горан ранчић- ЛЕПЕТАЊЕ

Цртеж- Припреме за рат, Г. Ранчић.

Лепетање

оно кад бејах анђео милосрдни

време попримаше облике ватре

она плакаше над сасушеним лептиром

кога односе мрави са гас маскама

на шта ћеш се ослонити

упиташе ме увојци њени

који су се обмотавали

око немилосрдне стварности

пре но експлодира планета

испунићу ваздух златним крилима поезије

удахнућу 

све бомбардере света

све подморнице

носаче авиона

силосе нуклеарних ракета

бодљикаве жице

и све цокуле света

осудићу ратнике ноћи

да читаву вечност

ходају боси њивама

и осете топлину земље

коју уништавају веровањем

и заблудама

и заблудама

Иван Цветановић- ОКО ЉУДСКО ВИДИ ДА СЕ СПАЈА ОНО ШТО СЕ У ДАЉИНИ РАЗДВАЈА

Иван Цветановић

ОКО ЉУДСКО ВИДИ ДА СЕ СПАЈА

ОНО ШТО СЕ У ДАЉИНИ РАЗДВАЈА*

Mирослав Тодоровић: Божја визура, Шумадијске метафоре, Младеновац, 2015; Грчка свеска, Прометеј, Нови Сад, 2015.

Човек као духовно биће прожет је осећањем своје слободе.То је, рекло би се и основна поетска покретачка енергија Мирослава Тодоровића. За њега је, као и за Дилтаја живот свеприсутна супстанца, ирационална основа свега рационалног. Живот је за њега  доживљај. Не декартовски МИСЛИМ ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ   већ ЖИВИМ ДАКЛЕ МИСЛИМ. Али он не мисли само умом већ као што је Ниче говорио да ми мислимо и телом, живцима, крвљу, стомаком. За њега понекад, као и за Хајдегера, мисао почиње када се ослободимо њеног непријатеља ума. Цајтзаит или дух времена, или како би Фуко још ближе одредио као дух доба, је за њега простор произвођења значења, да употребим израз Јулије Кристеве, постструктуралисте, за коју је сваки књижевни текст исказ који има моћ произвођења значења и смисла.

Тај произведени смисао се наравно преноси даље на читаочеву свест где се излаже коначном тумачењу.

Сви песници мање више имају  намеру да произведу некакав смисао. Ако занемаримо извесне формалне, језичке, стилистичке одлике у поетском тексту Мирослава Тодоровића и усмеримо нашу пажњу на емотивне и духовне, универзалне вредности и покушамо да што мање, што се иначе често чини у српској критици, произвољно, литерарно импровизујемо, онда  можемо да се сложимо да су значења која он производи отвореног типа, која позивају  читаоце и критичаре да реконструишу песме у сопственом духу, како би тачно приметио Вилијем Емпсон. Тек у процесу читања и тумачења долази до поступка разумевања тих значења. У тој духовној и интелектуалној игри мисли, осећања  и језика смисао стваралачког поступка долази до изражаја. Не мора читалац  да прими било какву поруку, јер то није ни намера песника. Врло често, песник не размишља нимало о поруци коју жели да упути. Јер, на крају крајева, улога поезије у свету је, како је говорио Ричардсон  да унесе равнотежу, сређеност, одмереност  у наш, махом, хаотични духовни живот. Оно што Тодоровић жели својим песмама је да нам открије свет који се њему чини занимљивим па да нас само упути у том правцу, да сами наставимо да истражујемо. Он и када говори о себи он то ради свестан чињенице да песнички текст није документ о песниковом животу јер је сигуран да завршени текст увек значи више и другачије од онога што је њиме желео да каже. Зато ниједну његову песму не треба тумачити као намеру...већ само као покушај јер његови поетски текстови се не могу читати као изјаве о нечему...они се морају гледати као целина која позива на сусрет друге врсте, а не као фрагменти некаквих лепих поука...само односи у оквиру те целине која се зове песма су релевантни...то не значи да  песма не поседује своју кохерентност и универзалност...то значи да она има намеру да наш унутрашњи доживљај усмери, изоштри.

 У књизи  БОЖЈА ВИЗУРА  за мото истоимене песме наш песник узима цитат из Шекспира да је свет позорница на којој свако игра своју улогу. Самим тим он нас и директно упућује на оно о чему смо говорили: песник само посредује у свом искуству доживљаја сателитског снимка његовог завичаја и пита се, онако, само за себе, да ли је то божја визура и да ли Бог види оно што он осећа стојећи сред житног поља... У песми ДРУГА СТРАНА ВИДЕЛА он, не обраћајући пажњу на пролазнике, и као да му те мисли неко други записује јер у последњем стиху песме то и стоји  „О томе из тишине све мотри поезија“, разговара сам са собом.

За Тодоровића, је песма свемогућа.То и директно каже у песми СТРАНИЦЕ СЕЋАЊА С ВИДИКОМ БЕЛИНЕ у чијој је сенци мото Константина Галчињског ''Хтео би и пламен лампе да спасем од заборава.'' Песник се у самовању  све чешће сећа дечачких година које исплове изненада  у светим тренуцима песме '

Улазим замишљен међу давне слике

 мотрим житно платно како ветар таласа

Зна ли тај пејзаж да је  песма свемогућа.

           

           Завичај постаје уточиште и некаква лука да се медитира без морања да се буде песник. Сваки грч и неспокојство пред језиком LINGVE нестаје пред једноставним и спонтаним пароле. Оно што је још важније од песме је то што је:

ГРОМ је поломио крошњу моје трешње

Вадим пањ место за нову садницу да ослободим

Да  је спасем од тихог умирања

Судбинског што све у земљу претвара

…Хоће пањ да и као пањ живи

И жиле не дају се држе се бране

Знају да и оне  у земљи нестаће

Кад не буду имале кога да хране

У њему се земља исповеда.. и он се њој исповеда... Крајње интиман чин где нема места за поезију и песму... а то у тексту С ДРУГЕ СТРАНЕ ПЕСМЕ он и пока-зује...Расута слова по белини папира су стрепња и ишчекивање за песника…одмах до њих, на столу речи мртвог језика опомињу, речи без сенки који миришу на болницу ...На овај начин Тодоровић више не жели да буде конзервативни учесник који помаже да култура упамти саму себе.

Књига ГРЧКА СВЕСКА  није ништа ведрија... Осим што је аутор приступио алегорији као помоћном средству да изрази свој скептицизам попут оних који у оквиру постмодерних идеја говоре о томе да ми не живимо у стварности   већ унутар наше представе о њој. Једино што нам остаје, пошто је све релативно, да водимо дебату о природи и значењу догађаја из прошлости  и око нас. Мирослав Тодоровић жели да свет којим доминира имиџ  утопи у егејско море,  и прекрије морском пучином, небом, песком и облуцима...То посебно стање постмодернисти називају постмодерним стањем у коме се налази појединац, друштво, култура и чија је основна сврха  профит и стварање што више информација. Нови медији доприносе  да се време  и простор сузбију до навршених граница где нас више повезују електронски контакти него непосредни, људски. Многи представници постмодернизма сматрају да живимо у друштву слике која је, како каже Кристифор Батлер, превасходно заинтересовано за производњу и конзумцију пуких симулакрума. Свепрожимајуће одсуство дубине у којој нема сећања на традицију. Постмодерни бог се у песми СТИХОВИ О СВЕТИМ ИКОНАМА, у евру појављује. Песма ЖИВОТНА МРЕЖА у коју смо сви одреда упецани, је наслов песме у књизи ГРЧКЕ СВЕСКЕ. Она на најбољи начин илуструје постмодерни дух заблуде и неспокојства у којима живимо. Бодријар је, говорећи о нестварности културе у којој живимо, дао пример Дизниленда који својим постојањем, заправо, прикрива чињеницу да је стварна Америка, уствари, Дизниленд помало, како каже Батлер, целокупно друштво у својој баналној свеприсутности - затворско. Није ли и Грчка, питамо се, нека врста Дизниленда? Људи из целог света хрле да на десет-петнаест дана заборави на свет ван њених граница. Бојанина прича из песме је искрена скоро до баналности.

            Да би направио некакав мост између света као слике и свог дубоког доживљаја мора које је за њега нека врста последњег уточишта. Али правог, од крви и меса, од боја и мириса. Тодоровић уводи мит и митолошке јунаке, јер ни мит, као ни песма, нема објективно постојање, ван ума. Језик и мит не делују споља на дух, већ су саме по себи духовне радње. Хулборт каже да човек треба да стави језик између себе и природе да асимилира  у себе свет објекат. И то је наш песник постигао песмом СРЦЕ КОЈЕ ЦВЕТА.

            Оно што је главна намера песника је да у у свету митова, мора  и ветрова једноставно хода...

            ''Идем поред мора обалом коју таласи запљускују...

              Слушам таласе , мотрим пучину...чему још и циљ

              Таласи стижу на обалу, распршују се, а ја идем,

              Идем ка својој обали...''

Уосталом као и сви ми ван песме.

*Стихови из књиге ГРЧКА СВЕСКА Мирослава Тодоровића

                                                                                           Иван Цветановић

___________

Иван Цветановић (1958, Ниш). Докторирао на  славистици, на универзитету Илиноис у Чикагу. Предавао је на Харпер колеџу у Чикагу, у коме је живео 17 година. Пише поезију, прозу, драме, есеје, научне радове. Преводи са енглеског. Објавио осам књига и стотине текстова у периодици... Живи у Нишу, где предаје на Департману за новинарство Филозофског факултета у Нишу.                                                                                

            

Ана НИКВУЛ - ЧЕТИРИ ФЕФЕРОНЕ ЗА РАСТАНАК

Од „целе приче” до целовите приче о љубави или 

Ана Никвул, "Четири фефероне за растанак"

Након две збирке поезије, Ја ћу тебе учит мене (2013) и Како се оно беше плаче (2014), видно различите како између себе тако и од свега осталог што нам нуди српска поезија данас, Ана Никвул пред суд читалаца износи нову песничку творевину, којом ће, засигурно, опет уздрмати све оне који су осетљивог духа и неприлагођени савременом свету. Неминовно се намеће поређење између нове збирке са претходне две. И овај пут, гле чуда, нешто сасвим другачије од оног што смо претходно у њеном песништву могли да видимо, што утврђује нашу мисао да се на поезију Ане Никвул не може привикнути, иако се она препознаје и када је посве нова и никвуловски другачија. Док је прва збирка, Ја ћу тебе учит мене, представљала својеврсну стилску вежбу којом је ауторка покушавала и скоро увек успевала да на прави начин, језичком виртуозношћу и лексичком иновативношћу, искаже сопствена осећања, док се друга збирка, Како се оно беше плаче, могла читати као својеврсни савремени пандан неке античке трагедије у пет чинова са епилогом, у којој је песникиња приказала свет сопственог детињства и одрастања, са свим усхићењима и разочарањима које то доба носи, али и експлицитно изложила своја поетичка начела по којима ствара, трећа збирка Ане Никвул још је загонетнија и интригантнија од прве две. Четири фефероне за растанак најнеобичније је никвуловско дело до сада. Као и у претходним збиркама, очигледно је да песникиња дубоко промишља начин на који ће компоновати своје књиге, као и наслове које ће им дати. Немогуће је, после читања само једне њене књиге, не погодити у новом сусрету са песникињом о ком се аутору ради. Збирку Четири фефероне за растанак Никвулова компонује као писани задатак, који се састоји из три обимом неједнака, али подједнако значајна дела, а то су увод, разрада и закључак. С обзиром на то да та дри дела, по дефиницији, представљају неодвојиве делове сваког добро написаног текста, не чуди што су везе међу њима присније и јаче неголи што су биле везе међу поглављима у њеним претходним збиркама. Сваки од ова три дела чита се и као засебна целина, али своје потпуно значење добија тек у контексту целог „писаног задатка“, одн. збирке. У уводу, чији је поднаслов „где си то пошла ћеро“, у 9 песама је дат синопсис песникињиног живота. Прва песма, карактеристичног наслова „цела прича“, својеврстан је увод у уводу, који, у 4 строфе и 45 стихова, сублимира на поетски начин целокупно ауторкино бивствовање, од рођења у граду који је данас „два града“ и првог бежања од куће са три године до посвећивања песничком занату, али и сажима у себи све теме које ће се потом обрађивати у остатку збирке. Ово је кључна песма у чврстој композицији збирке, а ако се узме у обзир чињеница да је свака песма Ане Никвул, како у претходној тако и у овој књизи, прича, онда је „цела прича“ стожерна песма никвуловског певања. Ова песма, која је најбоља ауторкина аутобиографија, антологијска песма,показује песникињину виртуозност и способност да поетским поступком простог набрајања испева велику песму сложене једноставности, чији нам закључак „да једино оно с ким смо јесте оно што смо“ још једном враћа веру у непресушну снагу и моћ љубави, за којом песникиња одувек трага, што се види и у завршним стиховима увода:

и сваки пут једно исто питање где си то пошла ћеро

по љубав по љубав сам пошла („где си то пошла ћеро“)

Ти стихови уводе главну тему разраде, која као поднаслов има „можда смо се волели а можда и нисмо“. У 28 песама овог дела разрађене су теме наговештене у уводу, а пре свих испричана је прича о песничкој потрази за (савршеном) љубављу. У тој причи, песникиња наводи да су се она и њен лирски објекат „једном заувек срели“ („кад се џони истински врати кући“), али су се прокоцкали („мој човек“), и да је он има онако „како се има онај ко се нема“, нестварно, незадрживо, неухватљиво, „безгранично сулудо и заувек срећно“ („човек на наплату“). Песникиња суштину живота поистовећује са потрагом за љубављу, у којој има и неразумевања, и неуспеха, и уживања, и еротике, и среће, а понајвише самоће. На крају закључује да љубав не треба поистовећивати са заљубљеношћу, која је слепа и без које се може, док је љубав „безуслов“ („једна мала порука“), оно без чега се у животу не може. Последњи део, закључак, са поднасловом „моја душа почиње на један“ броји, као и увод, 9 песама. Али, за разлику од претходна два дела, у којима су песме дугачке и свака од њих је прича, у закључку су песме кратке, минијатуре, и у њима се сажимају искуства до којих је песникиња потрагом дошла, од којих је најзначајније да је важно трагати и доћи до своје љубави, ма колико она била кратка и пролазна, јер срећа није, како су то давно филозофи и песници закључили, у испуњењу, већ у трагању и жудњи:

био је и нека је требало је („кад срце одробија“)

Песникиња овом збирком прича једну нову причу, универзалну и непроменљиву од кад је света и века, „да је срце занат који је најтеже научити“ („човек на наплату“). А када се занат научи а љубав освоји, неминовно мора доћи до растанка као крајњег исхода. Никвулова за растанак нуди четири фефероне. Једна феферона са својом љутином већ је много, и није за слабиће. А Четири фефероне за растанак су само за оне са јаким стомаком.

19. октобра 2015.

Др Никола Бјелић

Негослава СТАНОЈЕВИЋ - Јоште чекам тај реч да ми рекне

ДОЈДО ДОМ, ЕНЕ СИ ВИ ВАШ ВАРОШ

                У мој дом си дојдо. И одовде  мож  само да ме изнесу. Јал с ноге напред, јал  сас онија колица што те каче у њи кад не мож д-идеш. Овде ме је и мој  Миса остаил кад отиде на онија свет. И одовде ћу си отидем накуде њега, ако ми даде Господ срећу да никому не досађујем кад зажмим. И још да је срећа, па да си зажмим да ме никуј не види и не чује. Увечер отидеш сас своје ноге у кревет, ујутру те најду, оладил си се.

                Поблаго ми у овија моји четири дувара , него чинимиске да ми даду онија цел варош , ако си је при моју дечицу . Овој овде је све и мојо и њино, а там, њино си је све, а мојо си је оној што је стануло у сопче – нели ме одведоше, сас кола дојдоше по мен, џопке си подбра које ће ми там требају, ја ли га млого па имам, куј ће ми ђавол да пуним шифоњери и чивилуци кад не могу све да турим на једну грбину .

                “Мајке, овдека ће си лежиш, еве си ти телевизор , кад смо сами ће поседиш и сас нас, ако несмо прилегли да одморимо од работу и ако неки неје  дошал куде нас. И ми кад отидемо код друство, њини старци не седе куде нас и  не слушају какво си вревимо, па неје ред ни на наши гости неки да смита.”

                Стар човек на свакуга смита. Не само на гости. Деца утрчују сваки час у кућу, овој пошло у школу, оној код другарицу, овој нервозно, оној тражи паре…иде мука – невоља . Постари још понервозни, нема ел работе ел паре, ел и работа и паре, а дошло да се плати за струју, за  телевизор, за телефон…

                Не могу да рекнем,  никад неје било да ми на мен нешто фалело. Има си све, најде се и леб и с леб и дрвца да се заложи и водица да се напијеш.

                Ал затој, руку на уста, па ћут. Да не рекнеш нешто погрешно, јели ће се снаа наљути , па неће прича три дана по тој, јал ће ми се син брецне к’ко да сам  му црвен жар на длан турила… ма, код њи тој ко да си рекал добар дан, ал мен’ ме после једе и пече.

                И затој си на децу реко, ајде, џопке у торбицу и ја се вртам у моју кућу. И овде немам с куга да прозборим, ал бар могу д-излезнем на двор па да заокам колко до онуја поголему чуку да се чује. И никуј да ми не тура шаку на уста  и да ми не цима сас очи кад дојде неки у кућу. Д-излезнем, да не смитам, јал на млади, јал на стари, јал на гости, јал на моји си.

                А кад дојдете ви код мен, овде ће па све да буде и вашо . Оној у варош мојо неје, ако сам га и ја праила.

                Немој ћерко по мен да плачеш, довољно је мајка обе оплакала

                Знам ја да несам била најбоља мајка. Али знам и да сам радела што сам најбоље умејала. Да ми на децу један дан буде боље него на мене. Да у старос не плаћају грешке из младос и да им никуј не замери, да им се не приговара како и несу добро научили и за живот оправили.

                Ја свет несам видела. У школе ме несу давали, оној од осмољетку се не рачуна. Од живот знам које ме мати научила, и оној што сам чула, од људи. Кад се нешто деси, поготово, па се препричује од уста на уста. Куј је кво згрешил, погрешил, лошо направил. И што, и да ли је могло друкче. И куј је крив и коме це обије одглаву.

                Учили су ме – кротко, свакуму добар дан, никуга ни попреко да не погледаш, а камоли некво које не приличи да рекнеш. Момак, да те знаје од главу до струк, муж од струк додоле. Па те нема боли глава од момка, ако се неси обрукала, а ни од мужа, ако му не казујеш млого, да ти, кад се посвадите, приказује каква ти је фамилија била ели ква си ти је била у младос.

                Па сам си такој некако и децу учила. Кад ми се свекрва неје умешувала, запршка на сваку чорбу. Добро, син је друго, мушко је мушко и сас њега је пополако. Нек си матере воде ред од ћерке, његово је да момкује док момкује онак како му се оће и докле му се оће.

                Ал за женско, има се тресеш све док ти из кућу не излезне, како је ред и како приличи. С дигнуту главу, сас сватови напред и свекрву сас сито у руке, на врата, да ју дочека.

                Мењање момци, нема. Нека си води ред којег ће изабере, да не пуца брука. И мене ми глава да не пуца, од мужа, од свекрву, од људи.

                Теше она да одрекне, виде да је погрешила, ал куде сам смејала да допуштим, муж би кућу на рогови дигал, од свекрву се не би могла свртим, ма, муке и моје и њојне би биле големе, да је пукла брука. “ Ћути, ћерко, какво црно одрицање, црна ми душа, татко ће ни убије, молим ти се, збери се у памет. Кво ти фали на момче, убаво, из домаћинску кућу, воли те и оно и његови, које друго оћеш? Па кво има везе што га ти њега не волиш, мислиш ли да сам ја твојега татка волела кад сам за њега пошла?    Па си изродимо децу и очувамо ви, хвала на Бога и на Свету Петку заштитницу, напредица у кућу ни иде, нек је само здравље од Бога.”

                Не знам, мож си га и ја погреши. Да сам смејала да кажем на мужа, да смо се малко поразмислели, па и брука да је пукла, данаске ми дете не би сваки дан плакало и не би се оволко секирало и јело се.

                И не би доживела да ми рекне,” мајке, што се огреши од мене, не знам како ћу кад умреш сузу да пуштим за тебе, кад се сетим како сам те молила а на тебе ти срце како камен”.

                “Немој , ћерко, ич немој да плачеш по мен, мајка се довољно за њојан живот исплакала. За обедве.”

                ЈЕМПУТ ЛИ САМ ЈА ПАВУЧИНУ РАСПЛИТАЛА

                Да овија дувари имају уста, што би си они напричали, тој га на овија бел свет никуј неје чул! А још па да си имају очи, кво би све видели, неје ни за причање!

                Него, нит куј чул, нит куј видел, само моја душа си знаје како ми је било и кво сам истрпела и прогутала и па овија дни дочека, ако се несам ни надала.

                Ал, берем ми никуј не мож рекне један реч, јали да ме попреко погледа.

                Доста су ме  мен у овуј кућу попреко поглеђували, мореееее, несу ни престајали. И доста сам ја павучину расплитала, све с намере да се покажем, прикажем, да им докажем.

                Коме да се доказујем? На свекрву, што ме од први дан дочека сас спуштене веђе и команду, којо је све моја работа и дужнос', којо смејем и којо не смејем? На свекра, пијандуру и распикућу, што ми мужа изеде, па црче пре време од муку и секирације од њег?

                Рекнем, ћу дигнем руке од овија сви и ћу си се врнем код брата, мои већ не беоше живи, па па, кво ћу правим, савијем параман пода дупе, отплачем у ћошку куде ме никуј не види, и... од работу на работу, понекад и заборавим на муку.

                Саранимо свекрву, свекра сарани ракија, мужа ми свекар сарани, деца си отидоше по њин пут, а ја провревујем јутром сас овија дувари, ако ме мрзи да се дигнем да палим радио. Пусто га и оно остало, дојде ме понекад да га заврљачим у онија дувар, сво нека се распршти, кад ме и оно почело заебава. Нема певају од нешто убаво, од татка и мајку, од село, како  се некада живувало, од напредицу, од такво некво, него - свекрва оваква, онаква.

                Ако је моја свекрва била таква, ја несам. Ја на моју снајку несам рекла ни помери се потам, камоли нешто друго да вој рекнем.

                Оће она да заорује, тела би некад да се посвади, све вој нешто неје по вољу, те, друге мајке  давају, работе, изране пилетија, саде баште да им деца не иду по пијаци, да им унучићи не једу прскано, све облати како да ја не цкивам  кво она оће да ми рекне, али ме мен баш заболе кво она оће.

                Дошла ли си , мислим се, како снајке што знају, да почистиш, прашину да обришеш, завесе да ми стуриш и опереш и па да и накачиш, како има снае по село? Да ли си ми па колачи намесила ели берем једно јелце да си ми скувала? Него, донесе куповне коре и каву сто грама, еве ти бабо, врљи на астал ко на куче и мисли завршила сас мен.

                Е па умејем и ја да се инатим, на твоју штету. Ако сам се на онуј покорила, несам умејала, а и време је такво било, свекрва се морала слуша, у моју кућу ти ми неће заповедаш. За леб и с леб си имам, оно ли ми па млого требе, у куфер сам си турила одмно у кво ће ме закопају, а овеј џопке си имам, нема  стигнем све ни да и исцепим колко имам.

                Да оће само Господ да ми даде да зажмим одједампут, да не мучим никуга да ме гледа, а ти ме, снајке, мислим се ја али не проговарам, сигурно неће погледаш.

                Јемпут ли сам ја павучину расплитала, да не знам како је тој мука  некоме да будеш добар који те и не гледа ко човека и да те он тебе помогне, него само да тражи, да узима и никад да не живиш како човек што требе да живи, него да се мучиш и да његови ћефови испуњуеш и по његово да буде.

                Е па ако је Бог рекал да више неје време да снае слушају свекрве, неје рекал ни да свекрве слушају снае.

                ЋУ СЕ СПОТУРАМ ПО МОЈ ДВОР, ДОК ЈОШ МОГУ НА НОГЕ

                Кво ћу  праим? Спотурам се, еве,  по овија двор, опустел дабогда, колко ми је се у њег досадило и колко сам муке у њега виђувала! Докле се ја приврћујем овдека, неће буде аметом пусто, а када и ја јемпут отидем одовде на онија свет,  овде се има павучина навата на диреци и на врата, павит има покрије овија прозори а из кров има само искачају мачке и дивља пилетија, кад негде нешто шушне па ги уплаши.

                Не може се више, и тој ти је. До лани некако и мога, ал од лани ми се оте работа, и ноге и руке издадоше, само си тике идем по овија свет, колко да ме има. Да не рекну, штуче Варадинка, ене ју у кућу си, бело видело ју више не виђује.

                Ете такој, кад неки пројде, па имам с куга да провревим, оно ми некако буде лесно на душицу, па и заборавим понекад куде ме све жига и којо ме све боли. Гоџка годинке притисле на овуј моју грбину, панти овај глава млого и млого је проживела, ал … куј те питује саг, кад ниси низашто и н-умејеш да вревиш од оној којо они вреве и којо ги ентересује.

                Такво време дојде, стари нестадоше, овија помлади отидоше поодамно, а и кад дојду, требе ги ти слушаш и служиш, место они да слушају теб. И такој, моја душица си знае како је на мене. Од како сам разазнала, само слушај.

                Дете кад бео,  слушај постари. Ели кад се одадо, па слушај постари. Деца кад почеше да стизају, слушај њи. Тер по тер, слушај кво ти рекну и немој се буниш. Ако оч да ти је мирна глава. Да ти дојду деца, и снајке и зетови и унуци.

                Суни им кво имаш, које си од уста оставил да има за њи кад се реше да дојду, колко да не питују по село што тебе не дооде твоји, несте ли се посвадили.

                Каву што донесу, они су ју и попију, по цел д’н само би кафу пили, лебац се зарадују кад им омесим, место они на мен да олакшају, ја се пресамитим на њи да угодим, да зготвим кво воле и да пратим кво се нашло, да се не врну у варош с празне руке.

                Не знам, моји су си, да су ми живи и здрави сто године, ал они никад немају време. Све се некуде журе, све ће им некво побегне, све на трку. Лани дојдоше на два дана, па отидоше на море, подбраше кво се родило у градину, ја и чека да ју окопамо, ал рекоше “ мајке, немамо ми време за тој, мани ни саг, видиш да се журимо”.                 Преспаше кад се врнуше, обећаше, ће дојду па поскоро…и, дојдоше за славу.

Зиму преседе код њи, малко код сина, малко код ћерку, код обојица тесно и некако ми тескобно у душу беше, ал пратили аманет кад Миса Томиславин дооди  да појдем с њег, те отидо.

                Овуј зиму ме неће никуј превари. Дрва сам си збрала, малко у долину, сама,малко плати те ми докараше, брашанце у шпајез и маз си имам, такво-некво ћу приберем по градину, за мен једну млого ли па треба, и овде ћу зимуем.Берем се нема узводим на никуга и нема ми запишују уста кад оћу нешто да рекнем.

                И док сас мој памет могу да мислим и на моје ноге да си одим, варош ме неће види. Ете такој.

Анкица НИКОЛИЋ - МРАТИЊСЋЕ НОЧИ ( запис на лужничком говору)

МРАТИЊСЋЕ НОЧИ

Пројде Свети Мрата. Две недеље преди Божич је најдл'га ноч а накратак д'н. А т'г је најголем студ. Од дан'с па до Божич, д'н се продужи колко пет'л да запоје!

            А ноч дл'га, дл'га – никад да с'вне! А лети, куде Петровд'н  - д'н година! Т'г па никад да се ст'вни, попадамо оди работе... Нело на народ се не згаџа, какогод да је...

Да ти ја изоратим овоја:

            Загледали се Стојан и Дзвездана. Загледали се једно у друго, па ништа не виде окол њи си. Решили они че се узимају: без наваџије, без тетће и стрине, тиће тека.

            Стојан се узмуал, требе си рече на њигови а срамота га. Надокраћу се пресрами те си рече на башту.... Оно у кућу  - узбуча!!! Ко да си огањ у сламу врљил...

             Буча, буча – па се одједнуш ућуташе – Стојан не попушта. Кво че, што че ајд' че иду у прошевину: сами тиће тека... „ Ко пустосватице“ – Вели им маћа!

Спремише се они, све како требе и како је Господ рек'л, како је обичај и адет: кравај и сол,  по шише с рећију и вино, неколко јабуће и крушће и отоше...

             Дом, при Дзвездану, нићи на ништа не слути ал' ји саглам дочекаше, домаћинсћи. Малко се узмуаше, ко и сви кад му улезне незнан човек у кућу. Саде се Дзвездана ич не притриса: ко да ништа неје, ко да неје пуна кућа сас госјање, ко да несу дошли у њојну прошевину.  Саде се малко ко у личенце зацрвенејала, седла у ћоше на столиче и ако вој некво речу да уработи – она послуша, дигне се, па кад тој уработи, она си па седне.

            Старити се договараше, Стојан не попушта: сл'гнул главу, накривил шију и тера си своје! Надокраћу се диже свекрва, Сројанова маћа: ајд' че иду у собче сас Дзвездану и маћу вој да поорате оди женсће работе.

Улезоше у сопче: оно малецко удиплено – види се да је девојчето вредно. Свекрвата се одзрну на там' на овам' па че питује:

-          Ај мори, Дзвездано, дај да видимо дар...

Тека, у крајч'к стојеше поголемш'к санд'к. Дзвезда пријде до њег, свекрва и маћа по њу. Она га пол'к отклопи... Оно, на дно неколко црђе и дветритроје вунене чарапе... Свекрвата се сл'гну, извади једно по једно...Погледа...Убаво напрајено...

-          Кам јоште? – питује она...

Дзвезда сл'гну сас рамена:

- То је – што је... нема више!

Свекрвата учини једноглед у њу...Поћута, поћута...па че праји:

-          Како нема: па где су ти Мратињсће ночи, где ти је Петрово лето...?

Дзвезда беше сл'гнула главу...Подиже ју, погледа свекрвуту у вр' очи па рече:

-          Мратињсће ночи - црђе на очи, Петрово лето – мотики на рамо!

Свекрвата се укуцуби, стисну руће како ји беше  прекстила подпојес и уватила једну у

другу..поћута, поћута...

-          Тека ли је? – рече она.

-          Тека – Дзвездана се не подава.

-                       Е па, кад је тека... – свекрвата се усмину, приграну Дзвездану, исцеливува ју ... – Добре ми дошла у кућу...

Доње Крњино

            

Ранко ПАВЛОВИЋ - ЛИРСКИ ПЈЕСМОПИС ИЗМЕЂУ МОРА И НЕБА

Ранко Павловић

ЛИРСКИ ПЈЕСМОПИС ИЗМЕЂУ МОРА И НЕБА

Над збирком пјесама Грчка свеска Мирослава Тодоровића

Када је човјек сам са собом и морем, онда види и оно што не би видио да је у мноштву и домишља мисли које се зачињу негдје у васељени у којој је и он сам непримјетна честица прашине, увјерен да му те и такве мисли не би дамарале у глави да се није на тренутак одвојио у свој свијет. И тада, у осами, слушајући хуј далеке пучине, гледа како његове трагове на песку / Односе таласи, а ноћу слуша дозиве тих истих трагова са пучине. У апсолутној тишини, каква је ваљда владала само прије Великог праска, пјесник нијемо разговара са Дафни коју је Аполон хтео, а која се прометнула у грамофонску плочу Која се више не користи.

Мирослав Тодоровић је одлазио у Грчку и носио оно без чега пјесник никуда не иде: отворено срце, писаљку и свеску. Наравно, и радозналост која происходи из оног трећег ока, недреманог како би рекао Рајко Петров Ного, за које никада нећемо сазнати гдје се налази осим у души за коју опет не знамо гдје је, у нама или у ономе у шта се прелива. Тако је настала збирка пјесама Грчка свеска, тачније – тако се догодио овај лирски путопис, исписан снажним дамарањем оне неухватљиве и необјашњиве пјесничке имагинације која се најлакше и најпотпуније отјеловљује у стиху. И, ваља одмах рећи, добро је што је лирик истанчаних осјећања и дубокоумног проницања у запитаност пред животом под Олимп, гдје Богови преображени у облаке / Држе ове врхове, на којем је засигурно и бог пјесничког надахнућа испијао нектар, носио свеску, јер смо тако добили пјесмопис кроз који на сасвим нов начин упознајемо колијевку древне цивилизације и за који ће се сваком читаоцу учинити да га је баш он исписао.

Трагови прохујалог времена најдубље су утиснути у камен. У камен који памти, у који су уцртани Питагорини концентрични кругови, у савршено обликован облутак који истовремено и хлади и грије. Па још кад се тај камен нађе под Олимпом у облацима, онда пјесник изговара истину коју може спознати само онај који је окренут божанству Пјесме: видим  стихове за које не требају речи / земаљских песника. Ипак, земаљски пјесник, нарочито онај који у обрисима врхова планине грчких богова види силуете својих завичајних гора, понад којих се као паперјасти облаци разастиру његови стихови, исписује ријечи, прије свега зато да би раскошну љепоту, прожету добро контролисаном рефлексијом, пренио читаоцу, а можда и зато да се пјесма, која му се догодила на Егеју не распростре по запјенушаним таласима и нестане у воденом бескрају.

 Пејзажне слике пјесник Мирослав Тодоровић претвара у пјесничке слике. Тако, кад види линију хоризонта како држи површину мора на коју се небо ослања, и пази да се море у небо не прелије, лирски субјект осјећа како га отуд неко зове и плива ево вековима, питајући се:  Јесам ли ја тај глас / Ово слово / Ова слика / талас? Човјек и море постају једно, садашњи тренутак се утапа у свевременост, границе једноставно нестају, као да се све враћа у прапочетак. Док даљине блиставе пучине на обали свјетлуцају, ту пред пјесниковим оком, и док се дан отвара, он у шумору ријечи слуша небеску плавет. Све је, дакле, могуће када пјесник зарони у пјесму коју ствара (или, када пјесма њега прожме), и да се плавет слуша, и да нам даљине буду надохват руке и ока. Све пјесме у Грчкој свесци запљуснуте су чудесним небеским и морским плаветнилом, оно се осјећа и види и тамо гдје није меновано, и свуда звече стихови као зрели ораси у милошти коју је бака са села донијела унучићима у градску кошницу. Из ове поезије зрачи нека чудесна свјетлост, која се распрскава у слике живота. И свуда влада мир, сличан оном праисконском. Те слике и та атмосфера, рушећи све евентуалне границе, прелазе из пјесама на читаоца и оплемењују га.

Зна Тодоровић античком миту (прошлости) супротставити слике савремене комерцијализације, али и ту, у радионици и продавници икона, нађе оне лирске жице коју опјесмотворе данашњицу, као што легендом о Зевсу и Европи „очовјечи“ новчић од два евра с ликом бика на реверсу.

Заједно с пјесником, читалац се укључује у дијалог са античким митовима, старогрчким филозофима и ововременим грчким пјесницима (Кавафијем, на примјер). И слаже се с пјесником: сва поезија је збијена у једну пјесму, само је питање да ли је она, та пјесма, још написана!

Мирослав Тодоровић у једној својој хаику пјесми (а има у овој збирци подоста хаику терцина и хаику или хаиколиких минијатура које нису испјеване у три стиха) на врло занимљив начин, и не намјеравајући то, „тумачи“ своју Грчку свеску:

СТИХ боје мора

Мисао боје неба

Светлим између

И заиста је тако: стихови се таласају морском пучином, рефлексија је прозирноплава и покаткад досеже астралне висине, а пјесник између њих свијетли ненаметаљивом поруком посебне топкине и доброте. Зато би збирку Грчка свеска требало понијети као својеврстан туристички водич  у најјужнију балканску земљу, али и на путовање у сопство властите душе.