Отисци
36
пуцањ
Не
одричући се универзалности поезије као кочијаш
На
ветрометини чекам
Да прапорци утихнувши не огласе
се на
сентименталним изгужваним пољанама
Окренут сопственој
Лакоумној
жељи фијукнуће ветар на затамњеним
Крововима
трошне риме
После ћемо накривљени сањати
Гаудијеве метрополе и појавиће се судбина
Распустивши косу по
телу раскалашне Пенелопе
на тргу немих
паса и канализацијских Испарења
Док сам срицао
на глас научене посвете као краљици
Смешила се пролећу
Док се
Птоломеј огледао у врелини њеног сунца
То мало у срцу Фараона
туга прокишњава
мумифициране
снове загреби са песком истине
Па и да
крене та реч ко Катана
Окренут
ка запеваној намери без имало саосећања
треба пробости лајаво срце
Рећи ће:
дођи! Дођи! недостајање је на врху
Миронових прстију
Јесам ли опсовао накинђуреност данашње
поезије
и неминовност њене пропасти
Какве ли случајности
Достојанствено умрети у наручју жене
рођене по мојој мери
Па и да скочим са врха Ајфелове
куле у бездан туге
Као небројено пута у трену
малодушности
Ма волим то хиљаду година сањам тај
лет
Ко ће знати да је Она на
Центру Бабушнице већ педесет година
стрпљиво чекала
Драгог свог давно отишлог незнано
где
Погрбљена старица са црвеном
марамом
и букетом
пољског цвећа
Ни имена њеног ни бачене младости у
чељуст пролазности
Јуче сам је видео
Имала је очи веће од ње саме
Само
љубав уме тако јако да боли
и уништи душу ухвативши те за руку
Одвуче у бесмисао горчине неког
јутра:
Хајде дођи!
Позиву том се не одолева
Милион бомби посејали су они у
белим кошуљама
Уз смешак
Падале су куће драги мој Ниче и
убијана деца у сну
У истом трену расуо се аплауз после
концерта
у Бечкој дворани неко је и викнуо: Браво!
Неправда је родити се узалуд
Још већа је тако умрети
кријући сузе од све те
пострадале деце
те ноћи плакао сам над
очима Цветајеве
Осмехни се вољена ако можеш
одагнај Мајаковског
одагнај све њих што над мојом главом
машу Браунингом
и подсећају ме да стоји слободна
парцела
на гробљу
самоубица
Знам рећи ћеш: Цвик цангле!
И све ће нестати О
колико лакоће живљења
има у твојим недрима
Будио се не бих одатле док се
вечност примиче
Посегнути за још једном обманом и
пресећи пупчану врпцу
стих би радо да припадне другима
ех кад
би ишло тако лако
звер се не убија љубављу Да сам
луди Вилијем Блејк
под Епитрахиљем заробљен
или да сам орао
на врху Асеновог Калеа
па одатле да крикнем на мраве и
пацове
вапај је могуће једино у крик зоре
немилосрдне
обојити
тако ће се насмејати сва времена и
ми би мислили: ха
колико среће може слутити даљина!
Довикни се
за сенкама не јури
земља се разлива на крилима гаврана
Довикни се!
Можеш ме вајати од нежности ако
хоћеш и пијукати
Из златног кавеза
Док месечеву душу изједа сопствена
прашина
Под мишком
твојом сам открио
Рај је обична тајна у којој сам
могао да те волим јаче
Да се нису расквасили ђонови
поетике
А неизвесност Икарових крила
закачила на наше очи док смо
жмурили од среће
те ноћи су жртвовали читаве градове
биваху
прогутани водом
зарад шушкавих новчаница
прекоокеанских пацова
а тебе је имало превише свуда чак и
пре рођења
и није било веће жеље од Аксиње
на плавом лудилу
сањаних девојчица
а ти си у мени цветала разнобојна
као Пејине перунике
а требало је поверовати да постојиш
да нисам цео живот грлио
промашаје
можда би лакше напио се на обалама
Лете
или пио вина са бокова Медеје
моја је поезија напуштено штене
над којим круже крештаве вране и
гуше тишину цвета
....................................................................................
....................................................................................
....................................................................................
Нема коментара:
Постави коментар