кише усамљених

Аспазија

                                 Горану Манићу

кад искиши се патња
гацасмо по блату стварности

иза страшног праска с неба
поцепана врба вриснула би

стајасмо на тужном месту
пуни страха
слутећи зло
приљубљено уз кору
осрамоћеног стабла

она је тамо стајала
располућена

пољупцем облака

детињство одбегне
остану само предели
у којима птице неће свраћати
не знам

зашто смо се пели на брдо
коме смо требали бити ближи

стварност 
одбијена од лица
и чаше са вином
носи слику тог поподнева
у најтамније делове Васељене
ако полете нам погледи
брже од светлости
можемо се видети

тамо крај квазара
како лењо испијамо разговоре
и слику  лица радозналог
може запљуснути твоје одбегло лице
јер
шта је дубина неба
до зеница ока које не стари
а лица нестварна
слажу се на твоје образе
ко палачинке Сајфертове маме
док небо мирише
на џем од рибизли
и безбрижност детињства
однешеног вртлогом бесмисла

требало је спашавати боје 
божанског Далија
макар у усахлој шаци умирали
помамно посегнутој ка путеношћу звезда

летњи је дан

мрак клизи
сенке беже
бол се прикрада небу  

летњи је дан
звер се притајила под пепелом
треба отићи
док живот змију не пробуди

сачувај ме

сазнања
сачувај ме

истине
пролећне косе
што пева травама
спаси ме

празних речи
лика са наличја јесењег листа
јагњета које пред вуком плеше
ако је празно срце празно
усред немоћног Касторовог света
ако је празно јер је неутешно велико
ако је празно

ко покрадене очи 
ако је ништа

као што је ништа
чему светлост

ако је небо празно

ми нисмо били тамо
нисмо лебдели ван празног времена
нисмо били и нисмо се вратили
само смо сањали просторе
и лице заблуде које носе воде
нисмо се вратили

и нисмо видели


уморни су они који знају
преморени покретношћу празном
туђе је оно што нису видели
несрећни и неиспуњени

који нису видели
грешни и празни небо сањају
само срећни потпуно срећни
радостима својим срећним
могли су те видети

опоменуше се пред каменом
опоменуше се твојих речи

јер се зачуше
падоше на колена

јер се зачуше 
песак сув испуни сјесењена плућа
отворише прозоре на својим ћелијама
да угледају небо

заблуде шта су

до биље
што вене без светлости неба
јер празна шкољка је празна посве
изгубљен дан и изгубљен живот
као твој живот

као мој живот

цео живот један 
спремали смо
крлетку за птицу
што прхне у вечност
чим сусретнеш је
ни царица цвећа 
што уплиће венац 
на острву где певале су оне
одолети јој не може
иако сећања 
опрана су месечином
понекад та ничија птица
полети зеницама заблуде

неки зачуше лепет крила

бејаху то ретки
пре нас то бејаше Вијон
птица слети на усахли длан
да нас припреми за госпођицу светлост
док
нежно паперје смрти
одузимаше дах пролазности 
док
рељефи љубави слатко болели су
...ах, те дивне резбарије...
певаше
као поносни Драинац
опијен гутљајем неукротивога стиха
док се с краичка душе
прикрадао шум закаснелог олеандра
сад знам
бејаху то руке нестварне Аспазије
и нема тога ко жалио није
јер песму

радост изгнала је

под овим звездама певаше Јесењин
из дрвене чаше пописмо вино
и пођосмо за њим у непресушној нади
...да из сивила неба, враћање је могуће...

по обличју његовом

драги Д.

онај мали пргави коњоглави

уврсти себе на листи убица

Он је ћутао

као да се ништа не дешава

чак ни одговор не дочекасмо

по обличју његовом

сви су ћутали

оно кад је Бабушница

изашла у шетњу

славила великог вођу

та таква

ногама својим газила је

тело сопствено

по обличју његовом

да нису знали да су мртви

да нису знали

коњоглави

се размножише

под окриљем лажи

окупљају се

припремају се за престо

смрт се смешила

загонетно и задовољно

Он је ћутао

иако молисмо немо и истрајно

и ми смо ћутали

и молили

и нестајали

и нестајали

и нестајали

баш сте неразумни

-рече анђео

баш сте смешни

-додаде загрцнувши се од смеха

као да се истина мора знати

драга А.

не простире се више

од једне речи

та неизлечивост

та промашеност

та несвакидашњост

све време света

сабило се у реч

док је

госпођица светлост

са осмехом на лицу

прелазила границе

песковитог ума

онај песник

заложио је

једину преосталу реч

за свевидеће око

није имао друго

и није знао

шта ће му око

наместо срца

прислонивши га на уво

није  зачуо откуцаје

онда је дошао анђео

са срцем од сребра

са намером

да срце прелије

у тридесет новчића

и понуди их песнику

као да љубав

може да откупи

од недозреле песме

чамотиња, печал и љутеница

          Вечерамо с бабчето, те такво, какво се нашло.

Обари баба суве попошчице, па ји уситни у паницу, па у тој нарецка прази лукац, малко солчьк, малко зејтинчьк. Нагреја лебац на плотну од шпорет. После, ако оче да верујете претицамо се, од претрљаницуту, куј че повиш да довати. Стари смо ал' си убаво ручкамо. Оно, салатицата малко прољутачка, лебацат рьска. Е, да ви се млого не валим, такву претрљаницу никој не спрема ко мојва баба.

Тека у мислови, мило ми због Петкану, подносим се, к'о петл на матину, ко да таква жена нигде нема. Добро, мож ми брцити помрџују и од рећицу, кад дунем у шишето повиш оно ме тека поткарује да се кокорим и удзртам у бабуву.  Али, једна сльза замути цел вир. Баба се понакашља и мен рећијата испари из тикву. Знам ја, кад се тека понакашље а не кашље вој се, са че ми некво казује, са че ме с некво опаше по мали мозак да не спим начьс. Понада се да ме жапчето што мрдну у мешину изльга, ама никад ме неје изльгало. Чим тека оно примрда, ил' че се овца иштети, ил' че се квачка расположује, ил'... ма увек ме некво снајде кво не би волел ни комшије да снаоди, а камо ли мене да ме снаоди. Али, живот гусли по њигово, не питује он човека: кво оч и кво неч? Тека је тој сас живи љуђе, муће од све стране, па не попуштају.

Ја поче да навијам сат и да правим оглушци, као несьм чул да се бабата понакашљала.

- Јеленко, обрни се конто мен, очу у вр' очи да ме гледаш кво чу ти казујем! Тека, па несмо се свадили одоцутра да се дурлиш и срдиш на мен. Даньс, цел дьн си некво пребирам по главуву, док окопува градинче, како несьм скоро ишла при черку. Има тамо зачувала сам нећи динар за аутобус, а има и да ми се зарадују унучетићата. Начьс сам сањувала... да ти не казујем тој кво сам сањувала, и кво тој значи, тој неје за теб важно... Че турим у крошњу, од колачарћене, малко јајчанца, неку сушеничку... ти има да ми наточиш две влаше из малоно буренце, од рећијуну што је за срамно госје. Разбра ли ме? Седи, седи туј, не подвуцкуј, несьм још завршила. Еве, па поодавна, да ми простиш туј под леву... те туј на леву страну ме некво жьцне, па клаји по цел дьн, нећи дьн помане. Ја, тека у работе, на тој и позаборајим, ал' оно не отоди и по малко ме заноси у главу, ја брже седнем куде се затекнем, поседим тека малко се поврнем, и тека. Од теб' сам тој кутала, ти си душеван човек, да се не лецаш у сьн, скоро век прекарамо заједно, има да си грешил према мен, некада, ал било па прошлó, несм ти замерила, знам да је и теб било јад што је тека било.

Тека даньс, чини ми се, цела страна ми утрну, сплето се, нође попуштише, и ја се стровали у леју док садео бели лук. Једва некако се суну у џеп од прегљачу за шишето с водицу, пину малко, поћута, поћута... али левава рука, к'о да че да отказује. Уста ми се осушише и тека једва се диго из лејуту, лелеја се, лелеја, и једва се долелеја до собу, да се скљокам у кревет. Туј, сьн ме малко увати, те се одмори и оживе.

Мани са рећијуту... ако се насисаш од џибровачуту оно нече да нестане, како ја све муће трпим без рећију и цигаре, а? Разбра ли ме? Са окни комшичено на телевон, ако мож' јутре порано, да ме одвезе у Б. на станицу да ватам аутобус и да си идем при черку и унучетија. А ти, немој да заборавиш на животињће, и немој само у шишето да свириш.

Ја, кво чу, послуша бабу кво ми издекламова, њојна се важи како да је...

Рано на сабајле баба се предреши и оде нагосје при черку ни у Н. Ја намири пред краве, замути за свиње помије, однесо сенце при овце, врљи жице на кокошће... све како баба рече. Комшичево се убрзо врну, остави на астал тој што је куповал за мен, па ме извести; да се баба убаво спаковала у аутобус, и да ми се поздравила, да не идем често у подрум. Тој ми саопшти и ужури се дом, има си работе.

Остадо сам... увати ме зорт, Бошћеленце милостиви да неје бабата млого болесна. Пригрну шишето, и тека сам се од страување  задојил с рећијуту  до џ.

Некоје време, око пладне мора да је било, пробуди ме телевонат, рипи се из кревет, притрча до сталажу... ока черката да ми јави, како је мама стигла, и како су се одма запричале, како се гоџа време несу виделе...  па заборавила одма да ми јави да је добро прошла у пут, ја да се не сећирам ништа за њу, како че остане нећи дьн код њи', да ју воде код неквог доктура за срце.  Ја, кад ми тој рече премале, руће ми се устресоше, к'о да сам градисал, једва запали цигару те се смири малко...

И тека, јутредьн ми јавише да че Петкана да остане још нећи дьн нагосје, и да че да ју слимају на некви апарати... да се ја не сећирам... баба је добро... зетат има неквог доктура с куга иде да вата рибе на Нишаву... а тија доктур познава  једног другог... и све тека орате они ал' њинете орате, не дооде у моју главу, ја си само мислим како ме льжу к'о мьлечко дете... страујем си за бабу... без њу сам за нигде...

Еве, пети дьн како је баба нагосје, леб ми се не једе, у собу улазим само на спање, седим у шталу, оратим с краве, казујем им кво снашло бабу, бришем очи, кравете се одзрну, и к'о да ме разбирају, чини ми се, некако тужно ме поглеџују...

Како преживе тија дни, ни ја се не могу начудим?

Кво да ви льжем, тека у шталуту, понекад' превари ме па задремем сас цигару у руку, уморе ме мислови,  заулав човек, да напрајим пакос... Засањујем како баба дошла и како ока из кујну: Јеленкооо донеееси лисковинееее загасал ти шпоретав! Туј ти се ја рипнем, трчим у собу, џабе, соба студена, нема ју баба и тьг свати да мож стварно да ју нема. Како тој помисли, усвитка ми се пред очи, к'о свиткала ночу кад усвиткају пред жетву, па поче да ме заноси у тиквуту... смькну се при врата.

Кад се некада просевери, разбра, комшичево ме нашло, одсецало ме у кревет, наклало ми огањ, сварило ми чај и некве манџе и чека прекај мен. Пуштил телевизорат малко појачко, од како иде у рат, грунуло близа прекај њег, имало срећу да га не закачи, ал' оглувел на једно у'о.

-          Кво се тој деси деда Јеленко!?

-          Јебем ли га синће, некво ми се стьвни у главу...

-          Ајде, ајде дизај се, ја си мен' сипа једну!

-          Пини, пини! Са чу и ја...

Чујем ја кво вреви нашинчето, ал' не знам у какво сам стање, да се несьм шљогирал, мајке му га спалим? Увати ме неква прпа. Испольк поче да промрџујем с прсти на руће, осети- работе, ћути несу се утенчили.

Добро је, суну се конто чашкуту, преживе и са, још неје дошьл на мен ред...

чунгула - дубичје

колевка и покајање

незапесмен зором

непробуђен тајном

непоклекнут сунцем

недосванут лајавошћу

отрован завичајем

завапљен ка ућутању

и засањан несном

али разасут разасут

по мутној савести будућег

ово је

тестамент писан невидљивошћу у прогледалу јесен...

сачињен преображењем месеца...

сивим потоцима

остављам пола сна

голе гране празног крвотока

и сећање на облаке

у аманет

нерођеним потомцима

тренутак залутале сенке 

и рањено срце

које лебди над провалијом

да песмом обележи мој траг

            ово је

опело маслачку

исечена вена љубави

коју не проповедам

крик осенчаног портрета

једног безнадежног случаја

увела радост

на моме пролећном реверу

ноћ

не орошена истином јутра

и прахом босих бреза

просјаку упућена посланица

у залагаоници мрака

сенка се не залаже

            ово је

крик несмотрене црне љубичице

угушене

ономатопејом топовске канонаде

и брујем милосрдног анђела

наслућујем смрзнута јутра на длану таме

аждају револуције на све четири стране

потонуће

потковане чизме и  залеђене шињеле

војнике из пацовских јама

            сретосмо се

на граници изгубљених времена

уоквирени неповратом

пописмо тог понедељка

античку горчину

са увелог пупољка демократије

            без наде

да реч мења токове нуклеарне историје

сторуком тугом

скидам голубове са бајонета заблуда

и враћам их земљи

јесте ли видели

како славуји теку над пољем угарака

и секу крилима остатке пламеног срца

а ми узалуд трагамо за очима

и неисплаканим просторима

које домовина тражи

да у њима скамени свет поражених

Европа истрошена стара дама

у крвавим ципелама

пењући се мердевинама

до искривљене слике предвечерја

отежала од зла

бежи напуклим ледом зајезерених жеља

плешући у потоцима крви

овде доле

бесрамно

оскрнављен грудобран отаџбине

опточен издајом

у неглижеју јевропских лешинара

тада нас

ратови посећиваху

у самртном ропцу сунцокрета

нису нас посећивали стихови

у потрази за смислом

њима смо касније

небом проткали молитве

напуштених и изданих славуја

            овде доле

закалемљујући цивилизацију

снивача

посрћем на крају поворке патриота

прострељен стрелама времена

затрован

првом кришком издајничког џема

јер сањам оне сликаре у пећинама

како сопственом крвљу

оживљавају стампеда

подивљалих емоција

            охрабри ме

да легнем на полен твојих стихова

да се зачнем од блата

не од лажљивих звезда

да ти дођем са затравњених калдрма

ја просјак

у грубим речима оденут

ја који сам рођен да погинем

за једно ластавичје перо

ја изникао из напуклих дланова кукурузишта

из неоскрнављених вучјих јазбина

ја просипан ко ракија за несмотреним луком

Халејеве комете

ја непостојећи

у покушају

да те обманем океаном пепела

ја у чијим очима је напукао месец

пијан и поражен

ја без сунчевих зрака под кожом

ко окрвављен мач

истргнут из смисла

ја који долазим

да ти се поклоним

      

  охрабри ме

да кренем ка теби

ја посустао

затрпан

посеченим стаблима са кугле очајања

да запевам зеленилом ко коприва

да ти се приближим јероглифом танким

да те покрадем и издам

небрањеног

ја затамничен стихом

окрутна су пролећа када

кратери цветају ливадама

могу се назвати и анђелима

не искупивши се пред небом

јер су попрскали крвљу сопствене снове

када су нас оно посетили бомбама

међу остацима цивилизација

на крилима авети

нежељени празни људи

тек рођени а разљуђени

јер су нам завидели

подаривши нам смрт

васкрснуће

и васељеност певања

ако отвориш прозор

са једином надом да не постојиш

да се не сакријеш од зла

већ усамљеношћу

да завапиш ка небу

молитвом

да преобратиш непостојање

у стих

и дозовеш човека

јер су нас мрзели

због времена иза нас

нас хиљадугодишње

који истрајно

путеве проклетства

поплочавасмо

нашим малим животима

јесмо ли уопште живели

у ропству путености

или смо сећања

искотрљана ко бисери

издахнути

светлуцаво памћење песка

на месту расцветалог мора

дављеници

дозивају бродове

док се ватра успиње

зеницама пакла

да угасимо или да запалимо

књиге крваре

не могу руке да обришем

док се славуји опијају

на длановима

магличастом крвљу

позлатити оклоп фикције

док нас обузима страх

уз благи наклон

принцези Весталије

она ће опростити

неминовно одлажење

јер нас чекају

недовршене зидине

млеко с камена

ми ноћни зидари

рушисмо ил градисмо сећања

најчешће осветољубива

јер изневере пролећа

ко и све нежне жене

које прођоше поред нас

камен плаче

не исплакавши све очи смрти

камен плаче

не овлаживши трепавице ватре

камен плаче у прву зору

ми зидамо ми зазидавамо

звук виолине очи Багрјане

заборављену отаџбину

лудило названо храброшћу

ми ноћни зидари наслућујемо

обрисе града зачетог у безнађу

ово је

поред свих издаја

ипак тренутак

у коме постоји време

које се волшебно разигра у ветар

да избрише трагове

угашеног света

нарисана у пећинама бесмисла

крвљу задојена

тама песме

зазидана на полици

срамне историје

прашином цветова

прекривене тајне

изгубљених светова

у дечјем оку

које стрепи од празнине

непостојећих сунца

мирно усните

Вукови потомци

у фабрици текстила

вољена мајка

исплака молитву

над униформама