уторак, 11. март 2014.

Горан Ранчић- клинг-кланг







клинг-кланг

а
после временске прогнозе и изборне рекламе
поменуће твоје име вечита сиротиња
пре преломљеног хлеба од јуче заплакаће
у страћари под исцепаним ћебетом
напуштени и некадашњи отац и мајка

док
црна лимузина надобудног овчара у ципелама
замиче ка престоници где ће се преждеравати
и подригивати нафракани ко пингвини
после ће се у пијанству загрцнути од кеза
јер су се незасито облокали наше избледеле крви

док
занемарена деца сањива назувају своје
преклањске пенџетиране патике користећи прст
а деца она госпојска броје туђе новце за ужину
сва та деца крећу путем огрнута неизвесношћу
таман рођена да би била невина а  различита

а
песник се латио шупље оловке са намером
да је себи немилосрдно забије посред груди
као сви етеромани да исцури удахнути бес јад бол
и трула мисао изанђалог продавца крдавих снова
која се таложила на дну изгорелог јутра

тја
клинг-кланг исцурило време узалуд 



понедељак, 10. март 2014.

Стојан Богдановић је рођен 1944. Године у Великом Боњинцу, Бабушница. Основну школу и гимназију завшио је у Књажевцу. Студирао је у Београду, Паризу и Новом Саду. Доктор је математичких наука. Песме су му превођене на енглески, француски, румунски, италијански и грчки језик. Почасни је грађанин Књажевца. Добитник је награде „11. јануар“, највећег признања града Ниша.

    




   ОН И КУМ РАДОЊА
Заставе су биле извешане као старе гаће
На жици која је била разапета од амбара до
бунара.
(На ову су слетале разне птице, па и орао
Иако у дворишту одавно нема кокошака, а
ни зечева.)
Легионари су били упарађени са обе стране
тепиха,
Сијали су као војници од слонове кости на
шаховској табли.
Уместо цара на црвени тепих посут цвећем
Крочио је магарац кога је јахао мој пријатељ
из детињства
Са којим сам се у цркви Св. Отац Николај у
Великом Боњинцу редовно виђао.
Маса је занемела, сви су утрнули.
Људи тврде да магаре то не би урадило
Да му под реп ђаволчићи нису
Зољу или крпеља подметнули.
За сада не зна се, тачно, шта.
Експерти из Ватикана нису се још огласили.
Нису још сигурни ни ко је био тај сињи
кукавац
Што им је на црвеном тепиху неколико дуња
спустио.
Најпрво се узјогунио, затим је чивте бацао.
Људи су бежали на све четири стране света,
А с његових леђа пред цареве ноге
Стрмекнуо се збуњени господар
Те га, по неким причама, цареви легионари
онде посеку.
По другима (којих је изгледа било више)
Окачили су га на крст,
Те после смрти своје велики постаде.
Расправе међу навијачима до данас не
јењавају.
Једни кажу да су га убили како би му
магарца отели
(Цара, хитно, требало је до палате да пренесе
На неки симпозијум или колегијум.)
Други мисле да су га ни због чега убили.
У сваком случају због магарца је главу
изгубио.
(Увек се то деси због неког магарца
А после о њему у савременој историји
ништа.)
Тај момак мени лично био је симпатичан.
Кад год узмогнем одем у цркву да се видимо.
Он и даље виси на оном крсту који су црви
оглодали.
Разменимо мисли и понеку реч.
Хтео је човек да буде човек,
А овамо, магарцу се на грбачу попео.
Ипак, Он се увек деси тамо где треба.
Зато му редовно палим свеће
И спомињем Га заједно са својим сином.
Одавно, кад смо се у олуји срели
Он оде лево а кума и мене оправи речима:
„Десно, браћо, десно и на правом сте
путу―.
У сличној неприлици исто ми је рекао
Кум Радоња Тасковић, абаџија из Превешта.

Изгледа да су њих двојица у дослуху били.


Љубодраг Стојановић- Љупче, рођен је у Гњилану 1972. године. Пише поезију, драме, романе, приповетке, афоризме... Објавио је драму ''Српска прича'' и збирку афоризама ''И луд и збуњен'''.



лов и рај

Отворен лов на једнороге и мамуте
Отворен лов на сабљасте тигрове
Отворен лов на лице и наличје
Отворен лов на крв и на вратове

Отворен рај за убице и ниткове
Отворен рај за демоне и ђаволе
Отворен рај за бомбе и гранате
Отворен рај за ножеве и маљеве

Отворен рај за жице и логоре
Отворен лов за птице и дрвеће
Отворен рај за геноцид и масакре
Отворен лов за сузе и крикове






петак, 7. март 2014.

Горан Ранчић- непостојанице





анти поет

те
просторе
прастаре
измишљају
стварају
играју се богова
историја крви
мрављих живота
путем  цвећа
крадом од
пролећа
заклијана дубина таме
не спозната светлост
ретки и непотребни
некрикнути
нечујени

ко сме
дозревати ноћ
гушћу
него вино од купина
ко може
знати песника
ако не преноћи
једну бол
његову
под својом кожом
ко може да живи
а да не заплаче
ко може да пева
из бронзе
једино Он
што некад пламтео је

јер
осредњост је цвет
без мириса
цвет ради цвета
покраден
од вечности
постоји
у непостојању
ко корача за нама
ко нас то прати
можда Хермес
не песник
радост
ослепи поезију
не окрећем се
немој стати
кога је брига
убијају децу
као то је ништа
смрт је неминовност
инквизиција
нацизам
комунизам
демократија
без разлике
а прошост је прошлост
заборавиће се
па и песнике
треба убијати
јер их нико не разуме
певају о себи
за себе
метафоре
ко вране изопштене
преображене слутњом
склизнуше
до бесмислене алузије
и наго приповедање
коме треба поезија
коме певати
непотребан је кључ
од златних речи

ја
антипесник
нихилиста
свађалица
чаробњак
рањиво маштало
будни сневач
свевидећи
скитач ходочасник
гипсани кловн
ненаучен да ћутим
после срамне историје
неутешно плачем
јер градинар нестаје
под чизмом
поезије бетона
песма
од усамљености
као љубав
пресахла
туђа
крвоток песка
заборав
рима и ритам
сузе смеха
скидам маску смрти 
крећем
у лов на славуја
старијег од песме


среда, 5. март 2014.

Јелена Божиловић- Багремова поља







Истина

Ти често не разумеш моје речи
ал' пријаш мојој сујети
и често дугујеш оно мало истине
што постоји.


Одлука

Стварам.
Од речи огрлицу,
од туге плетеницу,
од беса ноћ и олују,
маглу на прозору,
очима које не познају
неми шапат руку.
Стварам, градим,
нову себе из делића туге.







уторак, 4. март 2014.

Горан Ранчић- анђели рата










анђели рата
  
ако небо
побегне
шта остаје
песнику да сања

пролеће
се опет
приближавало
колони деце
која су јурила
ка школи
на коју ће
касније
пасти бомбе
са тамних
анђеоских крила
док је учитељица
историја
причала бајке
о љубави
међу људима
децу је хватао сан

ако небо
побегне
шта остаје
дечаку да сања

Горан Ранчић- ИМЕНА





Галина

руже у дим
само као бодље
опушци сећања

љубавне слабости
ничим враћене
без радости
смрћу плаћене

само речи
нико не купује
цигарете Сапфо


Салвадор

корен зеница
за небом чезне
божанска светлост
први је атом
у бојама Васељене

беше тешко
живети без неба
умрети без неба
немогуће

капље на платну
онај који јесте
сачињен од сфера
Да ли је сан

Каин

у води
небо на дну
у сваком
одраз скрива

већ опеван
пред нама зид
за узидавање
неизреченог
зид тишине
који ослобађа
терета праштања