Божја визура/ Мирослав Тодоровић

Божја визура

 Свет је позорница на којој свако игра своју улогу.
Шекспир

МОТРИМ сателитски снимак мог завичаја

Линију Моравице између тамних сенки брда
Вену земаљску што ме са светом  по/везује
Шуме и пропланке  њива
Небо види  као површине
Кровове кућа  малињаке на овом снимку
Пејзаж озгора стиху на видику  је налик

Мотрим  снимак
Мој суђени простор
Виђено озгора
У понору  земаљско станиште
Слика без дубине само лице само шаре

Је ли то божја визура
То што Бог види у понору
Колаж слика и линија
Над којим се смењује видело и тама
Или је то доле позорница
На којој се у режији његовој
Земаљска одвија комедија

Види ли небо над мојим плећима
Чује ли како нестајем у казаним   речима
А на површини земаљске  песме
Још се магла не разилази
На екрану стиха плаветнило
С овога света порука разуђених слика
Изоштрава се у
Реч на крају што на почетку беше

Мотри ли озгора  како у измаглици трепери људска историја
Чује ли из тишине таму несталих народа
Види ли оно што осећам стојећи сред житног поља
Чује ли из траве шуштање људских живота
Своје дело озгора у амбису како се
У земљу загледано небу моли и нада
Да ће схвaтити смисао земаљског живота

Је ли доиста само словце из књиге космичке
И да ће тек као трава знати језик земље
И када се  човек на том путу кругу  понови
Тада ће спознати  шта  видиш из плаветних дубина
У чијем се оку још чујеш
Док у овој песми твоја визура гнездо свија

Стојан Богдановић, АКРОПОЉ

Акропољ је оно место на земљи

Где су под ведрим небом изложени докази

Да је човек од мајмуна постао свиња.

Свиња је то постала од прасета.

(Ових дана допре однекуд вест о свињској

памети.

Установили су да свиња може у огледалу

да препозна свињу-благо њој.

Није речено да ли дотична свиња види да је

свиња,

Или само види свињу.

Већину свиња које свакодневно срећемо не би

oдушевило то огледало.

Они мисле да свиња треба да се огледа у

другој свињи, а не у огледалу,

И на то су поносни.

Дешавало се, међутим, да од тринаестог

прасета најбоља свиња испадне.

Тууугооо

Лееелеее!)

Жена је лукаво избегла злу судбину и

постала гуска.

Гуска је постала од гушчета и није ћурка.

Гуске су инвентивни Енглези научили

фабрике да чувају,

Са женама им то није ишло баш најбоље.

Историјско искуство ми говори да ти

Који су ратове водили против Фидије

Увек су изгубили, по правилу те протуве,

Ти, како их називају: лордови, султани,

дуждеви,

Сви редом имали су превелике уши,

Не, не могу рећи да су били коњи.

Какав су само перфидан изабрали начин,

Да искористе гужву, ти мангупи,

Кроз Небеску тријумфалну капију

Заједно са часним људима да уђу,

Ни мање ни више, право у историју.

На врху камењара натакнуто сунце,

Накривило се,

Као шајкача на глави наћефлеисаног

Србијанца.

Испод њега два-три дорска стуба, два-три

крндеља,

Греју се на припечини,

Стрпљиво стоје у реду, не дирају никога,

Као ветерани у Србији испред продавнице

хлеба.

Партенон какав је био...

Сунце.

Кишобран Аце Сингера

Ацу Сингера, памте сви они који су у она времена били залуђеници фудбалом, и сви они који су стварали историју фудбала у Лужници. То што је био виртоуз са лоптом није толико осенчавало моје сећање, било је можда и бољих, поготову неки од браће Видановић.

Елем, моја сећања на та времена су дечја, ситна, и непотпуна, али са великим очима. Касније кад почех скидати паучину испод носа, Аца Сингер, више није био на фудбалском терену, остало је само сећање на то како је он лоптом чистио паучину са рашљи- тамо где се састављају статива и пречка. Сећања на његов невероватни шут из велике даљине, попут светских мајстора, тобџија  у фудбалу, мађијао је нас децу, својим потезима.

Умео је Аца Сингер да га забије, онако неочекивано, са неких педесетак метара, у већ поменуту рашљу, да се окрене некоме у публици, и мимо свих овација залуђене Лужничке публике таквом голчином, и занемарујући своје саиграче који му јуре у сусрет јер их овим поготком вади из блата, онако кроз зубе да процеди, пљунувши у траву, као нервозно и незадовољно учињеним: Никакав гол, а Томо!?

Касније, тај омалени, тихи човек, онако дежмекаст и увек скоцкан, није могао код случајних пролазника, изазвати емоције које је изазивао у копачкама, иако је изучио велике школе и постао судија. Судија Аца Сингер је полако падао у заборав до случаја звани- кишобран.

Купивши нов ауто, као и сви успешни људи онога времена кад се успех постизао памећу, Судија Аца Сингер неопрезно паркира нов ауто на несрећно место. У ауту сложене фасцикле неких предмета из Суда, закачено резервно одело на офингеру. Угледавши неког пријатеља, свратио с њим у кафаницу на кафу, и да се почасте за нов ауто.

Кажу, ауто прегазио тенк и од њега направио металну палачинку. Дошавши на место трагедије свога новог аута, где је већ био његов колега ˮистражниˮ, који му приђе сав задихан, обрати се Аци Сингеру: Колега, не брини, све ће то војска рефундирати! Неке фасцикле смо извукли неоштећене...

Аца Сингер, одмахну руком, пљуну раскалашно на нишки асфалт, па рече: Ма брига ме за ауто и списе, имао сам нов кишобран на задњем седишту!

а фор из ми

Локалбрига:

Бабушница презент:
Због Ивице, не долазе марице!

Традиција:

Да би се оправдали због силовања,
обећали су да ће размислити о венчању!

Дијагноза:

Не мрзе нас они.
Ми смо мазохисти!

Географија:
Ако одемо у ЕВРОПУ.

Значи ли, да нисмо више на БАЛКАНУ?

Премијер:

Најтежe патриоте- једу о државном трошку!

Влада:
На састанцима Владе,

Једина забрањена реч је прасе!

Вођа :

Брига над народом толико је нарасла,

да је морао да прошири стан.

Радован трећи:

- Одакле ти диплома?
- Немам појма!

Локалбрига:

Када смо потонули.
Отворили смо школу пливања.

Решетке:

Није ми право, схватили су ме криво!

Локалбрига:
Много сте оваца протерали.
Шта ће шишати ваша деца?

Националиста:
Јесам. 
Волим своју, ал` волим и туђе.

Антикорупција:

Прво они њима ставе у руку,

после,

ови њима ставе на ногу.

Неодрастање:
Исти вук, 
а остаде вучић.

Преображење:
Није променио навике.
Променио је ћуд
и овце га нису препознале.

Ана Бујић

           

из романа- ПУЛСА ДИ НУРА

 Хана је посматрала како се зора претвара у мразовито јутро. То јој је убрзо досадило, па се изврнула на бок и стала да посматра уснулог Јана. Спавао је сав заривен у јастук. Гледала је плаву косу подбријану на потиљку и снажни врат. Капци су му се трзали, а полуотворене усне покретале. Мора да нешто сања, помисли она, прешавши брзо руком по бодљицама избријаног потиљка. Међутим, он се и не покрете. Лагано је свукла покривач с њега и тако га посматрала, лепог, снажног, нагог, бестидно понуђеног њеном погледу. Сад му могу шта год хоћу, помисли и наједном се ужасну тога. Није јој више изгледао разблудно, већ беспомоћно и она га брзо покри. Седела је покривши лице. Он спава... Ја бих се досад сто пута пробудила. Али он је таква природа... добар... нежан... поверљив. Не уме да препозна зло. А ја сам зло помислила. И ту не издржа и оде у купатило, где се дуго прала, као да се чисти од греха. А када се вратила, Јан је и даље спавао. Поново се спустила поред њега, намерно нагло и бучно. После неког времена он отвори очи и Хана заборави сву своју нелагоду забљеснута њиховим глечерским сјајем.

− Када си ти прво што угледам, тог дана ме прати срећа − рече јој протежући се.

Стојан Богдановић

 ***
На овом месту, кажу водичи,
Баш где сад ја стојим,
Стајао је моћни Перикле.
Атињани ми аплаудирају.
Смешкам се испод бркова,
Онако курвински као негда.
Руља не види ништа.
Водичи такође.
Изађем из сна,
Мало се протегнем као комшијин ангорски
мачак
Док га газдарица мази,
А њена рука мекана као плишани меца.
Сунце пржи.

Живи се поједoмо

Идо до задругу по тутун. Ма несм мањувал. Одавна се решавам и не могу. Вртам се отуд и затеко Петкану како се бори сас телевонат:

-          Ало, ало, ало чере ти ли си? Какво прајите,

што се не јављате, ја маћа ли сам, мачава ли сам, какво ли сам, раџала ли сам ви, ил несм, куј ви је очувал, а? Какво оратиш, појако орати... не чујем на тој уо, утепа ме зимус промаја кад се јагњише овчицене, па кво чу, мора ји некој помага, Јеленко зине у шише и бш га брига...

            Очеша се баба од мен...

-  ... чек да променим уо, ајд са на овој малко побоље чујем, казуј кво работите, деца како су, зет да дојде да окоси урасло окол кућу, змије че се изведу... а? Које? Овој мора до телевонав да је, јучер прича сас Смиљу из Човдарци, све сам ју чула! А... какво оратиш, какво било сас деда Мишу... а за ћишу питујеш, има, има ћиша ал има и град, градину је све утепало да знајеш... нема се наједемо пржено... комшичево ни њекња купило, на пијац, попошчице и патлиџање, оно нема ништа од њи, само вода, још јим и трујала соле, че ни потрују... а унучетићата, када че на распус, растужила сам се, гоџа, јадна ја, овој се несм надала да чу, овак, сама да живим... да ји одма доведете и да ји оставите нећи дн при нас... да се разоратим сас некуга, овак има дасе занемејем и замутавејем...

            Промлну ме некво у мали мозак, па Петкана се изрази, ко да несм жив, ко да ме отписала...

-  ... какво од вуну оратш? Има, има пуни џаци, нема куј да ју очешља... а и не работи више вуновлачаран... а-а, он мањкал а нема помлад да настави... ал има вуна од лани, има... за толко че најдем да јим изврткам и исплетем за по једне вунене чарапе... и рукавичће и рукавичће... бабина пилетића... а оче ли да обувају такве чарапе... да јим се не смеју другари и друшће... да ли да ји малко прошарам, мож че тека да оче да ји носе... за зиму нема боље од вунену чарапу... добро, са лето... а Јеленко си илети носи вунене чарапе... че буде, че буде... какве књиђе... аааа одлична прешла, моја унучетића... па им књиђе затој дали... бабина пилетића она се све на бабу метнула, паметна- паметна ко баба... изедем ји... сањувала сам ви начс, затој ви окам... како сте? Нема ли да ти се врти у главу... оче кад ти се смали престисак... ааа Јеленко ли... ма ништа му неје, здрав ко коњ, цел дн збира балафурдије под ореј, и раздава, ко селска визитарка... како да га не ружим? Ти си њег повиш волиш... а-а са се издаде... има га ружим, залолоше се сас рећишори, па... ма добро је, жали се да му срцето преапује... ма вантазира да ме једе... какви лекови... онија ли из Ниш доктур што ми даде... пијем, пијем... ја од тој водим ред... тека, тека како ми је рекл... а боље је са... нема ми се кочи руката... него малаксујем... остарела сам... ајде доодете да се видимо... ми смо стари љуђе... сас нас се не знаје... има ви само изокају и... добро нечу од тој, ал си очи извика, растужим се...гоџа... срце че ми се располути за вас... тека некада около пладне улезнем у кујну, навалим се на кревет... остарело се... сн ме увати... засањувала сам како сте у двор... како ме окају дечицата... пилетића моја... рипнем се иза сн, потрчим на пенџер... луда ја... двор празн нигде никој... само се из шљивар чује Јеленко како раздава сас Пузљу из Дубичје... ма живо, живо,  убила га Света Недеља... а черката му у швапско... а-а за тога што га вол пробаџа сас рог кад беше момче... ајд немој се замлачујеш... ја ли сам га гледала да ли је још убав... а несм га ни видела... дигне прашину сас лимузину... прозуји прекај капију и толко... ма имаш ли мозак... о Бошћеленце какву сам черку родила... ашто те не чује мужат ти, да те исклоснави... тој да те несм чула више... ма нема га Јеленко... отиде за цигарљацити... какво манул... поарно орати телевонав неваљаје... ма несм глува, ти ли оч да се свадимо... немој ме набеџујеш... чујем мушица кад пролети... како видим... па видим што да не видим па несм ја млого остарела... уденем си иглу и... ма неје... пије ко смук... че мане кад се скапоше...

Море, воли си ме бабчево...

-          ... има, има... крупнана ли црешња... ау кад би

само знала какве су... родила, родила, дозем се савиле гранће... че буду за нећи дн, тамн се зарујавеле... да си наберу унучетића... такве крупне нема при вас... па блађе ко да им је шићер туран... ааа нечу ви прачујем... неч ме превариш...  знам да воле, ал да дојдете... нечу... а и куј да ји набере... унучетија да ми доведете ил че се свадимо... и да остану нећи дн... Јеленка има да накарам да се окупе... ма там че спу, у голему собу, у чисто... куј Јеленко ли... ма има да му тој забраним, ја сам у кућу домаћица неје он... превари ли га има га искарам у плевњу да спи... он неје ни за боље... а за Јагоду ли ме питујеш... твојну друшку... у Паланку, у Паланку... там-там... за тог, за тог... ма живи ко царица... пазе ју њиговити боље него да је њина... тија, тија сас вабрикуту... богат, богат ал`... немају, немају си дечица... туј се Бог огрешил... тај би дечица све имала... све...

Еее тека је тој, сас једну руку ти дава, а сас другу ти узима...

-          ... Стевку несм скоро видела... кажу закасала

од мужатога... настињичав и пијаница когод мој Јеленко... добро, мен Јеленко неје спредзал одве за такве безвезотине, ал напијеше се тека па блазни свет... њојни се поједоше, ко црн лебац... нема ју ништа... ко сучка станула... мршава, мршава исцклила... испила ју дечишта... како не знаш... па осом, да су вој жива и здрава... ко лубеничће дечица... причамо сас Јеленка кад доодите да понесете од стварчице које вам не требу више за деца... па да им дадемо... да се не муче... да ји и она облече људсћи кад појду негде... Јеленко и вика због њи... због њи... еве и ја се ражалости... она ти је била побоља друшка од Јагоду... Јагода подваљач и завидљивач.. видела сам ју ја ааа... мен не мож да превари... за које питујеш... комшичево... оно је дете на своје место... пази ни ко да смо њигови... услушно дете... има му препишемо њиву у Главињинци... нема се љутиш... Јеленко је тека решил... оно тој теб одмењује... има ви побратимимо... једн ручк да се сбедоше... и тека... ајд јутре чу те па окам... овија че се са врене... тој кво ми оратимо неје за њигове уши...  ајд у здравје да сте ми живи и здрави и Бог да ви чува... цуни ми унучетићата... ау заулава ја, не потражи да прооратим и сас њи, са се има жива поједем због тој...