понедељак, 04. мај 2015.

Јарослав Сајферт- КОРАЛНЕ МИНЂУШЕ



Све што нам измиче 
и у прошлост пропада 
губи уз пут многе одлике своје. 
Зло, бледи, грех се заборавља, 
вино цикне, 
а пољупци, под небом трајни, 
у песму се преобразе. 

Кад бих твој загрљај пожелео,
смишљао сам стихове.
Тумарао сам по соби,
говорио их у празнину.
Ах, ти стихови!
Не беху баш мудри,
ал' беше много неумитне чежње
и страсних речи у њима.

Стискала си ми дланом уста
да заћутим,
и упорно бранила
изненађене своје уши.
А ја сам већ блудео врхом језика
ружичастим њеним завојима
као на лавиринту.

На твом срцу спавао
и незајашљиво мирис удисао
вреле пути.

Снови, што се крадом ближе
да спавача спопадну у мраку,
имали су боју твојих очију.
Били су плави.
А на чело ми полако капали
корали твојих минђуша,
као капи печатног воска.

Кад данас у дланове положим
остарело лице,
под прстима јасно напипавам
обрисе твоје лобање.
Никад на њу мислио нисам,
ни главу у дланове спуштао.
А и зашто бих?

А страшна чежња да се буди,
макар без радости, без наде,
стално пришива црна крила
страху од непостојања.

Али кад заиста умрем,
из тишине ће глине,
још да у корацима твојим
зајеца моја љубав.

Нема коментара:

Постави коментар