колевка и покајање
незапесмен зором
непробуђен тајном
непоклекнут сунцем
недосванут лајавошћу
отрован завичајем
завапљен ка ућутању
и засањан несном
али разасут разасут
по мутној савести будућег
ово је
тестамент писан невидљивошћу у прогледалу јесен...
сачињен преображењем месеца...
сивим потоцима
остављам пола сна
голе гране празног крвотока
и сећање на облаке
у аманет
нерођеним потомцима
тренутак залутале сенке
и рањено срце
које лебди над провалијом
да песмом обележи мој траг
ово је
опело маслачку
исечена вена љубави
коју не проповедам
крик осенчаног портрета
једног безнадежног случаја
увела радост
на моме пролећном реверу
ноћ
не орошена истином јутра
и прахом босих бреза
просјаку упућена посланица
у залагаоници мрака
сенка се не залаже
ово је
крик несмотрене
црне љубичице
угушене
ономатопејом
топовске канонаде
и брујем милосрдног анђела
наслућујем
смрзнута јутра на длану таме
аждају
револуције на све четири стране
потонуће
потковане чизме
и залеђене шињеле
војнике из
пацовских јама
сретосмо се
на граници изгубљених времена
уоквирени неповратом
пописмо тог понедељка
античку горчину
са увелог пупољка демократије
без наде
да реч мења токове нуклеарне
историје
сторуком тугом
скидам голубове
са бајонета заблуда
и враћам их
земљи
јесте ли видели
како славуји
теку над пољем угарака
и секу крилима
остатке пламеног срца
а ми узалуд
трагамо за очима
и неисплаканим просторима
које домовина тражи
да у њима скамени свет поражених
Европа истрошена стара дама
у крвавим ципелама
пењући се мердевинама
до искривљене слике предвечерја
отежала од зла
бежи напуклим ледом зајезерених жеља
плешући у потоцима крви
овде доле
бесрамно
оскрнављен грудобран отаџбине
опточен издајом
у неглижеју јевропских лешинара
тада нас
ратови посећиваху
у самртном ропцу сунцокрета
нису нас посећивали стихови
у потрази за смислом
њима смо касније
небом проткали молитве
напуштених и изданих славуја
овде доле
закалемљујући цивилизацију
снивача
посрћем на крају поворке патриота
прострељен стрелама времена
затрован
првом кришком издајничког џема
јер сањам оне сликаре у пећинама
како сопственом крвљу
оживљавају стампеда
подивљалих емоција
охрабри ме
да легнем на полен твојих стихова
да се зачнем од блата
не од лажљивих
звезда
да ти дођем са
затравњених калдрма
ја просјак
у грубим речима оденут
ја који сам
рођен да погинем
за једно
ластавичје перо
ја изникао из
напуклих дланова кукурузишта
из
неоскрнављених вучјих јазбина
ја просипан ко
ракија за несмотреним луком
Халејеве комете
ја непостојећи
у покушају
да те обманем
океаном пепела
ја у чијим очима
је напукао месец
пијан и поражен
ја без сунчевих
зрака под кожом
ко окрвављен мач
истргнут из
смисла
ја који долазим
да ти се
поклоним
охрабри ме
да кренем ка
теби
ја посустао
затрпан
посеченим
стаблима са кугле очајања
да запевам
зеленилом ко коприва
да ти се
приближим јероглифом танким
да те покрадем и
издам
небрањеног
ја затамничен
стихом
окрутна су
пролећа када
кратери цветају
ливадама
могу се назвати
и анђелима
не искупивши се
пред небом
јер су попрскали
крвљу сопствене снове
када су нас оно
посетили бомбама
међу остацима цивилизација
на крилима авети
нежељени празни људи
тек рођени а разљуђени
јер су нам завидели
подаривши нам смрт
васкрснуће
и васељеност певања
ако отвориш прозор
са једином надом да не постојиш
да се не сакријеш од зла
већ усамљеношћу
да завапиш ка небу
молитвом
да преобратиш непостојање
у стих
и дозовеш човека
јер су нас мрзели
због времена иза нас
нас хиљадугодишње
који истрајно
путеве проклетства
поплочавасмо
нашим малим животима
јесмо ли уопште живели
у ропству путености
или смо сећања
искотрљана ко бисери
издахнути
светлуцаво памћење песка
на месту расцветалог мора
дављеници
дозивају бродове
док се ватра успиње
зеницама пакла
да угасимо или да запалимо
књиге крваре
не могу руке да обришем
док се славуји опијају
на длановима
магличастом крвљу
позлатити оклоп фикције
док нас обузима страх
уз благи наклон
принцези Весталије
она ће опростити
неминовно одлажење
јер нас чекају
недовршене зидине
млеко с камена
ми ноћни зидари
рушисмо ил градисмо сећања
најчешће осветољубива
јер изневере пролећа
ко и све нежне жене
које прођоше поред нас
камен плаче
не исплакавши све очи смрти
камен плаче
не овлаживши трепавице ватре
камен плаче у прву зору
ми зидамо ми зазидавамо
звук виолине очи Багрјане
заборављену отаџбину
лудило названо храброшћу
ми ноћни зидари наслућујемо
обрисе града зачетог у безнађу
ово је
поред свих издаја
ипак тренутак
у коме постоји време
које се волшебно разигра у ветар
да избрише трагове
угашеног света
нарисана у пећинама бесмисла
крвљу задојена
тама песме
зазидана на полици
срамне историје
прашином цветова
прекривене тајне
изгубљених светова
у дечјем оку
које стрепи од празнине
непостојећих сунца
мирно усните
Вукови потомци
у фабрици текстила
вољена мајка
исплака молитву
над униформама
Нема коментара:
Постави коментар