из романа- ПУЛСА ДИ НУРА
Хана је посматрала како се зора
претвара у мразовито јутро. То јој је убрзо досадило, па се изврнула на бок и
стала да посматра уснулог Јана. Спавао је сав заривен у јастук. Гледала је
плаву косу подбријану на потиљку и снажни врат. Капци су му се трзали, а
полуотворене усне покретале. Мора да нешто сања, помисли она, прешавши брзо
руком по бодљицама избријаног потиљка. Међутим, он се и не покрете. Лагано је
свукла покривач с њега и тако га посматрала, лепог, снажног, нагог, бестидно
понуђеног њеном погледу. Сад му могу шта год хоћу, помисли и наједном се ужасну
тога. Није јој више изгледао разблудно, већ беспомоћно и она га брзо покри.
Седела је покривши лице. Он спава... Ја бих се досад сто пута пробудила. Али он
је таква природа... добар... нежан... поверљив. Не уме да препозна зло. А ја
сам зло помислила. И ту не издржа и оде у купатило, где се дуго прала, као да
се чисти од греха. А када се вратила, Јан је и даље спавао. Поново се спустила
поред њега, намерно нагло и бучно. После неког времена он отвори очи и Хана
заборави сву своју нелагоду забљеснута њиховим глечерским сјајем.
− Када си ти прво што угледам, тог дана ме прати срећа − рече јој
протежући се.
Нема коментара:
Постави коментар