Јасмина Стијовић- Нек се јави ко је овде крвоноша

препуно звезда падалица

Сањала сам како ноћас
с тобом једем вишње
и ти се мрштиш као да се љутиш.
Сањала сам како опет дува
јак ветар и све односи
и твоју косу
у моја вишњева уста.

Душанка Милатовић- Плава казна

Самоћа

Не можеш никада у својој самоћи
Проверити колико те има и нема
Можеш само поверити своје ћутање
Некоме ко без имало љутње
Што му узнемираваш дан
Чути све твоје страхове и слутње
Поделити часове док се тугује
Некоме ко највише даје
Кад ништа не даје
И ништа не дугује

Пред твоје ноге

цртеж Г. Ранчић

драги Р. Тхакур

рођени смо у Калкути

у времену које је иза нас

а смрт је била далеко

у граду где су коњи вукли кола

могао се зачути пуцањ бича

а кочијаш би викао на сав глас

ајо ајо ајо

пролазници би се склањали

прозори бејаху отворени

да принцеза песма угледа април

испавши из каруца бесних

њена се круна докотрљала

пред твоје прашњаве ноге

живот је у колибама текао мирно

у граду где се искрено певало

где се младе жене стиделе

својих црнопутих облина

а ми их гледали испод ока

где су волеле и биле вољене

и нежно љуљушкале своју децу

а очи њине биле слутња иза зара

бејасмо задивњени њиховим сјајем

стишавасмо своја гладна срца

нежним јутарњим стиховима

којима нас ветар учише од детињства

а ми их невешто уплитали у увојке

којима хранисмо наше душе

јер лепоте њине познате бејаху

у том граду у којем бејасмо тужни

јер изгубисмо песму у том метежу

коју зачусмо у мајчиној утроби

пре но што се родисмо у колиби

у времену које је иза нас

на периферији града Калкуте

Играчи и играчке - Нада Петровић

 Неко затвара врата

Неко затвара врата
ногом у пролазу.

Шкрипи реза и зуби шкргућу.
Жижак времена у трињу претвара
азил за сенке које смо цртали
на песку пре плиме.

Одлазиш односећи у картонском коферу
октњене речи.

Ништа се не мења
сем месечевих мена и тишине.


Клацкалица

Није ово рингишпил.
Клацкалица
до неба и земље.

До тебе у мени.
До мене у теби.

До раздаљине која се повећава,
а ти се ниси ни померио.


Играч или играчка

Ако ниси играч постајеш играчка
и избора немаш.

Палиш ил ти пале свеће,
из бурета тражећи човека.

Све је игра
и игра је Све,
између почетка
и краја тамног вилајета...

обична песма

драги П.

знаш ону кафану

на углу нестајања и ништавила

и ону песму

коју сам  дотурио преко стола

ти си је држао испод чаше с вином

не погледавши њене пустолије

конобарица се бокорила иза шанка

и очима ужагреним упијала

сигнале које крадом добијаше

знаш тај ја

можда и неко други

можда ти онај тадашњи ти

имаше намеру не жељу

да се у песму претвори

не да је запише

целе ноћи се срце борило

безумној намери да се одупре

да крви певања

отвори своје вене

своје празне вене које су вапиле

за нечим што би

празнине попунило

као да је то могуће

као да је то могуће

после је све било мутно

папир са песмом оживео је ватру

сутрадан

када је конобарица заложила пећ

у кафани на углу улица

нестајања и ништавила

нема везе кажем ти

бар неко је огрејао руке на тој песми

п.с.

сутрадан прочитах у новинама

у кафани на углу улица

нестајања и ништавила

смрт се у лику конобарице скривала

Никита Станеску

Стигох кући,кућа беше пуста.
Није то ништа, рекох,
заспаћу и сањаћу.
(Господе, како сам само могао
бити такав подлац!)
Рекох: ништа то није,
нека у мајчину иде и та кућа.
Заспаћу и сањаћу је.
Али моје десно око,
око моје сецесионистичко,
отворило се само,
плаво од самоће.
Да види, да уочи,
обазриво да уочи
све, све што је имало да сања.
Знате ли чега се ја бојим?
И због чега бежим?
И због чега бежим?
Због чега се бојим?
Ма нек се гони!
Страх је само неостварени облик
радозналости!
Кланг!

Рабиндранат Тагоре

Зашто се угаси жижак?

Заогрнух га својом кабаницом
да га сачувам од ветра,
зато се угаси жижак.

Зашто увену цвет?
Притиснух га на срце своје
стрепећи од љубави
зато увену цвет.

Зашто усахну река?
Подигох насип
да бих је сачувао само за себе,
зато усахну река.

Зашто пуче струна на харфи?
Хтедох да измамим тон
који превазилази њену снагу,
зато препуче струна.