чамотиња, печал и љутеница

          Вечерамо с бабчето, те такво, какво се нашло.

Обари баба суве попошчице, па ји уситни у паницу, па у тој нарецка прази лукац, малко солчьк, малко зејтинчьк. Нагреја лебац на плотну од шпорет. После, ако оче да верујете претицамо се, од претрљаницуту, куј че повиш да довати. Стари смо ал' си убаво ручкамо. Оно, салатицата малко прољутачка, лебацат рьска. Е, да ви се млого не валим, такву претрљаницу никој не спрема ко мојва баба.

Тека у мислови, мило ми због Петкану, подносим се, к'о петл на матину, ко да таква жена нигде нема. Добро, мож ми брцити помрџују и од рећицу, кад дунем у шишето повиш оно ме тека поткарује да се кокорим и удзртам у бабуву.  Али, једна сльза замути цел вир. Баба се понакашља и мен рећијата испари из тикву. Знам ја, кад се тека понакашље а не кашље вој се, са че ми некво казује, са че ме с некво опаше по мали мозак да не спим начьс. Понада се да ме жапчето што мрдну у мешину изльга, ама никад ме неје изльгало. Чим тека оно примрда, ил' че се овца иштети, ил' че се квачка расположује, ил'... ма увек ме некво снајде кво не би волел ни комшије да снаоди, а камо ли мене да ме снаоди. Али, живот гусли по њигово, не питује он човека: кво оч и кво неч? Тека је тој сас живи љуђе, муће од све стране, па не попуштају.

Ја поче да навијам сат и да правим оглушци, као несьм чул да се бабата понакашљала.

- Јеленко, обрни се конто мен, очу у вр' очи да ме гледаш кво чу ти казујем! Тека, па несмо се свадили одоцутра да се дурлиш и срдиш на мен. Даньс, цел дьн си некво пребирам по главуву, док окопува градинче, како несьм скоро ишла при черку. Има тамо зачувала сам нећи динар за аутобус, а има и да ми се зарадују унучетићата. Начьс сам сањувала... да ти не казујем тој кво сам сањувала, и кво тој значи, тој неје за теб важно... Че турим у крошњу, од колачарћене, малко јајчанца, неку сушеничку... ти има да ми наточиш две влаше из малоно буренце, од рећијуну што је за срамно госје. Разбра ли ме? Седи, седи туј, не подвуцкуј, несьм још завршила. Еве, па поодавна, да ми простиш туј под леву... те туј на леву страну ме некво жьцне, па клаји по цел дьн, нећи дьн помане. Ја, тека у работе, на тој и позаборајим, ал' оно не отоди и по малко ме заноси у главу, ја брже седнем куде се затекнем, поседим тека малко се поврнем, и тека. Од теб' сам тој кутала, ти си душеван човек, да се не лецаш у сьн, скоро век прекарамо заједно, има да си грешил према мен, некада, ал било па прошлó, несм ти замерила, знам да је и теб било јад што је тека било.

Тека даньс, чини ми се, цела страна ми утрну, сплето се, нође попуштише, и ја се стровали у леју док садео бели лук. Једва некако се суну у џеп од прегљачу за шишето с водицу, пину малко, поћута, поћута... али левава рука, к'о да че да отказује. Уста ми се осушише и тека једва се диго из лејуту, лелеја се, лелеја, и једва се долелеја до собу, да се скљокам у кревет. Туј, сьн ме малко увати, те се одмори и оживе.

Мани са рећијуту... ако се насисаш од џибровачуту оно нече да нестане, како ја све муће трпим без рећију и цигаре, а? Разбра ли ме? Са окни комшичено на телевон, ако мож' јутре порано, да ме одвезе у Б. на станицу да ватам аутобус и да си идем при черку и унучетија. А ти, немој да заборавиш на животињће, и немој само у шишето да свириш.

Ја, кво чу, послуша бабу кво ми издекламова, њојна се важи како да је...

Рано на сабајле баба се предреши и оде нагосје при черку ни у Н. Ја намири пред краве, замути за свиње помије, однесо сенце при овце, врљи жице на кокошће... све како баба рече. Комшичево се убрзо врну, остави на астал тој што је куповал за мен, па ме извести; да се баба убаво спаковала у аутобус, и да ми се поздравила, да не идем често у подрум. Тој ми саопшти и ужури се дом, има си работе.

Остадо сам... увати ме зорт, Бошћеленце милостиви да неје бабата млого болесна. Пригрну шишето, и тека сам се од страување  задојил с рећијуту  до џ.

Некоје време, око пладне мора да је било, пробуди ме телевонат, рипи се из кревет, притрча до сталажу... ока черката да ми јави, како је мама стигла, и како су се одма запричале, како се гоџа време несу виделе...  па заборавила одма да ми јави да је добро прошла у пут, ја да се не сећирам ништа за њу, како че остане нећи дьн код њи', да ју воде код неквог доктура за срце.  Ја, кад ми тој рече премале, руће ми се устресоше, к'о да сам градисал, једва запали цигару те се смири малко...

И тека, јутредьн ми јавише да че Петкана да остане још нећи дьн нагосје, и да че да ју слимају на некви апарати... да се ја не сећирам... баба је добро... зетат има неквог доктура с куга иде да вата рибе на Нишаву... а тија доктур познава  једног другог... и све тека орате они ал' њинете орате, не дооде у моју главу, ја си само мислим како ме льжу к'о мьлечко дете... страујем си за бабу... без њу сам за нигде...

Еве, пети дьн како је баба нагосје, леб ми се не једе, у собу улазим само на спање, седим у шталу, оратим с краве, казујем им кво снашло бабу, бришем очи, кравете се одзрну, и к'о да ме разбирају, чини ми се, некако тужно ме поглеџују...

Како преживе тија дни, ни ја се не могу начудим?

Кво да ви льжем, тека у шталуту, понекад' превари ме па задремем сас цигару у руку, уморе ме мислови,  заулав човек, да напрајим пакос... Засањујем како баба дошла и како ока из кујну: Јеленкооо донеееси лисковинееее загасал ти шпоретав! Туј ти се ја рипнем, трчим у собу, џабе, соба студена, нема ју баба и тьг свати да мож стварно да ју нема. Како тој помисли, усвитка ми се пред очи, к'о свиткала ночу кад усвиткају пред жетву, па поче да ме заноси у тиквуту... смькну се при врата.

Кад се некада просевери, разбра, комшичево ме нашло, одсецало ме у кревет, наклало ми огањ, сварило ми чај и некве манџе и чека прекај мен. Пуштил телевизорат малко појачко, од како иде у рат, грунуло близа прекај њег, имало срећу да га не закачи, ал' оглувел на једно у'о.

-          Кво се тој деси деда Јеленко!?

-          Јебем ли га синће, некво ми се стьвни у главу...

-          Ајде, ајде дизај се, ја си мен' сипа једну!

-          Пини, пини! Са чу и ја...

Чујем ја кво вреви нашинчето, ал' не знам у какво сам стање, да се несьм шљогирал, мајке му га спалим? Увати ме неква прпа. Испольк поче да промрџујем с прсти на руће, осети- работе, ћути несу се утенчили.

Добро је, суну се конто чашкуту, преживе и са, још неје дошьл на мен ред...