Лимено лонче за нормални човеци

-          Јеленко несрећо трчи виџ кво се десило у Нићинци!

-          Аааа?

-          Трчи бре, некво се улелекаше женете...

Ја се рипи, како сам лежал у кревет, навр опнци и полк на порту па конто Нићинци. Наврат нанос стиго при галамуту. Кво мож да буде? Неје први пут. Видојко ковач се нашљемал, легал на душаме, на сред двор, тека мртвосано, и раздрљил кошуљу и палталоне...

Дотрча и Крста, збра се цела мала, ватимо га за мишће и унесомо га у собу. Туј га женете предрешише, затој што га беоше све  уљопале сас воду кад га повртале, а беше се да простите и све убљувал.

Женете га тека нашле како се туј утенчил, само што неје одапел. Поглеџују конто мен и декламују која кво:

-          Отрул се сас рећишор.

-          Прекусал.

-          Нема си мерку.

Е, за такви неје пијење. Ич. Кад си не осетиш мерку, па зајеби га братће ако те поткарује на бесночу, и ко бађим манул си, па да надокнадиш тој што неси пил, па кад се нашљискаш тераш до липцач. Тој неје работа. Ако немаш кочнице не вози низбрдо. Што ти тој требе?

Мој деда Доца је имал лимено лонче, врзано сас опуту за кајиш од палталоне. Паметни стари човеци. Он из друго неје пил воду. На чешму ли је, на кладенац ли је, у иворку ли је, он гребне сас лончето, и, кло- кло- кло, напије се водицу.

Али, кад дојде јесен, работе се сработиле, ошав се прибрал, сливе прећипеле у каце, време је да се пече рећија.

 Казање су, само по имотне куће имале напред, са има скоро у сваку кућу, ал нема куј да збира сливе, и нема куј да кладе казање. Гоџа и цигање искрадоше за бакар. Украдну лулу и поклопац и унаказе казан, без лулу, казан неје казан.

Е, са куј си неје зачувувал од рећијуту, па све излокал, он мора први казан да разложи, а тој си има цену, први казан је комшијсћи. Е, тг се сви комшије при њег зберу са све лончетијата на опуту. Кад гледаш одолек, ко што смо ми деца гледала, не знајеш које повиш чури, да ли од казанат ил дедичћете што су наседали на троношће около. Тг се палила лула и тегљило из чибук, ил се замотувало оној што се истресе из опушљаци, па у новинсће артије.

Мој деда Доца, моташе, завундари ју тека... после кад ју исчури малко повиш од пола, гасеше цигару у длан. Ма укоравеле му се руће од работе, па ништа не осеча. После тој  што прескочи, опушљакат на пенџер остави, и кад се зберу повиш од тој си пај правеше цигаре.

Седу, дуване, и  тека и док чекају да протече првакат, сечају се од ратови, сечају се од онија који несу са туј, с њи,  около казанат. Кад помену тија што несу туј, спуште веџе, лице им поцрнеје, ко да се смале, некој малко и устрза од јад. 

Ил запричају како су ратовали сас трње и корење, да очисте некоју њиву, да се насеје некво, гоџа уста требе да се наране. Е, теј руће у којето гасе цигаре, сас њи су они правили њиве и отимали ји од трњаци и купињаци, сас теј руће. Кад ме  сас њи помазеше деда Доца оно остану на образ потписи од њигову муку. А са, срамота ме да ви причам, тија  ратови који они добиваше ми тровимо док речеш овс. Њиве урасле у трње. Сливе се осушиле, виногради отрсени, никој не сади ново. Дуд нема у село, еј, па дуд је бил пред сваку кућу, некада се и од дуд пекла рећија, правила се буришта од њи, дуд и слива су брат и сестра.

А са? Ма још малко па ни љуђе нече има. Нече, нече! Да викаш од будале. Све се разбегало по варош, там че наберу мед. Деца им убледејала ко да ји суше. Ко да не једу леб.

Тека. Са ни побеџују сви. А и несмо си за ратови овакви ћилави и глетави. Једни смо стари, изанђани смо, наше одлетело, а друђити, што су помлади, гмецави, ко калиште по ћишу. А и деца се не раџају. Задњо дете је завикало у Калџерело пред педесе године.  Нече се жене. А без жену, тупава ми вилозовија, ал тека је,  нема ни деца. Нема.

Кажу, немају сас кво да ране дечица, па затој постали пустоодци, а грдне паре си даду за лимузину, све што су до тг створили скркају у гвозје, а после кво створе скркају да наране гвозјето. А немају за деца и за жену. Маће јим га блесаве,дојде ми, да ји ја, Јеленко, овакв старц, доватим меџу шаће, и да ји истресем, ко мечка дрен, да виде кво је тепање, дооди ми тека, јадовн сам на њи, ал неје моје да ји са преправљам. Оно тека у сва села по Лужницу. Школе порушене. А кад погледаш за кво па и да стоју? Куј да улази у њи, кад се село испразнило!? Ни ми старци се не збирамо там више. Одавна биров умре, Бог да му душу прости, нема куј да ока да ни збере, само да се видимо нема од нас правење пут више и просицање шуме.

И тека кад капне првакат, одма се одврзују лончетија од опуту и точе се на лулу,  по ред. Једнуш, двапут, трећи пут, веч искарују старцити песму, наздравују си, и док тече тека, први казан отиде у лончетија, не дочека га буре. Подокују ни сас печени зеленци кад малко пину и омекнеју. Ми узнемо, па брже  бегамо иза вурњу, и туј ји оглоцкамо. Са, еве, и дн данс се не сечам, да ви кажем, што смо имали стра од њи.

Не могу ви више причам, маните ме, увати ме јад. Онакви човеци, а оваква унучетија.