Анкица НИКОЛИЋ - МРАТИЊСЋЕ НОЧИ ( запис на лужничком говору)

МРАТИЊСЋЕ НОЧИ

Пројде Свети Мрата. Две недеље преди Божич је најдл'га ноч а накратак д'н. А т'г је најголем студ. Од дан'с па до Божич, д'н се продужи колко пет'л да запоје!

            А ноч дл'га, дл'га – никад да с'вне! А лети, куде Петровд'н  - д'н година! Т'г па никад да се ст'вни, попадамо оди работе... Нело на народ се не згаџа, какогод да је...

Да ти ја изоратим овоја:

            Загледали се Стојан и Дзвездана. Загледали се једно у друго, па ништа не виде окол њи си. Решили они че се узимају: без наваџије, без тетће и стрине, тиће тека.

            Стојан се узмуал, требе си рече на њигови а срамота га. Надокраћу се пресрами те си рече на башту.... Оно у кућу  - узбуча!!! Ко да си огањ у сламу врљил...

             Буча, буча – па се одједнуш ућуташе – Стојан не попушта. Кво че, што че ајд' че иду у прошевину: сами тиће тека... „ Ко пустосватице“ – Вели им маћа!

Спремише се они, све како требе и како је Господ рек'л, како је обичај и адет: кравај и сол,  по шише с рећију и вино, неколко јабуће и крушће и отоше...

             Дом, при Дзвездану, нићи на ништа не слути ал' ји саглам дочекаше, домаћинсћи. Малко се узмуаше, ко и сви кад му улезне незнан човек у кућу. Саде се Дзвездана ич не притриса: ко да ништа неје, ко да неје пуна кућа сас госјање, ко да несу дошли у њојну прошевину.  Саде се малко ко у личенце зацрвенејала, седла у ћоше на столиче и ако вој некво речу да уработи – она послуша, дигне се, па кад тој уработи, она си па седне.

            Старити се договараше, Стојан не попушта: сл'гнул главу, накривил шију и тера си своје! Надокраћу се диже свекрва, Сројанова маћа: ајд' че иду у собче сас Дзвездану и маћу вој да поорате оди женсће работе.

Улезоше у сопче: оно малецко удиплено – види се да је девојчето вредно. Свекрвата се одзрну на там' на овам' па че питује:

-          Ај мори, Дзвездано, дај да видимо дар...

Тека, у крајч'к стојеше поголемш'к санд'к. Дзвезда пријде до њег, свекрва и маћа по њу. Она га пол'к отклопи... Оно, на дно неколко црђе и дветритроје вунене чарапе... Свекрвата се сл'гну, извади једно по једно...Погледа...Убаво напрајено...

-          Кам јоште? – питује она...

Дзвезда сл'гну сас рамена:

- То је – што је... нема више!

Свекрвата учини једноглед у њу...Поћута, поћута...па че праји:

-          Како нема: па где су ти Мратињсће ночи, где ти је Петрово лето...?

Дзвезда беше сл'гнула главу...Подиже ју, погледа свекрвуту у вр' очи па рече:

-          Мратињсће ночи - црђе на очи, Петрово лето – мотики на рамо!

Свекрвата се укуцуби, стисну руће како ји беше  прекстила подпојес и уватила једну у

другу..поћута, поћута...

-          Тека ли је? – рече она.

-          Тека – Дзвездана се не подава.

-                       Е па, кад је тека... – свекрвата се усмину, приграну Дзвездану, исцеливува ју ... – Добре ми дошла у кућу...

Доње Крњино