
Прислушкујући, ненамерно, тако, њихов разговор, Игњат Лебовић није ни сањао, да ће ту у кафани
сазнати од тих људи, спасоносну ствар по његов пропали живот.
*
После тог предвечерја,
Игњат Лебовић није виђен у Б., нестао је из живота мале варошице и заборав поче
да пада на његово постојање, као да никада није ходао улицама варошице, све до
једне ноћи, када се у сну јавила савест среском начелнику, па је уснио чудан
сан који га јако узнемири и не даде му да трене до јутра.
Изненада, међу среским
папирима, сањао је начелник, између свих случаја које је требао решити, појави
се коверат беле боје, вешто исписаних слова, рукописом, као у највештијег писара. Начелник отвори писмо, и би ошинут
садржајем, као неком неукусном шалом, на његов рачун, која га посебно
срамоти. Хитро позва телефоном сараднике у свој кабинет, показа им писмо и вест
незадрживо крену да се шири Б.-ом и поред све невероватности и чуђења с којом
је преношена и слушана у потпуности превазиђе све вести и трачеве који су кружили варошицом и биле тема
уз кафу и "крушковац".
Одједном, сан је ишао
даље, она безлична појава која се зове
Игњат Лебовић, уздрма варошицу својом храброшћу да се ко зна одакле јави, и то
начелнику лично, као да су стари пријатељи а не виновнику дела своје несреће,
достојанствено, као да се свети варошици, а посебно њему- начелнику коме
одзвањаху делови писма у свести.
..........................................................................................................................................................
налазим, да је у срећи, која ме изненада задесила, ето писмом, како бих
другачије, морам, неизоставно морам јавити Вама у варошици, за коју ме вежу нека сећања...
Дошавши до изненадне среће, а самим тим, и до
посебног положаја у министарству финансија, сходно својим способностима, па
уколико већ ових дана долазим, да прегледам
ваљаност књига срескога начелства, и подсетимо се на старе дане, које
проживесмо некад...
....................................................................................................................................................
Јутром, начелник иако
опхрван тешким сном, неиспаван, први пут одлази на посо необријан, некако
ужурбано граби улицом до среске зграде, зазирући од пролазника, са страхом у
мислима, да га неко после тихог поздрава, случајно, у пролазу не запита за Игњата Лебовића и о
томе када стиже, ``оним`` послом, у варошицу. Тако у том расположењу срески
начелник узнемирен и сав убледео, пројури поред портира на улазу у зграду и
ужурбано изјури степеништем до своје канцеларије на трећем спрату, са страхом
да га неко не сретне и угледа га тако слабог и уплашеног, јер авај није смео да
дозволи да нижи чиновници после причају по ћошковима о томе.
Тако у тој журби, сав
задихан, нашавши се пред вратима своје канцеларије, једва успе, можда из трећег
пута да погоди кључ којим откључава врата, јер су руке страшно дрхтале. Ушавши
коначно у канцеларију, седе за сто, сручивши се у фотељу, развеза кравату која
га гушила, поручи кафу телефоном, узе оловку, и записа једно име на
папиру, са намером, да пошаље депешу среском
командиру полиције, и распита се.
Потом, устаде од стола
да потражи досије. Kрену ка металном
орману и у том тренутку осети страшан бол у грудима, осети како му се вилице
коче, паде поред жардињере са огромним фикусом и ту остаде да непомично лежи
док му се у очима гасио велики зелени лист.
*
Отрежњен дугим
купањем, обријан и намирисан, Игњат Лебовић би уведен, од стране тројице
шаптача, у једну слабо осветљену просторију
огромних размера, у којој запази велики радни сто, а преко зидова
испуњене рафове књигама које више служе као украс, какве је виђао у филмовима о страшно богатим
људима и велике прозоре прекривене тешким и дебелим завесама .
Чичица који је седео
за столом учини му се познатим, проћелав и омањи некако га подсећао на некога
али не успе да се сети на кога и она почетна нелагодност, изазвана дугим
љубопитљивим погледима којима га човек изложи, поче да нестаје, чак нађе да је
чичица симпатичан и допадљив.
Сто за којим је седео
чичица био је пресвучен зеленом чојом и
подсећао је на столове великих коцкарница. Игњат Лебовић то, наравно, није
могао да зна, како изгледају столови у коцкарницама, јер никада није напустао
малу варошицу Б. и никада у животу није имао храбрости да се упусти у било шта
што је било у вези са хазардерством. Некада давно као дечак учествовао је у
извлачењу добитних листића из бубња, у лутрији поводом нове године, и то га
толико уплашило, да било која врста коцке код њега изазиваше подозрење, сва она
лица, исколачене очи у ишчекивању добитка, толико су , чинило му се тада,
мењала све те људе да му се учинише као нека чудовишта која га могу прогутати
ако не извуче из бубња, баш њихов листић, па је на његов дечји ум то оставило
трага и клонио се тога.
Али, овога пута су
чичицине благе очи деловале као магнет на Игњата Лебовића и он седе за столом
свестан да ова игра није обична игра карата, већ да је у питању исконска игра
са једним дељењем, игра у којој се добија све или губи све, у којој свака карта
има посебно значење. Осећај успаване
душе, који је живео у њему, би замењен изненадном страшћу која у потпуности обузе
до олујне грознице његов ум и Игњат Лебовић по први пут осети да живи пуним
плућима и да су сви досадашњи осећаји који су посећивали његово срце били млаки
и ништавни.
Тако за тим столом
решен, да овога пута, једном за свагда, расчисти све рачуне са судбином, да све
стави на пресудну карту, да се одважи и изрони из ништавности и малодушности,
да једном за свагда достигне своје снове, да се једном суочи са истином да овај
свет није наклоњен њему и да схвати и призна себи да је обичан губитник и тако
вођен тим изазовом, Игњат Лебовић уложи свој живот на коцку као да се ради о
најбезначајнијој ствари на свету док му се срце претварало у разиграно ждребе.
*
Чичица рашири руке,
нимало тронут губитком, издиже се са столице и као да лебди, дође до Игњата
Лебовића, ухвати га за руку. То га подсети на детињство, јер га тако вођаше
учитењица када су ишли на излет, на пропланку изнад школе, када је осећао ретке
тренутке среће, јер је учитељица баш њега држала за руку и будила у њему радост
и наду како ће га повести у неки лепши свет. То сећање га мало растужи, али не
угаси потајно задовољство и срећу што овај мали чичица само њему поклања толико
пажње и што се осећа овако узвишено и сигурно.
Тако, изађоше у
двориште, које уствари беше врт пун разног биља, где је изнад једне крушке
кружио орао, као једини сведок свих дешавања, пробуђен њиховим доласком, издиже
се у висине и оштро се обруси ка њима. Нелагодност се појави у стомаку, али
погледавши чичицу, који га вођаше и угледавши његово спокојно лице, претпоставка
да ће их орао напасти нестаде, долетевши до изнад чичице претвори се у свица и
нестаде у његовим очима.
Игњат Лебовић, у
страху да све ово случајно није сан јер се гушио од лепоте, мада је све
говорило да јесте, имајући у виду да овакву срећу и лепоту није никад осетио до
сада, уштину себе за образ и како осети бол, би обрадован том истином да се све
ово ипак дешава и да није пуста илузија. Дошавши до језера, које се налазило у
средини врта и пленило сребрнкастом водом, Игњат Лебовић нагнувши се ка води,
угледа два одраза у води, потпуно идентична, па помисли да није у овом чичици,
нашао давно изгубљеног брата близанца, али се пред његовим очима ту у води
језера, та два одраза полако спојише у један и он би запрепашћен тим чудом и
зажмуривши прошапута захвалност која га преплави због тако дивних осећаја које
никада није докучио живећи у Б. Узвишен
и сам од свега што доживе, Игњат Лебовић угледавши звезде у језеру, испуњен
слободом и храброшћу непознатом за њега, муњевито одлете ка тим звездама,
осећајући благе поветарце на лицу изазваних моћним крилима усамљеног орла...
*
Вест да је Игњат
Лебовић, павши са кафанске столице, пијан и безнадежан, на бетонски под кафане
и притом испустио своју малу душу, не узбуди никога посебно у варошици, чак
обрадова сталне посетиоце кафана, којима неће више досађивати и којима беше
дозлогрдило његово присуство. Само срески начелник, вероватно уплашен сном који
је уснио, или је то била савест, испослова да се Игњат Лебовић, о среском
трошку, пристојно сахрани и поред среског попа он сам присуствова томе чину.
*
Вест да је неудата кћи
среског начелника и поред свега неприхватљивог за малу варошицу, на радост
својих родитеља, донела на свет прелепог
дечака, распламса машту учмалим мештанима и Б.-ом кренуше нагађањања уз кафу и
``крушковац``...
Нема коментара:
Постави коментар