Масне вериђе, зевник и вурња

Јучер викамо с бабу, заједно. И начс. И одоцутра. Таква несрећа се једнуш дешава, каква нас снајде. Ја се онаџува, да нече за мој живот тој да се деси, да се не једем ко воденичћи точак, ал од несрећу нема бегање. Тој кво ти је записано че буде, па ти мож и на главу да се побијеш и дубиш, нема му назад, кво че се деси, че се деси.

Нићи неје накарал долину да се обрне и тече узбрдо, па нечу ни ја. А све је личело да че испадне убав дн. Празник је, а на празник Бог не требе такво да дозваља. Ете, колко је човек тупав. Понада се некво, и, мисли тека че и да буде. Начиња се за песму, остри се за веселење, а оно му дојде викање.

Рано се избудимо, че идемо на славу у Извор, при пријетељи. Спреми ћилаш сас препек, оно да ви не лжем са се ћилаши истровили, него влаша од ћило, па ју из навику тека окамо, једно каве и чоколаду сас лешници.

Петкана, и она се спремила, пробрала од колачарће, и неква семетија,  около цвећетија,  за у градинче, да понесе на пријетељицу си, тој женсће заврзламе и нечу јим се мешам. Пременимо се, тури ново шеширче, онак повиш на тил, онак ћефлијесћи, тека и остала премена, све по пропис, како личи на домачина да иде на славу.

По остарели смо, једва се спотурамо, ал још учествујемо у живот. Петкана се позбрчкала, старос ју налегла, ал кад се попредреши да вој се не нагледаш. А што? Ако вој је  чело на оплазине, за мен си је она убава, а очи су вој још младе. Очи не стареју никад. И са тако ми жива мати кад ме скрозира с поглед, мен неква милина дојде под гушу.

Мој пријетељ, Бошко Грујин, слави славу, а ја ако волим негде да отидем на славу, тој је код пријетеља Бошка поткивача. Неје затој што је и он познат, ко мокар брат, и што му је башта Калџерелац, неје, него што је домачин, и јак на кућу, што свакуга куј му тропне тија дн на врата, испоштује ко да му је најрод, и нема код њег цигање пред врата, па онак из руће да једу, и туј пред врата у тупан да бију, нема, мора и они да улезну у собу, знаш онеј гостинсће собе у сељачће куће, Замисли ли? Е, па таква, само трипут поголема од туј што си замислил. Ма домаћин бре човечина што га нема у Лужницу. Стварно, стварно!

Е, за тој волим при њег да идем, што је човек и што слави сас пуно срце. Од њег се Јеленко, еве че излезне, преко тријес године неје ни једнуш врнул трезан. Тој неје за срам, па славе су за тој. Море и запевамо уз астал, још нигде си, још супа неје послужена а ми веч разламамо од појање, ма отпојем ја и успут док се вртамо ночу од госје, што па да не појем, несм украл, несм излгал, додуше тепал сам неколко угурсуза, и за тој ме репнуше убаво, овија сас сушеницете око гушу. Тој сам работил, одма сам си признавал, никад се несм за тој покајал, и не кајем се ни са, ма и са сам удзорљив, служи ме снага, а некој заслужи, скршим му рогови, платим колко требе и идемо даље, после ме тија обикаљају, да ми несу на руку, што је сигурно сигурно је.

Тека и овија пут преславимо. Појдомо си дом сас Петкану. Зинем ја да појем, тека успут, Петкана ме рчка у ребра, сеца ме за рукав, и ржи на мен, да не блазним свет тека пијан, човеци се укоросују сас мен. Ал оно ме тг тера на песму. Рећијата не мирује. Тера ме на бесночу. Ма, бш ме брига,   истегнем шију, па кад ровнем ко Сивча у Главињинци. Тићем се наћите селсће главе на пенџери. Размирица.  Петкана че ванџира, срам че ју поједе, она је из такву кућу куде се неје тека работило. Само се за работу знало. Нити вој је деда пил, нити башта, нити браћа. Ете са ви  кажете, какви су тој човеци кад не пију и не поју?  Асли ћутуци!

И тека, вртамо се ми, ја отегнул глас, ко младожења трегери, појем ли појем, и тека стигомо до мојту порту, кад маши поглед преко двор, залете ми песмата у гушу, отрезни се одједнуш, там куде ми беше једна левина, крш и лом. Срушила ми се стара кућа.

Клецнуше ми нође, у мозак ме запотаји, поче ме гуши ко да ме Цврла сас њиговини ручљаци за гушу доватил. Нумејем ви испричам како тој боли. Изрипише ми, и деда, и башта ми, пред очи, искоколили на мен, наострили се, ко откована коса. Стрељају ме сас очи, како сам овој чудо дозволил, кућа да ми се сруши?

Жена се по некада требе и послуша, ал Јеленко да неје катил он би послушал. Петкана од када ми ока, како требе да се вржу, на стару кућу маије, како че се левината сурине, како је протекло на све стране. Ал ђаволат не дава, све га одлагам, све некво претица, а и ја сам си олабавил око работете.

Мислил сам, да че Петкана, због овој, да ми одма проврти мозак, како сам неаљив, како сам се изметнул, како се несм угледал на башту, а она, јадница, само поче исполк да устрза, почеше вој се притрисају рамена, навалимо се једн на другог и тека одвикамо. После полк, полк, па се увлекомо у дом.

И тека, седимо уз астал ко ћутуци, чс чс, па се развикамо, па малко поћутимо. Које је време било, кад смо си легли, нумејем ви кажем. Ма, нема спање, лежимо и викамо. Нема, нема, па Петкана длбоко уздне, мен срцето преапе кад ју чујем како јадује.

Зажмим, мука ме једе, зажмим, да преварим сн, да побегнем, ал нема бегање. Како зажмим, те ји па деда и башта ми, искоколили конто мен сас белци и зинули че ме глну, ко да сам ју ја соборил. Оно, мож си је и до мен, да сам сработил тој кво ме Петкана одавна запињаше, мож би си и била левинката још.  Кров чува кућу. Оно стар човек се не мож ни кандери по такве висине, да такве работе работи, ал сам могл да подокнем некога помладог, па би се раздужили. Оно, ми си живимо у другу кућу, имамо си нову, ал домачин човек, не смеје да даде да му дедовина пропада наочи.

Зажмим, оно изрипују дувари од кућуту, на дуварити слиће од дедеви и остали из вамилије. Изрипи ижа, сас масне вериђе, ми деца, чекамо да мати стури котле од њи сас кашу, ил качамак, ил некву чорбицу, па да се накусамо, цел дн смо јурили по јаганци, ил по мисће, па изгладнејемо. У тој викање се и насмеја кад изрипи пред мен брат ми од чичу- Радојца, е он кад тека кусаомо сас дрвене ложице и кад му се припије вода он раширеше шаће над котлето да ми не кусамо док му мати не даде воду. Што је тој гладница ко дете било. Беше се ишћембил, ко крава кад се препасе детелину.

Зажмим, изрипи и моја мати. Остра ко што ју пантим. Онак док сеје брашно кроз сито поглеџује конто мен, и све си мислим: чим просеје брашното, има ме олупи ко краставицу.

Туј уз кућуту беше вурња, беше, са ко да неје ни била.

Маћа намесила лебови и спрема се да ји пече. Наклала вурњуту, а ми деца смо се наређали при вурњуту, и чекамо када че буду готове сирањавће. Теј сирањавће, беше некво најблаго кво мож деца у тој време да снајде. Онак, жешће, кад ји наломиш.

Зажмим, оно све тој изрипи, тој што се кутало до са по дувари, по ћерамиде, по греде, по зевник... и како које изрипи ја почнем да бришем слзе.

Јутредн, кад се обелеше пенџери, ја још тека на силу жмим. Сн ми неје доодил, па не мож ни да отидне. Поче се препитујем, кво сам грешан да ме овој снајде, боље да сам стварно зажмал него да овој гледам. Ни Петкана не увати дремку, целу ноч навикњува. Ма и у ратови идо, нагледа се како ђину наши љуђе, нагледа се крв у лочће, ал тг се човек стегне и тера, па кво га снајде, туриш главу у туџе руће и тераш. Добро тг сам и помлад бил. Кад млади такво некво задеси, они имају време да се тој исправи. Млад човек мож да постигне и да поквари и да попраји, а стар неје за нигде.

Некоје време, јави се Петкана:

-          Ајде, ајде Јеленко, ајде да се дидзамо!

Дигомо се, пригрнумо се да се потпирамо једно на друго,  да не паднемо, па ајд при рушевинуту. Петкана се поче удара сас руће по скутови и главу, ал глас вој се не чује. Ја се стровали при купат и ћутим. Све се згромуљило, само зевникат што је дзидан сас камање стоји. Нема га кров. Нема ји дувари. Нема ју веранда. Нема ју вурња. Астаље и клупе притиснула зевња од дувари, нема ништа, измешале се ћерамиде сас срчу од пенџери. Отишло све у пропас.