горан ранчић- ахматовање

Ахматовање

ако сам нем
ил пој мој
јасан није теби
не допире
пораз ко грозница
док горим

учини ти се
као глас човека
твоју причу испевава
кроз жубор
не води себе саму
крај реке


река врлуда
само одсјај у води
преживеће и
плач наш
залеђен за нове
успаване векове

горан ранчић- кише усамљених

кише усамљених

                                 Горану Манићу

кад искиши се патња
гацасмо по блату стварности

иза страшног праска с неба
поцепана врба вриснула би

стајасмо на тужном месту
пуни страха
слутећи зло
приљубљено уз кору
осрамоћеног стабла

она је тамо стајала
располућена
пољупцем облака

детињство одбегне
остану само предели
у којима птице неће свраћати
не знам
зашто смо се пели на брдо
коме смо требали бити ближи

стварност
одбијена од лица
и чаше са вином
носи слику тог поподнева
у најтамније делове Васељене
ако полете нам погледи
брже од светлости
можемо се видети
тамо крај квазара
како лењо испијамо разговоре
и слику  лица радозналог
може запљуснути твоје одбегло лице
јер
шта је дубина неба
до зеница ока које не стари
а лица нестварна
слажу се на твоје образе
ко палачинке Сајфертове маме
док небо мирише
на џем од рибизли
и безбрижност детињства
однетог вртлогом бесмисла

требало је спашавати боје
божанског Далија
макар у усахлој шаци умирали
помамно посегнутој ка путеношћу звезда


летњи је дан
мрак клизи
сенке беже
бол се прикрада небу
летњи је дан
звер се притајила под пепелом
треба отићи
док живот змију не пробуди

сачувај ме
сазнања
сачувај ме
истине
пролећне косе
што пева травама
спаси ме
празних речи
лика са наличја јесењег листа
јагњета које пред вуком плеше
ако је празно срце празно
усред немоћног Касторовог света
ако је празно јер је неутешно велико
ако је празно
ко покрадене очи
ако је ништа
као што је ништа
чему светлост
ако је небо празно

ми нисмо били тамо
нисмо лебдели ван празног времена
нисмо били и нисмо се вратили
само смо сањали просторе
и лице заблуде које носе воде
нисмо се вратили
и нисмо видели


уморни су они који знају
преморени покретношћу празном
туђе је оно што нису видели
несрећни и неиспуњени
који нису видели
грешни и празни небо сањају
само срећни потпуно срећни
радостима својим срећним
могли су те видети

опоменуше се пред каменом
опоменуше се твојих речи
јер се зачуше
падоше на колена
јер се зачуше
песак сув испуни сјесењена плућа
отворише прозоре на својим ћелијама
да угледају небо

заблуде шта су
до биље
што вене без светлости неба
јер празна шкољка је празна посве
изгубљен дан и изгубљен живот
као твој живот
као мој живот

цео живот један
спремали смо
крлетку за птицу
што прхне у вечност
чим сусретнеш је
ни царица цвећа
што уплиће венац
на острву где певале су оне
одолети јој не може
иако сећања
опрана су месечином
понекад та ничија птица
полети зеницама заблуде
неки зачуше лепет крила
бејаху то ретки
пре нас то бејаше Вијон
птица слети на усахли длан
да нас припреми за госпођицу светлост
док
нежно паперје смрти
одузимаше дах пролазности
док
рељефи љубави слатко болели су
...ах, те дивне резбарије...
певаше
као поносни Драинац
опијен гутљајем неукротивога стиха
док се с краичка душе
прикрадао шум закаснелог олеандра
сад знам
бејаху то руке нестварне Аспазије
и нема тога ко жалио није
јер песму
радост изгнала је

под овим звездама певаше Јесењин
из дрвене чаше пописмо вино
и пођосмо за њим у непресушној нади
...да из сивила неба, враћање је могуће...

горан ранчић- Потемкивање

Клопка 37

Потемкивање

смучио ми се живот човека

рекох коњу загнаном у галоп

научи ме да њиштим да од тога

сачиним мелодију да ударам

копитом о тло и остављам трагове

посвуда где их никад није било

научи ме да једем сјесењену траву

да се отмем од овог живота

скинем амове и го галопирам

а коњ се смејао као хијена

том закаснелом науму смрти

и гребао је ногама по тлу

остављајући трагове на души

он није коњ затече ме сазнање

и зачаран падох у грохотни смех

који пробуди плашљиве лавове

и нагна их у бег док је багрем

над мојом главом окупљао пчеле

нудећи им поленов прах изазван

сунцем које је открило ноћашњи пепео

на тлу које се квасило сузама

траве која чека да некада изникне

(ако сте помислили-

да гаврана нема у песми...)

Тодора Шкоро- ДВЕ СЛИКЕ

ДВЕ СЛИКЕ

Колико бескрајно личе
онај први и онај последњи корак

Као да није било ничег
између

Као да све тек следи


ПРИЧА

одавно желим
да испричам причу о добром човеку
али увек одустанем
видевши бројна радознала лица
како чекају да се у њој
препознају

МИ

најварљивија од свих речи

покрива безброј малих
самоћа

(и не да им да
нарасту)

САМОЋА

Носим тајну
у устима
као да њоме хоћу
да нахраним гладне птиће
Носим тајну
а ниједно гнездо
није моје

УСУД

реч ловим

као гуји
на реп јој стајем
да буде мелем

она отргне се
и отрује ме

горан ранчић- Закључавање

Клопка 18

Закључавање

било је несмотрено

бацити кључ у мравињак

сад

само мрави

могу да улазе

кроз кључаоницу

(ако сте помислили-

ово није песма о љубави...)

горан ранчић- Искрадање

Аутор: Мика Ловре (графика)

Клопка 17

Искрадање

узеше дане

заборавише минуте

и би довољно

озари се

јер долазе

године црних птица

(ако сте помислили-

ово је песма о љубави...)

горан ранчић- прогањање

Клопка 16

Прогањање

мој недоглед

твој непостој

између нас метак

као цвет недељив

Зита- смрт

Смрт

Има ли кога међу зидовима?
Нема...
Ово је једнособни ковчег.
Вакум галерија од сабласних слика.
Црних птица, нема.
Нема ни траве, ни неба, ни цвећа...
Само неподношљива тежина устајалог ваздуха
Ни дрхтај, нити мицање...
Лептир се претвара у чауру.

горан ранчић- Грималдијева маска

Део из поеме: Грималдијева маска

бол тог пролећа

једино је у смрти нестајала

хиљаду пута сам бежао

са прага радости

ка ливади трагања

између опустелог мита о сунцу

напуштених снова

нераспламсаних буктиња

занемелих месечина тетреба

моралиста у канализацији

светова заклијалих на каучу

палим још једну цигарету срама

на сахрани поезије

вечито против форме

што нам свест о радости кочи

са истином камена

да сиђем до дна безумља

непостојаности и узалудних људи

где ми је и место

горан ранчић- премеравања

Клопка 13

премеравања

дуго мерисмо колико стопала

имају линије мајчиних дланова

онда мерисмо колико дуго свитац

може живети у затвореној тегли

јуче нам се насмејало јер сунчев зрак

запе за око и ми кренусмо да меримо

данас тражимо душу неког од нас

ако је има и закачимо је ченђелима

да јој кoжу скинемо и обучемо песму

мојом се већ одавно стихови огрнули

на крају када нас небом буду мерили

схватићемо да ништа измерили нисмо

горан ранчић- оспоравања

Клопка 11

оспоравања

Он може зауздати речи

све олако претвара у песму

чак и оно што дотакао није

О ексерима и надању

О Периклеу и Аспазији

О штиклама и лишћу

О мртвом морском јежу

О старом пијаном гаврану

Ја остајем мравља реч

нисам је макнуо из моје душе

да не изгубим топлоту њеног длана

горан ранчић- Салто мортале

Клопка 8

  

Салто мортале

када те пробуди

крик песме

не можеш јутром

сурово само гледати

како је растржу хијене

док ти певушиш о њеном

ходању по танкој жици

у белој хаљиници

горан ранчић- сустизање

клопка 7

сустизање

јурио сам

за намером његовом

био је млад и радознао

био је много живљи

чак и од живота

од сна једино није

крај нас су

док смо јурили

умирали пејсажи

падале зелене птице

топило се камење

пресушивали потоци

у кладенцима се

гасио одсјај сунца

на крају прашњавог пута

седео је са главом у рукама

и ћутао над нашим

празним срцем

горан ранчић- разуверавање

Клопка 6

разуверавање

Лазаре устани светло је

дан је паклено врео

још мука гавранских

ниси домучио овде доле

зрикавци су утихнули

жмиркају са неба немо

овде се гавран пробудио

излегнут из стихова Поа

али му крила бејаху слаба

равница пред њим у ватри

вукови завијају на сав глас

док змије напуштају предео

није то зла коб овога дана

раздвојени су они који се

траже кроз одбегле векове

то је бол која не престаје

Горане устани светло је

дан је паклено врео

још мука гавранских

ниси домучио овде доле

(ништа од тога озбиљног

ја само тврдим (уз осмех)

да дечји стих је вреднији

од свих мудрости на свету)

горан ранчић- Клопка 5

откуцаји

смемо ли се одрећи

последњих откуцаја

који су громогласнији

од самих громова

када се доцртавамо

на линији вечности

док нестрпљиво

јесен куца на врата

а црна дилижанса

чека пред капијом

док се закључавамо

међу четири зида

причама о моралу

као да је то спас

горан ранчић- Празнина 18

Топот

одричем се песме

речи претварам

у клинове од бронзе

њима поткивам

коње који певају

или у оштре мачеве

који одсецају гриве

младим ждребицама

или у врхове стрела

које пробијају сапи

младим ждребицама

бејаху ли то речи

или је то био њисак

од бола ишараног

туђим копитама

или сам се то ја

претварао у речи

или сам се то ја

претварао у њисак

или сам се то ја

претварао у копита

или сам се то ја

претворио у Пријама

горан ранчић- празнина 10

сан

зид

зид

зид

зид

у углу пас

у псу гавран

лавеж

грактање

ти си ту

заувек

горан ранчић- празнина 9

лице страха

не слушам Бетовена

не пијем чај од липе

не палим цигарету

не летим за облацима

не певам звездама

не лежим у трави

не куцам на врата

не гледам Далија

не отирем чичак

не осећам ветар

не претварам се у прах

зашто сам још увек ту

горан ранчић- празнина 7

равна линија

на мосту самоодрицања

закључавам стиховима време

смрт се силно бранила постојања

живот је поразило свакидашње бреме

ако све избришеш нехајно не одрекни се

жутог поленовог праха липе на белој мајици

горан ранчић- празнина 6

привид је

да будан тумарам бесциљно

тражећи оправдање за страх

да сам чуо лавеж у маломе срцу

клонувши поражен на ивици сна

да сам уцртао нежне враголије

на облацима и магли пролазности

да осећам колико немоћи

лавеж носи кроз пустолије

горан ранчић - празнина 3

шта трућаш у поезији

гњидо и кукавичји науме

речи су ти посрамљене

ни бог мрава

више не ослушкује

бестражје твојих корака

твој трули дух

разоблачује снове

трује ветровитост

бежи са тог прозора

када ниси гледао срцем