обична песма

драги П.

знаш ону кафану

на углу нестајања и ништавила

и ону песму

коју сам  дотурио преко стола

ти си је држао испод чаше с вином

не погледавши њене пустолије

конобарица се бокорила иза шанка

и очима ужагреним упијала

сигнале које крадом добијаше

знаш тај ја

можда и неко други

можда ти онај тадашњи ти

имаше намеру не жељу

да се у песму претвори

не да је запише

целе ноћи се срце борило

безумној намери да се одупре

да крви певања

отвори своје вене

своје празне вене које су вапиле

за нечим што би

празнине попунило

као да је то могуће

као да је то могуће

после је све било мутно

папир са песмом оживео је ватру

сутрадан

када је конобарица заложила пећ

у кафани на углу улица

нестајања и ништавила

нема везе кажем ти

бар неко је огрејао руке на тој песми

п.с.

сутрадан прочитах у новинама

у кафани на углу улица

нестајања и ништавила

смрт се у лику конобарице скривала

Никита Станеску

Стигох кући,кућа беше пуста.
Није то ништа, рекох,
заспаћу и сањаћу.
(Господе, како сам само могао
бити такав подлац!)
Рекох: ништа то није,
нека у мајчину иде и та кућа.
Заспаћу и сањаћу је.
Али моје десно око,
око моје сецесионистичко,
отворило се само,
плаво од самоће.
Да види, да уочи,
обазриво да уочи
све, све што је имало да сања.
Знате ли чега се ја бојим?
И због чега бежим?
И због чега бежим?
Због чега се бојим?
Ма нек се гони!
Страх је само неостварени облик
радозналости!
Кланг!

Рабиндранат Тагоре

Зашто се угаси жижак?

Заогрнух га својом кабаницом
да га сачувам од ветра,
зато се угаси жижак.

Зашто увену цвет?
Притиснух га на срце своје
стрепећи од љубави
зато увену цвет.

Зашто усахну река?
Подигох насип
да бих је сачувао само за себе,
зато усахну река.

Зашто пуче струна на харфи?
Хтедох да измамим тон
који превазилази њену снагу,
зато препуче струна.

Олга Лалић Кровицка

РАДЕ

Раде је волио мармеладу,
чипи-чипс и ракију.
Раде је био друкчији...
у души мало сив.
Волио је гледати ратне филмове,
мога дједу и жене мало старије.
Шаптао ми је: бићеш мојом женом,
кад будеш имала осамнаест.
Његово лијепо – гротескно лице
ме је страшило понекад узносило.
Појела сам сав његов чипи-чипс,
бацила сам мармеладу у ватру,
окуплала сам се у ракији.
Раде сад сања.
Понекад долази
по своју мармеладу
и одбројава мирне дане.

Бојан Векић Века

ми нисмо рођени да бисмо били срећни

на лијеву ногу бога насађеног
псујем у три лијепе најљубавније 
док напамет ћути ометену у развоју њежност
пијаних дјевојчица по зубима макроа
више пута крштених
када год би дали у бушан дзеп од јавног интереса
знак добре воље
замисли ти да сам те послушао бити камен о твој врат
шта бива ако будала побједи
на поткраденим предсједничким изборима
за примјер осталим 
могла си више да будеш вјерна
већ што Ватикан има природни прираштај
причао свештеник усред молитве на светог Валентна
највише се смијали у првим редовима
дабоме 
сви смо ми људи понекад
одмах да ти кажем
ноћас твоја рука мирише посљедњи пут мој хљеб
стидљиво ко дијете што први пут ћути лаж

ТРУНКЕ- Стојан Богдановић

20

Ако и напишем нешто добро, нема ми спаса. То је сигурно као смрт.

21

Има људи које неће смрт. Има људи који скачу у смрт. Има људи који иду свесно у смрт. Има људи који стално изазивају смрт, а ни смрт није будала. Има људи који ходају по жици. Има људи који ми иду на живце. Има свакаквих људи, ал тешко је наћи човека. Сви људи иду у сусрет смрти.

22

Ако се држите свих правила (моралних норми) наравно да ћете проћердати живот. Треба хватати тренутке. Само је тренутак важан и само он постоји. Вечност је, што се човека тиче, илузија која заташкава време које је у ствари бесконачно па самим тим не постоји.

23

Живот је оно што садржи смрт, и обратно. Смрт је оно што даје највећу драж животу. Смрт је главни садржај живота. Врхунац и крај. Шта хоћете више?

чисти трагови

дечак и ја

седосмо крај пута

да колена отежала опружимо

од терета празних речи

оних које смо срели

узалудно трагање

нестају читави светови

Нојева барка

вилин коњиц

каријатиде

на путу до њега

изгубих себе

дечак и ја

попесмо се на зид

камени зид Јерихона

вече је показивало

прве звезде

тамо у даљини

дим преплави небо

претварајући се у Херувиме

стихови бејаху играрија

није било крви

на длановима

на стопалима