уторак, 08. новембар 2016.

КРИТИЧКИ ПОГЛЕД НА ПОЕЗИЈУ ГУСТЕ ЗРЕЛИНЕ





КРИТИЧКИ ПОГЛЕД НА ПОЕЗИЈУ ГУСТЕ ЗРЕЛИНЕ
Душан Стојковић: Рукопис живота – Критика о поезији Мирослава Тодоровића, Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2016.

Тек када се на једном мјесту, међу корицама једне књиге, нађу критичка сагледавања опуса  једног књижевног ствараоца, онда се о његов дјелу може стећи цјеловитија слика и, што је још важније, то може заинтригирати могућег читаоца да посегне за његовим књигама. Након што је 2010. године објављен зборник о његовом стваралаштву И тамно и дубоко, у издању Народне библиотеке „Стеван Сремац“ у Нишу, појавила  се и друга књига обједињених критичких осврта о новијим пјесничким збиркама Мирослава Тодоровића, насловљена Рукопис живота– Критика о поезији Мирослава Тодоровића. Зборник је приредио неуморни и увијек поуздани Душан Стојковић, који је написао и језгроовит, али по ономе што садржи и исцрпан предговор, насловивши га Егзистенцијална и есецијална поезија Мирослава Тодоровића.
У овом брижљиво припремљеном зборнику нашла су се четрдесет четири приказа о десетак књига, објављена претходно у „Дану“, „Трагу“, „Међају“, „Савременику“, „Летопису Матице српске“, „Стремљењима“, „Слову“, „Градини“, „Бдењу“, „Унус мундусу“, „Књижевности“, „Књижевним новинама“, „Народним новинама“, „Корацима“ и другим листовима и часописима, те на разним порталима и блоговима. Ове текстове потписује безмало тридесет аутора, углавном цијењених књижевних критичара и пјесника.
Мада обимом невелик, предговор Д. Стојковића баца снажан сноп свјетла колико на рецепцију Тодоровићеве поезије, толико и на саму поезију за чијег ће аутора написати да је „досегао оно што се тешко досеже – густу зрелину“. Он даље наводи да у Тодоровићевим пјесмама „врве пејзажи“, да је у њима уочљива „антејска везаност за земљу, могуће највећма, после оне Вељка Петровића, у свеколикој српској поезији“. Тодоровићев пјеснички опус, тврди Стојковић, свакако није окончан, али је без сумње заокружен. „Комплетно његово песничко дело чини једну јединствену, за сада, само на први поглед раздешену, самосвојну, мајсторски цизелирану књигу која је сачињена из неколико лирских рукаваца“, пише он и закључује да бисмо оно што остаје да траје од поезије М. Тодоровића несумњиво могли „окрстити као болну тишину светлости“. Томе додаје да ову поезију карактеришу меланхоличност, медитативност, химничност, барокна сликовитост, афористичност и неспорна дубина. Анализирајући осврте уврштене у овај зборник, Стојковић закључује да се ријетко када, „посебно у последње време, на нашој критичарској позорници говорило овако поштено. Ретко када је, посебно у последње време, наша поезија била овако срчана и промишљена у исти мах.“
Како и Стојковић примјећује, у критичарском фокусу највише и најцјеловитије је освјетљавана збирка Ветар понад гора, објављена прво у часопису Унус мундус (2010), затим у СВЕН-у, Ниш (2011). Зато ћемо и ми овдје посебну пажњу посветити сагледавању овог дјела, тим прије што је немогуће у једном приказу истаћи шта је најбитније написано о десетак књига из пера великог броја аутора.
Приказујући ову збирку у Летопису матице српске, аутор ових редова је записао: „Тодоровић у поезији завичај и природу која пулсира у његовом крвотоку ваја уткивајући у њих мноштво непатворених пјесничких слика, од којих се готово свака извија у неистрошену метафору.“  По Жарку Ђуровићу, природу у Тодоровићевој поезији треба посматрати „из угла посебне припадности њеним добрима, која приањају за душу као лишај за камен“. Пјесник природу прихвата „као екстатични призив доживљаја пунине“. Ђуровић луцидно закључује да Тодоровић припада оном кругу пјесника који „вјешто умножавају идеје“, наглашавајући да пјесник у збирци Ветар понад гора „није испуштао из руку господарање снохватним атласом унутрашњих ријечи и визуелизованих слика фиксираног амбијента“.
Док Мирослав Радовановић сматра да се у овој збирци све границе између реалности предјела и сна бришу пред навалом свјетлости, дотле убједљиви Анђелко Анушић тврди да се овдје „природа доживљава као праслика / праобразац и станиште вечности“, другим ријечима – станиште поезије. Дочаравајући корелативе између Тодоровића дјечака и пјесника старца, Анушић пише: „Позни поглед из завичаја на, сада ништавни/ бедни рашчитан/ растајени свет јесте поглед са вечно младе линије хоризонта са које се све јасно и далеко види и довиђа.“ Закључује да је лирски јунак Тодоровићеве пјесничке књиге – вјетар, „божанство, Демијург, Бог; његов хуј непрестаног Творчевог делања“, он је „својеврсна ода радости, али и опомена“, пише пјесник о пјеснику и закључује да је Тодоровић „створио лирску књигу витменовске оптике и сродности“.
Поезија М. Тодоровића, по мишљењу Стане Смиљковић, „својом енергијом казује много неизречених истина речју и тишином“, тим прије што су звуци у овим пјесмама „знаци који имају моћ трансформације неживог у живо, непостојећег у постојеће“. По Милијану Деспотовићу, посебна драж ове књиге јесте језик „преузет у метафоричности из природе“, а Милутин Лујо Данојлић сматра да је мало оних „који као овај песник верује у спасилачку моћ поезије“. Пјесник Адам Пуслојић, с мање или више успјеха трагајући за кључем помоћу којег би ушао у ову поезију, ипак закључује да је М. Тодоровић „стигао на свој аутентични, копаонички врхунац и тиме је јасно омирославио наше савремено песништво“.
Д. Стојковић сматра да је (и) збирка Ветар понад гора Тодоровићев „(и)спис природе“ и додаје да су ријечи-теме ове збирке: „небо; тишина; светлост; земља; пролеће; зрно; трава; мирис; ветар; хуј; гавран; дрво; јабука; трешња; лист; завичај; кућа; видело; реч; песма; дашак. Уз то, песник стално пред очима и мишљу, има будућност која се непрекидно сужава и вечност којој би се хтело – узалудно, осим када је о највећима реч – упутити свако људско биће.“ Никола Тодоровић, пак, истиче да је ова збирка још једно Тодоровићево „препознавање вечног, књига песама о сећању, трајању и завичају“. Збирка, по Мирославу Радовановићу, „представља јединствену мисаону целину остварену лирско-прозном техником у којој поједини лирски фрагменти у прози 'нарушавају' стиховну композицију, али и они су остварени са свим одликама ритмичког понављања (рефрена) карактеристичног за ненатруњну поезију“.
То су само нека критичка запажања о Тодоровићевој збирци Ветар понад гора која је изазвала велику пажњу књижевне јавности. Занимљиво је да се критичари углавном слажу у оцјенама тематско-мотивске основе ове поезије и о њеној умјетничкој остварености. У приказима је, стиче се можда и неоснован утисак, већа окренутост рефлексивности него лиричнсти која проистиче и из аутобиографске потке у којој дјетињство (заправо, сјећање на дјетињство) чини најјачу основу. Када се ови текстови, скупљени на једно мјесто, прочитају у даху, стиче се утисак да један из другог произилазе и један у други увиру, те да тако заједно чине цјеловиту студију о вриједној пјесничкој књизи.
Како рекосмо, немогуће је макар назначити сва критичка запажања о новијим Тодоровићевим пјесничким књигама, али ипак треба истаћи да су неке од њих привукле посебну пажњу. Занимљиво је да је збирка хаику пјесама Шум и лахор, својеврсна „пјесмарица  природе“, у којој Тодоровић, по мишљењу овог приказивача, пјесме које око нас трају од Постања само записује оловком или кљуном дјетлића, имала посебу рецепцију. Тако Драган Ј. Ристић наглашава да хаику код М. Тодоровића „настаје спонтано, из комуникацијског односа песника и природе“, а сви његови хаику тренуци његов су „унутарњи глас“ у којем се огледају и перцепција и сензација. „У Шуму и лахору свака хаику песма је вода на чијој површини стоје обриси слика из природе, али испод које се крије дубина песничке мисли вечно окренуте добру као једино могућем принципу, ономе који рађањем и вечним обнављањем пркоси злу и црним пролећима“, сликовито закључује Милица Миленковић, док Милунка Митровић у овој збирци види „стихове ванредне лепоте и осећајности“.
И о другој збирци  хаиху пјесама Лепет крила мишљења су непо-дијељена, јер: „Хаику терцине Мирослава Тодоровића се не читају, оне напросто са страница књиге прелазе у читаоца; то су пјесме које се (у)дишу.“ Миленко Д. Јовановић пише да пјесник своје хаику стихове, „лирске изливе“, истискује „из саме изнутрице свог одбаченог ега“, а Анђелко Анушић метафорички наговјештава да Тодоровић своје терцине исписује „све у славу њеног божанства Природе (и дабоме, њеног Бога Творца). Њених знаковитих појава и објава, тајни и суштина, порука и посланица, сазвучја и светлости, лахора и пухора, шумова и тишине, лепета и трепета, мена и промена.“                                                
Збирка Божја визура, у којој Тодоровић не опјевава оно о чему клеше стамен стих, него пјева из суштине бића (он пјева земљу, птичји пој, жубор Моравице, биљку коју загрће земљом), нагнала је Стану Смиљковић да устврди да он овом књигом исписује своју пјесничку и животну аутобиографију и да лирско-наративно ткиво које при читању разумијевамо, „слави Бога – живот – смрт“. Ишчитавајући ову пјесничку књигу Љубиша Ђидић закључује: „Свој лирски свитак Тодоровић одвија у малим лирским нарацијама, без великих експресивних потреса, без енигматичних асоцијација, непрозирних симбола, недоречених речености.“ Главна намјера  је пјесника „да у свету митова, мора и ветрова једноставно хода“, химнично закључује Иван Цветановић.
И Грчка свеска наишла је на добар одзив критичарских пера. Тврдњи да је цијела књига изграђена на грчким мотивима, на неким невеселим сликама свакидашњице, „на крхотинама старих митова као комадићима некада јединствене мраморне целине“, Братислав Р. Милановић додаје проницљив закључак да су у овим пјесмама „измешани узвишена прошлост и тривијално, сирово, простачко, варварско свакодневље, стари митови и савременост са својом новом митологијом“. Море и небо, под Олимпом, двије сличне а различите плавети, таласају се стиховима ове књиге, а Д. Стојковић у свакој пјесниковој слици распознаје вишеслојност и поливалентност, уз тврдњу да је Тодоровићева лирика „у бити рефлексивна, једна од најрефлексивнијих у целокупном савременом српском песништву“. Иванка Косанић наглашава да ова књига „открива лепоту путовања, чудовишну и прекрасну везу лепоте и потребе за песничким стварањем, за песмом“. М. Деспотовић пише да је Тодоровић „песмоеванђелац духа песме и визуелне слике“, док Мићо Цвијетић разложно тврди да Грчка свеска „није обичан путнички бедекер већ духовно просветљење за песника, пловидба кроз простор и време, стварно, митско и метафизичко“...
Када би се о поменутим и другим Тодоровићевим књигама казала макар по једна реченица из текстова обухваћеним зборником Рукопис живота  из пера Мирослава Лукића, Мирољуба М. Стојановића, Зорана Вучића, Миодрага Мркића, Недељка Богдановића, Љубише Радовановића, Душана Мијајловића Адског, Бориса Лазића и других, опет би приказ ове вриједне књиге био непотпун. Довољно је, на крају, рећи да су нам овакви зборници и те како потребни, како бисмо, између осталог, сагледали то што је пред нама у овом тренутку, а за будућу историју српске књижевности остављали траг о данашњем књижевном стваралаштву.

Ранко Павловић

Нема коментара:

Постави коментар