Стојан Богдановић

***

Кад боље размислим
Да није сунца
Ви не бисте ни постојали
Ви не бисте били ништа
И ви, ви који ово читате,
И ви не бисте били оно што јесте.
А ја,
Па, ја сада не бих био Перикле.

Пржи ли пржи.

јабуке

  

            Треба украсти једну, помислих, неминовно украсти и...

            Када нико не гледа... Када се окрену од њих...

            Неће приметити... украсти и насликати је речима...

            Доста страховања... нека примете...

            Зашто бежати...украсти и пливати у њеним бојама...

Валентина Николић Радивојев

ТРАГ ВРЕМЕНА

Две јабуке на столу. Стоје непомично, гледам их. Труле и пролазе. Њихова кожа се бора, добија тамне флеке. Вену полако док се око њих сакупљају муве.

ја посебни

          Игњат Лебовић није био задовољан својим животом.

Живео је потпуно сам.

Од како се упокојио његов отац, после дуге и упорне болести, живот је постао мучилиште и једна велика празнина. Док је отац био жив, није се замарао  некаквим размишљањима о животу и о томе на који начин би било исправно трошити време које је добио својим рођењем. Толико је било послова око очеве болести да је његов живот стајао у месту.

Са мајком се растао одмах по рођењу, јер је порођај био тежак, па се завршио кобно по њен живот, тако да је отац био једина личност у његовом животу према којој је имао, неке емоције.

У раном детињству, беше то страх од оца, вечито намргођеног, који због карактера својих послова, није имао времена да мази малог Игњатија и покаже родитељску нежност и љубав, какву су добијали сви његови вршњаци, а у каснијем животу је то био осећај помало нејасан за такав случај, али засигурно је осећао нелагодност према очевој болести, па чак на моменте, и гађење.

Све је то наравно утицало на нежну дечју душу, па није налазио храбрости, још у најранијем детињству, да нађе себи друга у игри, нити да се са неким, на било који начин, зближи.

Та очева површност, ишла је толико далеко, да је понекад, не знајући како треба дечаке облачити, или не марећи за то, Игњату облачио понешто што је за девојчице, што је, опет, наравно, изазивало реакције код других дечака, и полако, тровало његову душу.

Та ватра, незадовољства сопственим животом, се разгорела још више, ступивши на службу среског писара. Бити срески писар и није нека титула у данашњем свету а понајмање у малој варошици као што је Б. И тај положај безначајности, у којем се нађе, поче да нагриза његову сујету, а горчина испуни његово срце.

Када би навечер дошао, из Б., усамљеној и празној кући, која се налазила, како се њему чинило,  на најусамљенијем засеоку у селу, после напорног и понижавајућег посла, како је он мислио, јер је, о себи, као и сваки мали човек, имао веома високо мишљење, па је с тим сматрао, све то великом неправдом, за њега лично, коју ће он, наравно, неизоставно, доказати једног дана.

Неправда, јер није у послу према својим способностима, веома посебним, и да самим тим нема добре прилике да се покаже и докаже окрутном малом свету који му наноси тако велику неправду,  достизала је такве размере да је почео о себи да измишља разне епизоде. У свим тим епизодама углавном се разрачунавао са свима који су били изнад њега у послу, пред којима је морао да савија врат, и пузи, и наравно увек их је, својим генијалним способностима, које су толико преувеличаване у тим замишљањима, да су досезале димензије бајковитости, побеђивао, и од њих правио магарце, пред целом вароши, а он сам, испадао паметнији и способнији, од свих. Наравно, сва та преувеличавања, у којима је он био главни јунак, изазивала су подсмехе код присутних, који су га, таквим понашањем, све више тровали, и изазивали мржњу и бес, у свој тој нарцисоидности, и занесености собом.

Љубавни живот, може се рећи, никад није имао, сем некадашње наклоности према колегиници из канцеларије, која се изненада удала и тако распршила све снове о некој авантури, или, можда чак отпочињању заједничког живота. За то је, делом, кривио болест, његовог оца, која је његов живот скучила, и свела на дешавања, изнуђене пажње, према оцу и одрицањем од осталог света.

 Тако временом о женама је и престао да размишља и уопште да се њима бави, јер их је сматрао превише охолим и бесрамним, јер су га увек шибале својим подсмешљивим погледима које је тешко носити у ојађеном срцу.

Дани су пролазили, и наклопило се, добрих седамнаест празних и узалудних година рада, на тим недостојним пословима за њега.

Намера, која је могла, донети спас, да је само имао храбрости, и од помисли, која му је ниоткуда дошла, изненада, једног дана и израсла у одлуку, да се дошколује, и тако победи неправде, и докаже своју памет, и своје посебне способности, је нажалост, по њега, прерасла у још један пораз, и још дубље отуђење од свих, па чак и мржњу, схвативши, да ни за то нема у себи мрвице воље и снаге, и да се факултет, не може завршити, само жељом, и тако поче мрзети, из дна душе, све паметне и школоване људе.

Игњат Лебовић је могло би се рећи, полако, али сигурно, сазревао, свих тих година, у чудака, и усамљеника. Мештани варошице, увидевши његов карактер, почеше да  избегавају, случајне, сусрете на улици. Све то је попримило ноту безнадежности, по његову душу, поготово, кад је канцеларија, у којој је радио, од стране оних "неспособних", који су изнад њега, по рангу, предвиђена за другу намену, и Игњат Лебовић, би, тако у тим околностима,  размештен у једну малу просторију у подруму среске зграде. Таква једна ствар, је измамила, неми крик, из његових најдубљих разочарења. Помисао, да га шибање неправди неће заобилазити и у будућности,   умарала је његову сујету, до исцрпљености.

Бледило на његовом лицу, изазвано свим тим дешавањима, а можда и због подрумског ваздуха, и лошег осветљења, бивало је приметно. Некако у то време, Игњат Лебовић примети да остаје без косе и појаву бора на лицу и та чињеница га толико пренерази, јер се до тада заносио својом измишљеном лепотом и никад није помишљао о старости и времену које неумитно измиче и доноси још већа понижења и оваква једна ствар га прилично дотуче и тако поче да тражи утеху у алкохолу, због свих тих неправди које му приређује живот. Све чешће је  виђан како пијан иде улицама, носећи своје сићушно тело на кривим ногама, стопала неприродно подижући некако у страну и тако таквом појавом изазива пажњу пролазника.

Нарушен немилосрдном судбином, Игњат Лебовић настави, да већи део дана троши по варошким биртијама и тако у потпуности запоставља  посао писара. На столу, почеше да се гомилају, несвршени предмети, и та његова аљкавост изазва реакцију мештана. После прегршт притужби, пристиглих на адресу среског начелства, којима мештани затражише његово изузеће из службе, срески начелник би принуђен, мада нерадо, да Игњата Лебовића отпусти са неком малом накнадом. То је био гром који погоди Игњата Лебовића посред срца, и он се нађе на патосу живота. Тако отпоче дане живота у којима је живео као у неком бунилу, углавном пијан, потпуно отуђен и без сламке наде у то да се из те ситуације ишчупа.

*

          Игњат Лебовић угаси светло у соби, леже у кревет, дубоко уздахну као да хоће да избаци из себе дешавања и емоције које се десише у дану који се прекинуо, како се њему чинило, у трену кад је угасио светло у соби. Али, Игњат Лебовић се преварио, овог пута је ноћ пошла једним другим током, уместо сна, толико потребног његовом слабашном телу,  израњаху слике дешавања, које је хтео да остави за собом.

За све што је учинио тога дана Игњат је кривио судбину и самоћу која је из њега извлачила ону тамну страну коју он сам наравно није хтео да призна, чак ни себи, па је тако увек потискивао неке непријатне догађаје, не желећи и не имајући снаге да се суочи са стварношћу.

Да је тога дана починио злочин ни у најлуђим мислима не би себе окривио и то није допирало до његове свести у таквом облику већ као изненадне и непријатне слике које неправедно посећују његову ојађену свест. Никада, Игњат Лебовић не би никоме,  па ни себи, признао да је његов живот на самој ивици, да је могуће склизнути у неповрат тамне стране, да се то њему десило данас, и да из свега не назире никакав частан излаз.

Слике дешавања су немилосрдно дивљале његовом главом целе ноћи, и он тако, заспавши, тек пред само јутро, гоњен дешавањем, које је долазило из непознатог дела свести, са детаљима које није препознавао у самом дешавању. Уморан и исцрпљен, пробудивши се око поднева сав мокар од зноја, јер је сањао оно што није могао да истисне из свести.

          Не знајући како да се избори са црним облаком страха, изненадних и болних блесака страшних слика, нечијих очију, које су, чинило му се, ишле за њим, ма где се кретао у кући. Ужасни крик је одзвањао његовом душом, ковитлао свест у његовој глави, разгоревао слепоочнице и очи у којима је ватра изазивала све чешћа привиђења. Треперивши, од  свих тих слика, праћених криком, који се понављао и понављао, Игњат Лебовић, одлучи да одласком, на место догађаја, увери себе, како се није ни десило то што се десило, и тако себе спаси, и поштеди, прогањања, и бунила у које је упао.

*

          Дошавши до пропланка, ишараног миришљавим ливадама, на једној страни, и таласима зелених винограда, на другој страни, Игњат, осети своје срце под грлом, угледавши улегнуће у трави под крушком, која својом величином господари тим пределом. Орао, који је кружио небом, као једини сведок, јави се кликтањем, и Игњат му позавиде, на висинама, које сече својинм снажним крилима.

 Дешавање оживе пред њим, са свим сликама које га посећиваху током ноћи, али и са новим, које су навирале из најтамнијих делова свести, побуђене самим местом. Угледа себе, како се, тога летњег дана, у својим бесциљним лутањима околином, нађе пред несвакидашњим призором, и Игњат Лебовић би опчињен лепотом, која се указа пред њим, ту, под крушком. Пришавши ближе, Игњат угледа страх, у очима девојке, и би увређен презрењем, с којом су испуњене очи девојке, која беше под крушком. Осећао је срце, како га стишће, и гуши под брадом, у подивљалом ритму, пробуђено неодољивом жељом, која врисну усамљеним Игњатовим бићем, да је ум посивео, и нагло експлодирао лудошћу. 

Игњат, ту под крушком, постаде свестан, да је све оно чега се сетио стварно починио, и посече га осећање страха и срама. Сазнање, да је у своме срцу, нашао, страшну истину, коју је био способан да почини, помути његов ум још више.

          Побегавши својој кући, сакри се у подрум, и покуша да ракијом умири дрхтавицу, која се ширила његовим телом. Ту, у својој самоћи, и паклу, који  га дотаче, Игњат донесе одлуку, да никада, и никоме, неће признати срамни злочин, који почини предходног дана, макар га, на ватру пекли.

          Петог дана од дешавања, Игњат, постаде свестан, да нема више ракије, којом је, некако успевао, да на тренутке заборави, ужасно дешавање, да је принуђен, да изађе из подрума у потрази за ракијом, јер га дешавање достизало, и бивало болније, и страшније, по њега, па се тако упути у Б., како би по кафанама, пићем угасио, слике дешавања, које га прогањаху.

          Стигавши у Б. Игњата на улици дочекаше погледи презрења и подсмеха. Безнађе, с којим се Игњат, тог тренутка, сударио, изазва равнодушност, и још јачу решеност, да свој живот оконча, међутим како није имао снаге, за то, он се у потпуности, предаде алкохолу.

Углавном би, после велике количине алкохола, испијеног по кафанама, заспао за кафанским столом, пијан и полусвестан, од силних пића, измољених тога дана од гостију кафане, који су плаћали пиће, само да се ослободе његовог присуства, због одеће, раздрљене кошуље, и панталона,  која је заударала, па је било немогуће, у његовој близини уживати у пићу. 

Али, срећа уме да се, некоме, осмехне и онда када потпуно изгуби наду. Тако, у полу сну, и полу пијанству, једнога сивог предвечерја, седећи, неприродно накривљен, у кафанској столици, са склопљеним очима као да спава, главе накривљене ка десном рамену, Игњат Лебовић, би једини сведок,  разговора, троје непознатих људи, који се водио шапатом, за суседним столом. Прислушкујући, ненамерно, тако, њихов разговор, Игњат Лебовић није ни сањао, да ће ту у кафани сазнати од тих људи, спасоносну ствар по његов пропали живот.

*

После тог предвечерја, Игњат Лебовић није виђен у Б., нестао је из живота мале варошице и заборав поче да пада на његово постојање, као да никада није ходао улицама варошице, све до једне ноћи, када се у сну јавила савест среском начелнику, па је уснио чудан сан који га јако узнемири и не даде му да трене до јутра.

Изненада, међу среским папирима, сањао је начелник, између свих случаја које је требао решити, појави се коверат беле боје, вешто исписаних слова, рукописом, као у  највештијег писара. Начелник отвори писмо, и би ошинут садржајем, као неком неукусном шалом, на његов рачун, која га посебно срамоти. Хитро позва телефоном сараднике у свој кабинет, показа им писмо и вест незадрживо крену да се шири Б.-ом и поред све невероватности и чуђења с којом је преношена и слушана у потпуности превазиђе све вести и  трачеве који су кружили варошицом и биле тема уз кафу и "крушковац".

Одједном, сан је ишао даље,  она безлична појава која се зове Игњат Лебовић, уздрма варошицу својом храброшћу да се ко зна одакле јави, и то начелнику лично, као да су стари пријатељи а не виновнику дела своје несреће, достојанствено, као да се свети варошици, а посебно њему- начелнику коме одзвањаху делови писма у свести. 

.......................................................................................................................................................... налазим, да је у срећи, која ме изненада задесила, ето писмом, како бих другачије, морам, неизоставно морам јавити Вама у варошици, за коју ме вежу нека сећања...

Дошавши до изненадне среће, а самим тим, и до посебног положаја у министарству финансија, сходно својим способностима, па уколико већ ових дана долазим, да прегледам  ваљаност књига срескога начелства, и подсетимо се на старе дане, које проживесмо некад...

....................................................................................................................................................

Јутром, начелник иако опхрван тешким сном, неиспаван, први пут одлази на посо необријан, некако ужурбано граби улицом до среске зграде, зазирући од пролазника, са страхом у мислима, да га неко после тихог поздрава, случајно,  у пролазу не запита за Игњата Лебовића и о томе када стиже, ``оним`` послом, у варошицу. Тако у том расположењу срески начелник узнемирен и сав убледео, пројури поред портира на улазу у зграду и ужурбано изјури степеништем до своје канцеларије на трећем спрату, са страхом да га неко не сретне и угледа га тако слабог и уплашеног, јер авај није смео да дозволи да нижи чиновници после причају по ћошковима о томе.

Тако у тој журби, сав задихан, нашавши се пред вратима своје канцеларије, једва успе, можда из трећег пута да погоди кључ којим откључава врата, јер су руке страшно дрхтале. Ушавши коначно у канцеларију, седе за сто, сручивши се у фотељу, развеза кравату која га гушила, поручи кафу телефоном, узе оловку, и записа једно име на папиру, са намером, да пошаље депешу среском командиру полиције, и распита се.

Потом, устаде од стола да потражи досије.  Kрену ка металном орману и у том тренутку осети страшан бол у грудима, осети како му се вилице коче, паде поред жардињере са огромним фикусом и ту остаде да непомично лежи док му се у очима гасио велики зелени лист. 

*

Отрежњен дугим купањем, обријан и намирисан, Игњат Лебовић би уведен, од стране тројице шаптача, у једну слабо осветљену просторију  огромних размера, у којој запази велики радни сто, а преко зидова испуњене рафове књигама које више служе као украс,  какве је виђао у филмовима о страшно богатим људима и велике прозоре прекривене тешким и дебелим  завесама .

Чичица који је седео за столом учини му се познатим, проћелав и омањи некако га подсећао на некога али не успе да се сети на кога и она почетна нелагодност, изазвана дугим љубопитљивим погледима којима га човек изложи, поче да нестаје, чак нађе да је чичица симпатичан и допадљив.

Сто за којим је седео чичица  био је пресвучен зеленом чојом и подсећао је на столове великих коцкарница. Игњат Лебовић то, наравно, није могао да зна, како изгледају столови у коцкарницама, јер никада није напустао малу варошицу Б. и никада у животу није имао храбрости да се упусти у било шта што је било у вези са хазардерством. Некада давно као дечак учествовао је у извлачењу добитних листића из бубња, у лутрији поводом нове године, и то га толико уплашило, да било која врста коцке код њега изазиваше подозрење, сва она лица, исколачене очи у ишчекивању добитка, толико су , чинило му се тада, мењала све те људе да му се учинише као нека чудовишта која га могу прогутати ако не извуче из бубња, баш њихов листић, па је на његов дечји ум то оставило трага и клонио се тога.

Али, овога пута су чичицине благе очи деловале као магнет на Игњата Лебовића и он седе за столом свестан да ова игра није обична игра карата, већ да је у питању исконска игра са једним дељењем, игра у којој се добија све или губи све, у којој свака карта има посебно значење.  Осећај успаване душе, који је живео у њему, би замењен изненадном страшћу која у потпуности обузе до олујне грознице његов ум и Игњат Лебовић по први пут осети да живи пуним плућима и да су сви досадашњи осећаји који су посећивали његово срце били млаки и ништавни.

Тако за тим столом решен, да овога пута, једном за свагда, расчисти све рачуне са судбином, да све стави на пресудну карту, да се одважи и изрони из ништавности и малодушности, да једном за свагда достигне своје снове, да се једном суочи са истином да овај свет није наклоњен њему и да схвати и призна себи да је обичан губитник и тако вођен тим изазовом, Игњат Лебовић уложи свој живот на коцку као да се ради о најбезначајнијој ствари на свету док му се срце претварало у разиграно ждребе.

*

Чичица рашири руке, нимало тронут губитком, издиже се са столице и као да лебди, дође до Игњата Лебовића, ухвати га за руку. То га подсети на детињство, јер га тако вођаше учитењица када су ишли на излет, на пропланку изнад школе, када је осећао ретке тренутке среће, јер је учитељица баш њега држала за руку и будила у њему радост и наду како ће га повести у неки лепши свет. То сећање га мало растужи, али не угаси потајно задовољство и срећу што овај мали чичица само њему поклања толико пажње и што се осећа овако узвишено и сигурно.

Тако, изађоше у двориште, које уствари беше врт пун разног биља, где је изнад једне крушке кружио орао, као једини сведок свих дешавања, пробуђен њиховим доласком, издиже се у висине и оштро се обруси ка њима. Нелагодност се појави у стомаку, али погледавши чичицу, који га вођаше и угледавши његово спокојно лице, претпоставка да ће их орао напасти нестаде, долетевши до изнад чичице претвори се у свица и нестаде у његовим очима.

Игњат Лебовић, у страху да све ово случајно није сан јер се гушио од лепоте, мада је све говорило да јесте, имајући у виду да овакву срећу и лепоту није никад осетио до сада, уштину себе за образ и како осети бол, би обрадован том истином да се све ово ипак дешава и да није пуста илузија. Дошавши до језера, које се налазило у средини врта и пленило сребрнкастом водом, Игњат Лебовић нагнувши се ка води, угледа два одраза у води, потпуно идентична, па помисли да није у овом чичици, нашао давно изгубљеног брата близанца, али се пред његовим очима ту у води језера, та два одраза полако спојише у један и он би запрепашћен тим чудом и зажмуривши прошапута захвалност која га преплави због тако дивних осећаја које никада није докучио живећи у Б.  Узвишен и сам од свега што доживе, Игњат Лебовић угледавши звезде у језеру, испуњен слободом и храброшћу непознатом за њега, муњевито одлете ка тим звездама, осећајући благе поветарце на лицу изазваних моћним крилима усамљеног орла...

*

Вест да је Игњат Лебовић, павши са кафанске столице, пијан и безнадежан, на бетонски под кафане и притом испустио своју малу душу, не узбуди никога посебно у варошици, чак обрадова сталне посетиоце кафана, којима неће више досађивати и којима беше дозлогрдило његово присуство. Само срески начелник, вероватно уплашен сном који је уснио, или је то била савест, испослова да се Игњат Лебовић, о среском трошку, пристојно сахрани и поред среског попа он сам присуствова томе чину.

*

Вест да је неудата кћи среског начелника и поред свега неприхватљивог за малу варошицу, на радост својих родитеља,  донела на свет прелепог дечака, распламса машту учмалим мештанима и Б.-ом кренуше нагађањања уз кафу и ``крушковац``...

Лимено лонче за нормални човеци

-          Јеленко несрећо трчи виџ кво се десило у Нићинци!

-          Аааа?

-          Трчи бре, некво се улелекаше женете...

Ја се рипи, како сам лежал у кревет, навр опнци и полк на порту па конто Нићинци. Наврат нанос стиго при галамуту. Кво мож да буде? Неје први пут. Видојко ковач се нашљемал, легал на душаме, на сред двор, тека мртвосано, и раздрљил кошуљу и палталоне...

Дотрча и Крста, збра се цела мала, ватимо га за мишће и унесомо га у собу. Туј га женете предрешише, затој што га беоше све  уљопале сас воду кад га повртале, а беше се да простите и све убљувал.

Женете га тека нашле како се туј утенчил, само што неје одапел. Поглеџују конто мен и декламују која кво:

-          Отрул се сас рећишор.

-          Прекусал.

-          Нема си мерку.

Е, за такви неје пијење. Ич. Кад си не осетиш мерку, па зајеби га братће ако те поткарује на бесночу, и ко бађим манул си, па да надокнадиш тој што неси пил, па кад се нашљискаш тераш до липцач. Тој неје работа. Ако немаш кочнице не вози низбрдо. Што ти тој требе?

Мој деда Доца је имал лимено лонче, врзано сас опуту за кајиш од палталоне. Паметни стари човеци. Он из друго неје пил воду. На чешму ли је, на кладенац ли је, у иворку ли је, он гребне сас лончето, и, кло- кло- кло, напије се водицу.

Али, кад дојде јесен, работе се сработиле, ошав се прибрал, сливе прећипеле у каце, време је да се пече рећија.

 Казање су, само по имотне куће имале напред, са има скоро у сваку кућу, ал нема куј да збира сливе, и нема куј да кладе казање. Гоџа и цигање искрадоше за бакар. Украдну лулу и поклопац и унаказе казан, без лулу, казан неје казан.

Е, са куј си неје зачувувал од рећијуту, па све излокал, он мора први казан да разложи, а тој си има цену, први казан је комшијсћи. Е, тг се сви комшије при њег зберу са све лончетијата на опуту. Кад гледаш одолек, ко што смо ми деца гледала, не знајеш које повиш чури, да ли од казанат ил дедичћете што су наседали на троношће около. Тг се палила лула и тегљило из чибук, ил се замотувало оној што се истресе из опушљаци, па у новинсће артије.

Мој деда Доца, моташе, завундари ју тека... после кад ју исчури малко повиш од пола, гасеше цигару у длан. Ма укоравеле му се руће од работе, па ништа не осеча. После тој  што прескочи, опушљакат на пенџер остави, и кад се зберу повиш од тој си пај правеше цигаре.

Седу, дуване, и  тека и док чекају да протече првакат, сечају се од ратови, сечају се од онија који несу са туј, с њи,  около казанат. Кад помену тија што несу туј, спуште веџе, лице им поцрнеје, ко да се смале, некој малко и устрза од јад. 

Ил запричају како су ратовали сас трње и корење, да очисте некоју њиву, да се насеје некво, гоџа уста требе да се наране. Е, теј руће у којето гасе цигаре, сас њи су они правили њиве и отимали ји од трњаци и купињаци, сас теј руће. Кад ме  сас њи помазеше деда Доца оно остану на образ потписи од њигову муку. А са, срамота ме да ви причам, тија  ратови који они добиваше ми тровимо док речеш овс. Њиве урасле у трње. Сливе се осушиле, виногради отрсени, никој не сади ново. Дуд нема у село, еј, па дуд је бил пред сваку кућу, некада се и од дуд пекла рећија, правила се буришта од њи, дуд и слива су брат и сестра.

А са? Ма још малко па ни љуђе нече има. Нече, нече! Да викаш од будале. Све се разбегало по варош, там че наберу мед. Деца им убледејала ко да ји суше. Ко да не једу леб.

Тека. Са ни побеџују сви. А и несмо си за ратови овакви ћилави и глетави. Једни смо стари, изанђани смо, наше одлетело, а друђити, што су помлади, гмецави, ко калиште по ћишу. А и деца се не раџају. Задњо дете је завикало у Калџерело пред педесе године.  Нече се жене. А без жену, тупава ми вилозовија, ал тека је,  нема ни деца. Нема.

Кажу, немају сас кво да ране дечица, па затој постали пустоодци, а грдне паре си даду за лимузину, све што су до тг створили скркају у гвозје, а после кво створе скркају да наране гвозјето. А немају за деца и за жену. Маће јим га блесаве,дојде ми, да ји ја, Јеленко, овакв старц, доватим меџу шаће, и да ји истресем, ко мечка дрен, да виде кво је тепање, дооди ми тека, јадовн сам на њи, ал неје моје да ји са преправљам. Оно тека у сва села по Лужницу. Школе порушене. А кад погледаш за кво па и да стоју? Куј да улази у њи, кад се село испразнило!? Ни ми старци се не збирамо там више. Одавна биров умре, Бог да му душу прости, нема куј да ока да ни збере, само да се видимо нема од нас правење пут више и просицање шуме.

И тека кад капне првакат, одма се одврзују лончетија од опуту и точе се на лулу,  по ред. Једнуш, двапут, трећи пут, веч искарују старцити песму, наздравују си, и док тече тека, први казан отиде у лончетија, не дочека га буре. Подокују ни сас печени зеленци кад малко пину и омекнеју. Ми узнемо, па брже  бегамо иза вурњу, и туј ји оглоцкамо. Са, еве, и дн данс се не сечам, да ви кажем, што смо имали стра од њи.

Не могу ви више причам, маните ме, увати ме јад. Онакви човеци, а оваква унучетија.

Масне вериђе, зевник и вурња

Јучер викамо с бабу, заједно. И начс. И одоцутра. Таква несрећа се једнуш дешава, каква нас снајде. Ја се онаџува, да нече за мој живот тој да се деси, да се не једем ко воденичћи точак, ал од несрећу нема бегање. Тој кво ти је записано че буде, па ти мож и на главу да се побијеш и дубиш, нема му назад, кво че се деси, че се деси.

Нићи неје накарал долину да се обрне и тече узбрдо, па нечу ни ја. А све је личело да че испадне убав дн. Празник је, а на празник Бог не требе такво да дозваља. Ете, колко је човек тупав. Понада се некво, и, мисли тека че и да буде. Начиња се за песму, остри се за веселење, а оно му дојде викање.

Рано се избудимо, че идемо на славу у Извор, при пријетељи. Спреми ћилаш сас препек, оно да ви не лжем са се ћилаши истровили, него влаша од ћило, па ју из навику тека окамо, једно каве и чоколаду сас лешници.

Петкана, и она се спремила, пробрала од колачарће, и неква семетија,  около цвећетија,  за у градинче, да понесе на пријетељицу си, тој женсће заврзламе и нечу јим се мешам. Пременимо се, тури ново шеширче, онак повиш на тил, онак ћефлијесћи, тека и остала премена, све по пропис, како личи на домачина да иде на славу.

По остарели смо, једва се спотурамо, ал још учествујемо у живот. Петкана се позбрчкала, старос ју налегла, ал кад се попредреши да вој се не нагледаш. А што? Ако вој је  чело на оплазине, за мен си је она убава, а очи су вој још младе. Очи не стареју никад. И са тако ми жива мати кад ме скрозира с поглед, мен неква милина дојде под гушу.

Мој пријетељ, Бошко Грујин, слави славу, а ја ако волим негде да отидем на славу, тој је код пријетеља Бошка поткивача. Неје затој што је и он познат, ко мокар брат, и што му је башта Калџерелац, неје, него што је домачин, и јак на кућу, што свакуга куј му тропне тија дн на врата, испоштује ко да му је најрод, и нема код њег цигање пред врата, па онак из руће да једу, и туј пред врата у тупан да бију, нема, мора и они да улезну у собу, знаш онеј гостинсће собе у сељачће куће, Замисли ли? Е, па таква, само трипут поголема од туј што си замислил. Ма домаћин бре човечина што га нема у Лужницу. Стварно, стварно!

Е, за тој волим при њег да идем, што је човек и што слави сас пуно срце. Од њег се Јеленко, еве че излезне, преко тријес године неје ни једнуш врнул трезан. Тој неје за срам, па славе су за тој. Море и запевамо уз астал, још нигде си, још супа неје послужена а ми веч разламамо од појање, ма отпојем ја и успут док се вртамо ночу од госје, што па да не појем, несм украл, несм излгал, додуше тепал сам неколко угурсуза, и за тој ме репнуше убаво, овија сас сушеницете око гушу. Тој сам работил, одма сам си признавал, никад се несм за тој покајал, и не кајем се ни са, ма и са сам удзорљив, служи ме снага, а некој заслужи, скршим му рогови, платим колко требе и идемо даље, после ме тија обикаљају, да ми несу на руку, што је сигурно сигурно је.

Тека и овија пут преславимо. Појдомо си дом сас Петкану. Зинем ја да појем, тека успут, Петкана ме рчка у ребра, сеца ме за рукав, и ржи на мен, да не блазним свет тека пијан, човеци се укоросују сас мен. Ал оно ме тг тера на песму. Рећијата не мирује. Тера ме на бесночу. Ма, бш ме брига,   истегнем шију, па кад ровнем ко Сивча у Главињинци. Тићем се наћите селсће главе на пенџери. Размирица.  Петкана че ванџира, срам че ју поједе, она је из такву кућу куде се неје тека работило. Само се за работу знало. Нити вој је деда пил, нити башта, нити браћа. Ете са ви  кажете, какви су тој човеци кад не пију и не поју?  Асли ћутуци!

И тека, вртамо се ми, ја отегнул глас, ко младожења трегери, појем ли појем, и тека стигомо до мојту порту, кад маши поглед преко двор, залете ми песмата у гушу, отрезни се одједнуш, там куде ми беше једна левина, крш и лом. Срушила ми се стара кућа.

Клецнуше ми нође, у мозак ме запотаји, поче ме гуши ко да ме Цврла сас њиговини ручљаци за гушу доватил. Нумејем ви испричам како тој боли. Изрипише ми, и деда, и башта ми, пред очи, искоколили на мен, наострили се, ко откована коса. Стрељају ме сас очи, како сам овој чудо дозволил, кућа да ми се сруши?

Жена се по некада требе и послуша, ал Јеленко да неје катил он би послушал. Петкана од када ми ока, како требе да се вржу, на стару кућу маије, како че се левината сурине, како је протекло на све стране. Ал ђаволат не дава, све га одлагам, све некво претица, а и ја сам си олабавил око работете.

Мислил сам, да че Петкана, због овој, да ми одма проврти мозак, како сам неаљив, како сам се изметнул, како се несм угледал на башту, а она, јадница, само поче исполк да устрза, почеше вој се притрисају рамена, навалимо се једн на другог и тека одвикамо. После полк, полк, па се увлекомо у дом.

И тека, седимо уз астал ко ћутуци, чс чс, па се развикамо, па малко поћутимо. Које је време било, кад смо си легли, нумејем ви кажем. Ма, нема спање, лежимо и викамо. Нема, нема, па Петкана длбоко уздне, мен срцето преапе кад ју чујем како јадује.

Зажмим, мука ме једе, зажмим, да преварим сн, да побегнем, ал нема бегање. Како зажмим, те ји па деда и башта ми, искоколили конто мен сас белци и зинули че ме глну, ко да сам ју ја соборил. Оно, мож си је и до мен, да сам сработил тој кво ме Петкана одавна запињаше, мож би си и била левинката још.  Кров чува кућу. Оно стар човек се не мож ни кандери по такве висине, да такве работе работи, ал сам могл да подокнем некога помладог, па би се раздужили. Оно, ми си живимо у другу кућу, имамо си нову, ал домачин човек, не смеје да даде да му дедовина пропада наочи.

Зажмим, оно изрипују дувари од кућуту, на дуварити слиће од дедеви и остали из вамилије. Изрипи ижа, сас масне вериђе, ми деца, чекамо да мати стури котле од њи сас кашу, ил качамак, ил некву чорбицу, па да се накусамо, цел дн смо јурили по јаганци, ил по мисће, па изгладнејемо. У тој викање се и насмеја кад изрипи пред мен брат ми од чичу- Радојца, е он кад тека кусаомо сас дрвене ложице и кад му се припије вода он раширеше шаће над котлето да ми не кусамо док му мати не даде воду. Што је тој гладница ко дете било. Беше се ишћембил, ко крава кад се препасе детелину.

Зажмим, изрипи и моја мати. Остра ко што ју пантим. Онак док сеје брашно кроз сито поглеџује конто мен, и све си мислим: чим просеје брашното, има ме олупи ко краставицу.

Туј уз кућуту беше вурња, беше, са ко да неје ни била.

Маћа намесила лебови и спрема се да ји пече. Наклала вурњуту, а ми деца смо се наређали при вурњуту, и чекамо када че буду готове сирањавће. Теј сирањавће, беше некво најблаго кво мож деца у тој време да снајде. Онак, жешће, кад ји наломиш.

Зажмим, оно све тој изрипи, тој што се кутало до са по дувари, по ћерамиде, по греде, по зевник... и како које изрипи ја почнем да бришем слзе.

Јутредн, кад се обелеше пенџери, ја још тека на силу жмим. Сн ми неје доодил, па не мож ни да отидне. Поче се препитујем, кво сам грешан да ме овој снајде, боље да сам стварно зажмал него да овој гледам. Ни Петкана не увати дремку, целу ноч навикњува. Ма и у ратови идо, нагледа се како ђину наши љуђе, нагледа се крв у лочће, ал тг се човек стегне и тера, па кво га снајде, туриш главу у туџе руће и тераш. Добро тг сам и помлад бил. Кад млади такво некво задеси, они имају време да се тој исправи. Млад човек мож да постигне и да поквари и да попраји, а стар неје за нигде.

Некоје време, јави се Петкана:

-          Ајде, ајде Јеленко, ајде да се дидзамо!

Дигомо се, пригрнумо се да се потпирамо једно на друго,  да не паднемо, па ајд при рушевинуту. Петкана се поче удара сас руће по скутови и главу, ал глас вој се не чује. Ја се стровали при купат и ћутим. Све се згромуљило, само зевникат што је дзидан сас камање стоји. Нема га кров. Нема ји дувари. Нема ју веранда. Нема ју вурња. Астаље и клупе притиснула зевња од дувари, нема ништа, измешале се ћерамиде сас срчу од пенџери. Отишло све у пропас. 

храст

                      Милету- ОРТИ

...да је у флаши ракије,

 сипао бих још по једну...

окренути ка стени

зачусмо ли жубор времена

стопала боса

сећања шарају

траговима својим

снови обојени травом

удахнути с цветом

слика заборављеног јутра

на гранама храста

дечаци

посежу за небом

ноћ се прикрадала

радости

ходом леопарда

заблуда

као невина љубав

отварала је врата сну

бешумна  крила месечине

што дах одузимају

бејаху то слатки снови

да смо смели

додирнути

та златна крила

када угледасмо анђела

узалуд

путеви стварно беже

за живота их стићи нећеш

храбрости

потрошене све су

а небо је

горе постојало

ради себе

узалуд

срце од траве

истина је

облик смрти

само анђео

што у очима ти лебди

рече ми

   - Не бој се

     твоје срце је

     на твоме лицу

     које није твоје лице

     а твоје срце

     није твоје срце

     твоје срце је

     његово лице

не бејах довољно мудар

да одгонетнем поруку неба

шта је сећање

упитах анђела

он слегну раменима

-           ваљда једино

што остане од срца

док гозба траје

песмом стрепећи над нашом нерођеном децом

лењо путујемо  кроз  пешчану равницу

следимо нашег човека кога смо у сну  бирали

да нас поведе том танком стазом до реке

да заведе и оплоди наше досадне животе

тај наш дебели и зубати лилипутанац

вечито гладан и стомак му стално нараста

тај закржљали што се с хијенама удружио

свака је истина бледа сувишна и сићушна

у односу на његове  металне разгранате руке

на његову неутољиву и распомамљену  глад

хијене се грохотом смеју док гозба траје

док једу у сласт оно што њему прескочи

делове нашег тела разбацане равницом

ми добровољно чиста ума пристајемо на све

песмом стрепећи над нашом нерођеном децом

глад  се распомамљује а уста се шире

можеш зачути и пацове како вилицама крцкају

твоје огољене кости и сисају срж неосветљену

док сунце истовремено као и ми у немом ропцу

пада у јаму довољну да тамо неповратно стане

ноктима клешемо у камену лик нашег човека

молећи да у новој равници утоли стоусту глад

песмом стрепећи над нашом нерођеном децом