Иван Цветановић- ОКО ЉУДСКО ВИДИ ДА СЕ СПАЈА ОНО ШТО СЕ У ДАЉИНИ РАЗДВАЈА

Иван Цветановић

ОКО ЉУДСКО ВИДИ ДА СЕ СПАЈА

ОНО ШТО СЕ У ДАЉИНИ РАЗДВАЈА*

Mирослав Тодоровић: Божја визура, Шумадијске метафоре, Младеновац, 2015; Грчка свеска, Прометеј, Нови Сад, 2015.

Човек као духовно биће прожет је осећањем своје слободе.То је, рекло би се и основна поетска покретачка енергија Мирослава Тодоровића. За њега је, као и за Дилтаја живот свеприсутна супстанца, ирационална основа свега рационалног. Живот је за њега  доживљај. Не декартовски МИСЛИМ ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ   већ ЖИВИМ ДАКЛЕ МИСЛИМ. Али он не мисли само умом већ као што је Ниче говорио да ми мислимо и телом, живцима, крвљу, стомаком. За њега понекад, као и за Хајдегера, мисао почиње када се ослободимо њеног непријатеља ума. Цајтзаит или дух времена, или како би Фуко још ближе одредио као дух доба, је за њега простор произвођења значења, да употребим израз Јулије Кристеве, постструктуралисте, за коју је сваки књижевни текст исказ који има моћ произвођења значења и смисла.

Тај произведени смисао се наравно преноси даље на читаочеву свест где се излаже коначном тумачењу.

Сви песници мање више имају  намеру да произведу некакав смисао. Ако занемаримо извесне формалне, језичке, стилистичке одлике у поетском тексту Мирослава Тодоровића и усмеримо нашу пажњу на емотивне и духовне, универзалне вредности и покушамо да што мање, што се иначе често чини у српској критици, произвољно, литерарно импровизујемо, онда  можемо да се сложимо да су значења која он производи отвореног типа, која позивају  читаоце и критичаре да реконструишу песме у сопственом духу, како би тачно приметио Вилијем Емпсон. Тек у процесу читања и тумачења долази до поступка разумевања тих значења. У тој духовној и интелектуалној игри мисли, осећања  и језика смисао стваралачког поступка долази до изражаја. Не мора читалац  да прими било какву поруку, јер то није ни намера песника. Врло често, песник не размишља нимало о поруци коју жели да упути. Јер, на крају крајева, улога поезије у свету је, како је говорио Ричардсон  да унесе равнотежу, сређеност, одмереност  у наш, махом, хаотични духовни живот. Оно што Тодоровић жели својим песмама је да нам открије свет који се њему чини занимљивим па да нас само упути у том правцу, да сами наставимо да истражујемо. Он и када говори о себи он то ради свестан чињенице да песнички текст није документ о песниковом животу јер је сигуран да завршени текст увек значи више и другачије од онога што је њиме желео да каже. Зато ниједну његову песму не треба тумачити као намеру...већ само као покушај јер његови поетски текстови се не могу читати као изјаве о нечему...они се морају гледати као целина која позива на сусрет друге врсте, а не као фрагменти некаквих лепих поука...само односи у оквиру те целине која се зове песма су релевантни...то не значи да  песма не поседује своју кохерентност и универзалност...то значи да она има намеру да наш унутрашњи доживљај усмери, изоштри.

 У књизи  БОЖЈА ВИЗУРА  за мото истоимене песме наш песник узима цитат из Шекспира да је свет позорница на којој свако игра своју улогу. Самим тим он нас и директно упућује на оно о чему смо говорили: песник само посредује у свом искуству доживљаја сателитског снимка његовог завичаја и пита се, онако, само за себе, да ли је то божја визура и да ли Бог види оно што он осећа стојећи сред житног поља... У песми ДРУГА СТРАНА ВИДЕЛА он, не обраћајући пажњу на пролазнике, и као да му те мисли неко други записује јер у последњем стиху песме то и стоји  „О томе из тишине све мотри поезија“, разговара сам са собом.

За Тодоровића, је песма свемогућа.То и директно каже у песми СТРАНИЦЕ СЕЋАЊА С ВИДИКОМ БЕЛИНЕ у чијој је сенци мото Константина Галчињског ''Хтео би и пламен лампе да спасем од заборава.'' Песник се у самовању  све чешће сећа дечачких година које исплове изненада  у светим тренуцима песме '

Улазим замишљен међу давне слике

 мотрим житно платно како ветар таласа

Зна ли тај пејзаж да је  песма свемогућа.

           

           Завичај постаје уточиште и некаква лука да се медитира без морања да се буде песник. Сваки грч и неспокојство пред језиком LINGVE нестаје пред једноставним и спонтаним пароле. Оно што је још важније од песме је то што је:

ГРОМ је поломио крошњу моје трешње

Вадим пањ место за нову садницу да ослободим

Да  је спасем од тихог умирања

Судбинског што све у земљу претвара

…Хоће пањ да и као пањ живи

И жиле не дају се држе се бране

Знају да и оне  у земљи нестаће

Кад не буду имале кога да хране

У њему се земља исповеда.. и он се њој исповеда... Крајње интиман чин где нема места за поезију и песму... а то у тексту С ДРУГЕ СТРАНЕ ПЕСМЕ он и пока-зује...Расута слова по белини папира су стрепња и ишчекивање за песника…одмах до њих, на столу речи мртвог језика опомињу, речи без сенки који миришу на болницу ...На овај начин Тодоровић више не жели да буде конзервативни учесник који помаже да култура упамти саму себе.

Књига ГРЧКА СВЕСКА  није ништа ведрија... Осим што је аутор приступио алегорији као помоћном средству да изрази свој скептицизам попут оних који у оквиру постмодерних идеја говоре о томе да ми не живимо у стварности   већ унутар наше представе о њој. Једино што нам остаје, пошто је све релативно, да водимо дебату о природи и значењу догађаја из прошлости  и око нас. Мирослав Тодоровић жели да свет којим доминира имиџ  утопи у егејско море,  и прекрије морском пучином, небом, песком и облуцима...То посебно стање постмодернисти називају постмодерним стањем у коме се налази појединац, друштво, култура и чија је основна сврха  профит и стварање што више информација. Нови медији доприносе  да се време  и простор сузбију до навршених граница где нас више повезују електронски контакти него непосредни, људски. Многи представници постмодернизма сматрају да живимо у друштву слике која је, како каже Кристифор Батлер, превасходно заинтересовано за производњу и конзумцију пуких симулакрума. Свепрожимајуће одсуство дубине у којој нема сећања на традицију. Постмодерни бог се у песми СТИХОВИ О СВЕТИМ ИКОНАМА, у евру појављује. Песма ЖИВОТНА МРЕЖА у коју смо сви одреда упецани, је наслов песме у књизи ГРЧКЕ СВЕСКЕ. Она на најбољи начин илуструје постмодерни дух заблуде и неспокојства у којима живимо. Бодријар је, говорећи о нестварности културе у којој живимо, дао пример Дизниленда који својим постојањем, заправо, прикрива чињеницу да је стварна Америка, уствари, Дизниленд помало, како каже Батлер, целокупно друштво у својој баналној свеприсутности - затворско. Није ли и Грчка, питамо се, нека врста Дизниленда? Људи из целог света хрле да на десет-петнаест дана заборави на свет ван њених граница. Бојанина прича из песме је искрена скоро до баналности.

            Да би направио некакав мост између света као слике и свог дубоког доживљаја мора које је за њега нека врста последњег уточишта. Али правог, од крви и меса, од боја и мириса. Тодоровић уводи мит и митолошке јунаке, јер ни мит, као ни песма, нема објективно постојање, ван ума. Језик и мит не делују споља на дух, већ су саме по себи духовне радње. Хулборт каже да човек треба да стави језик између себе и природе да асимилира  у себе свет објекат. И то је наш песник постигао песмом СРЦЕ КОЈЕ ЦВЕТА.

            Оно што је главна намера песника је да у у свету митова, мора  и ветрова једноставно хода...

            ''Идем поред мора обалом коју таласи запљускују...

              Слушам таласе , мотрим пучину...чему још и циљ

              Таласи стижу на обалу, распршују се, а ја идем,

              Идем ка својој обали...''

Уосталом као и сви ми ван песме.

*Стихови из књиге ГРЧКА СВЕСКА Мирослава Тодоровића

                                                                                           Иван Цветановић

___________

Иван Цветановић (1958, Ниш). Докторирао на  славистици, на универзитету Илиноис у Чикагу. Предавао је на Харпер колеџу у Чикагу, у коме је живео 17 година. Пише поезију, прозу, драме, есеје, научне радове. Преводи са енглеског. Објавио осам књига и стотине текстова у периодици... Живи у Нишу, где предаје на Департману за новинарство Филозофског факултета у Нишу.