недеља, 07. децембар 2014.

горан ранчић- кише усамљених





кише усамљених

                                 Горану Манићу

кад искиши се патња
гацасмо по блату стварности

иза страшног праска с неба
поцепана врба вриснула би

стајасмо на тужном месту
пуни страха
слутећи зло
приљубљено уз кору
осрамоћеног стабла

она је тамо стајала
располућена
пољупцем облака

детињство одбегне
остану само предели
у којима птице неће свраћати
не знам
зашто смо се пели на брдо
коме смо требали бити ближи

стварност
одбијена од лица
и чаше са вином
носи слику тог поподнева
у најтамније делове Васељене
ако полете нам погледи
брже од светлости
можемо се видети
тамо крај квазара
како лењо испијамо разговоре
и слику  лица радозналог
може запљуснути твоје одбегло лице
јер
шта је дубина неба
до зеница ока које не стари
а лица нестварна
слажу се на твоје образе
ко палачинке Сајфертове маме
док небо мирише
на џем од рибизли
и безбрижност детињства
однетог вртлогом бесмисла

требало је спашавати боје
божанског Далија
макар у усахлој шаци умирали
помамно посегнутој ка путеношћу звезда


летњи је дан
мрак клизи
сенке беже
бол се прикрада небу
летњи је дан
звер се притајила под пепелом
треба отићи
док живот змију не пробуди

сачувај ме
сазнања
сачувај ме
истине
пролећне косе
што пева травама
спаси ме
празних речи
лика са наличја јесењег листа
јагњета које пред вуком плеше
ако је празно срце празно
усред немоћног Касторовог света
ако је празно јер је неутешно велико
ако је празно
ко покрадене очи
ако је ништа
као што је ништа
чему светлост
ако је небо празно

ми нисмо били тамо
нисмо лебдели ван празног времена
нисмо били и нисмо се вратили
само смо сањали просторе
и лице заблуде које носе воде
нисмо се вратили
и нисмо видели


уморни су они који знају
преморени покретношћу празном
туђе је оно што нису видели
несрећни и неиспуњени
који нису видели
грешни и празни небо сањају
само срећни потпуно срећни
радостима својим срећним
могли су те видети

опоменуше се пред каменом
опоменуше се твојих речи
јер се зачуше
падоше на колена
јер се зачуше
песак сув испуни сјесењена плућа
отворише прозоре на својим ћелијама
да угледају небо

заблуде шта су
до биље
што вене без светлости неба
јер празна шкољка је празна посве
изгубљен дан и изгубљен живот
као твој живот
као мој живот

цео живот један
спремали смо
крлетку за птицу
што прхне у вечност
чим сусретнеш је
ни царица цвећа
што уплиће венац
на острву где певале су оне
одолети јој не може
иако сећања
опрана су месечином
понекад та ничија птица
полети зеницама заблуде
неки зачуше лепет крила
бејаху то ретки
пре нас то бејаше Вијон
птица слети на усахли длан
да нас припреми за госпођицу светлост
док
нежно паперје смрти
одузимаше дах пролазности
док
рељефи љубави слатко болели су
...ах, те дивне резбарије...
певаше
као поносни Драинац
опијен гутљајем неукротивога стиха
док се с краичка душе
прикрадао шум закаснелог олеандра
сад знам
бејаху то руке нестварне Аспазије
и нема тога ко жалио није
јер песму
радост изгнала је

под овим звездама певаше Јесењин
из дрвене чаше пописмо вино
и пођосмо за њим у непресушној нади
...да из сивила неба, враћање је могуће...




Нема коментара:

Постави коментар