док гозба траје

песмом стрепећи над нашом нерођеном децом

лењо путујемо  кроз  пешчану равницу

следимо нашег човека кога смо у сну  бирали

да нас поведе том танком стазом до реке

да заведе и оплоди наше досадне животе

тај наш дебели и зубати лилипутанац

вечито гладан и стомак му стално нараста

тај закржљали што се с хијенама удружио

свака је истина бледа сувишна и сићушна

у односу на његове  металне разгранате руке

на његову неутољиву и распомамљену  глад

хијене се грохотом смеју док гозба траје

док једу у сласт оно што њему прескочи

делове нашег тела разбацане равницом

ми добровољно чиста ума пристајемо на све

песмом стрепећи над нашом нерођеном децом

глад  се распомамљује а уста се шире

можеш зачути и пацове како вилицама крцкају

твоје огољене кости и сисају срж неосветљену

док сунце истовремено као и ми у немом ропцу

пада у јаму довољну да тамо неповратно стане

ноктима клешемо у камену лик нашег човека

молећи да у новој равници утоли стоусту глад

песмом стрепећи над нашом нерођеном децом