Обала
Нека сам обала која чека
талас што гордо песку прети,
без гласа јасан,
без покрета немиран,
онај који без крила лети,
и будан сања најлепши сан.
Нека сам дете које не жели
нити да чује, а ни да схвати,
успавано а несташно,
превише грешно а невино,
оно што са осмехом пати,
у ружно боји све што је дивно.
Обала никуда неће без тебе.
Све се лађе некада врате,
од пута уморне,
од олуја суморне,
када свој данак пучини плате
али не бивају напуштене.
Нема коментара:
Постави коментар